Пише: Дејан Бешовић

Кучевишки манастир је православни манастирски комплекс из 14. вијека, у подножју Скопске Црне Горе.Манастир је смјештен у близини села Кучевиште, на висоравни у долини Кучевишке ријеке.

Манастирска црква је посвећена светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Изграђена је у 14. вијеку, по узору на цркве Свете Горе. Вријеме изградње цркве и оснивања манастира је између Маричке битке (1371) и Косовске битке (1389). Фрескописана је 1591. године, када је постављен и иконостас. Од иконостаса је сачуван само крст.

Манастир се налази покрај ријеке Кучевишке, северозападно од истоименог села. Задужбина је српског жупана Уроша Другог око половине 12 вијека. Мада новија истраживања су довела ову тврдњу у питање јер је историчар Борислав Тодић у свом раду „Када су саграђени Свети Арханђели код Кучевишта“ поставио теорију –да су саграђени половином 16. века у време архиепископа охридског Прохора. Црква је од тесаног камена и нешто стародревно печене цигле. На средини храма је „труло“ (кубе) некад покривено оловом. Касније је остала само ћерамида на црквеном крову (1899). Имала је 1899. године два звона: мање и веће. Јеванђеље опточено црвеном кадифом је цркви приложио око 1890. године архимандрит Фирмилијан. Око цркве са три стране су монашке келије, а на северо-источној страни је чардак подигнут. „Све је то од слабог материјала и неоправљено“ (1899). Посед манастирски чине и три воденице, као и чифлук (салаш) са кућом на крају села Кучевиште. Манастир има ораће земље на хиљаду шиника (100 товара), коју делом обрађују и сељаци давајући му трећи део. Ту је и 500 мотика манастирског винограда и пространа шума, слабо сачувана. На ливадама манастирским где пасе бесплатно и сеоска марва, држи манастир 79 својих грла стоке. Манастир је издржавао – хранио манастирске момке, службенике и пуке сиромахе међу којима и душевне болеснике и богаље – њих 20. Манастир је у целини са скромним приходима, а у много чему па и најосновнијем оскудева. Настојатељ је 1899. године стари јеромонах Герман, који сам живи у једној просторији чардака.Манастир током 19. века доживљава свој препород, када постаје богословски центар са богатом библиотеком и вредним архивом. Током Балканских ратова 1912. године манастир је остао без монаштва.

Године 1926.године боравио је у Београду и имао пријем код краља Александра, јеромонах Сергије Јокић. Јокић је био старjешина манастира Св. арханђела Михајла, али и „дугогодишњи четник и национални радник на Југу“.Дејан Мањак умро после 1333.године  је био српски племић и војвода из времена владавине Цара Стефана Душана (1331-1355).

Дејана Мањка у изворима срећемо у повељи краља Душана издатој у Пологу 22. јануара 1333. године. Дубровчани су претендовали на Стон и Пељешац још од завршетка рата са Бранивојевићима. У складу са мировним споразумом из 1328. године нису их освојили. Бан Стефан Котроманић је заузимао све више територија на обали што га је довело у сукоб са Млетачком републиком (1331). Босански бан био је стварни господар Хума, али је Стон признавао врховну власт српског краља. Дубровчани су се обратили обојици. Главни Душанов повјереник био је Никола Бућа, али су у преговорима учествовали и Војиновићи. Душан се одрекао територије на крајњем западу своје државе коју је тешко могао и бранити. Повељу о продаји Стона издао је јануара 1333. године у Пологу. Милтен Драживојевић је прешао на страну српског краља након продаје Стона. Дубровчани су поред исплате дохотка (8000 перпера и 500 перпера годишње) морали прихватити одређене обавезе које се тичу заштите православаца на њиховој територији. До тада се Дубровник трудио да сузбије православље вјерском пропагандом и аграрном реформом којом је српском племству одузимано земљиште. Стонски доходак српски владар примао је до 1350. године када га је уступио манастиру Светих Архангела у Јерусалиму.Војвода Дејан Мањак јавља се као један од свједока потписивања повеље. По рангу је био испод ставиоца Милоша, сина војводе Војина. Као сведоци се јављају и војвода Градислав Бориловић, казнац Балдовин, жупан Вратко Немањић и кнез Гргур Курјаковић. Константин Јиречек је сматрао да је Дејан Мањак у ствари Дејан, севастократор цара Душана, супруг Теодоре Немањић и отац Јована, Константина и Теодоре Дејановић. Двије фреске које се датирају у период од 1332. до 1337. године у манастиру Кучевиште, на сјеверном и јужном зиду, приказују Дејана Мањка и његову супругу Владиславу, заједно са синовима Јованом и Дмитром поред цара Душана и царице Јелене.

Манастир Водоча се налази на крају села Водоча, 4.км сјеверозападно од Струмице, у југоисточном делу Северне Македоније.

Манастир Водоча се први пут спомиње 1018. године у повељи византијског цара Василија Другог , после пропасти Самуилове државе – првог Бугарског царства. Новим поводом се помиње у документу манастира Хиландара из 1376. године, када су владике Данило и Григорије разријешили своје спорове са локалним властима око граница посједа манастира Хиландара у струмичком региону.Данашњи спољашњи изглед цркве Водоче – манастира Светог Леонтија потврђује њен некадашњи сјај. Ипак, унутрашње уређење, које обухвата мноштво фресака, мермерни иконостас, велике престоне иконе, раскошне свете сасуде , литијске заставе и драгоцјене украсе, намештај и литургијску опрему су заувијек нестали.Не постоје поуздани подаци о изградњи цркве. Заправо, ради се о манастирском комплексу трију цркава Водоче из три периода градње. Најстарија црква се налази у источном дијелу данашње цркве и садржи само мали дио преосталог олтарског простора. Друга фаза градње је обављена у првој половини 11. вијека, после оштећења оригиналне базилике, када је у форми уписаног крста саграђена светиња посвећена Ваведењу Пресвете Богородице – уласку Богородице у храм Јерусалимски . Из тог периода потичу једине очуване фреске – Светог Еуплуса и Светог Исарије, које су аналогне фрескама у цркви Свете Софије у Охриду и фрескама у цркви Светих Врача у Костуру – Грчка. У 12. вијеку је извршено проширење комплекса, када је изграђена велика крстолика црква и осликана монументалним фрескама. У другој половини 14. века је у западном делу цркве саграђена припрата и осликана фрескама. Период градње отвореног трема у јужном дијелу цркве није познат.Црква манастира Водоче је позната и као мјесто стравичног догађаја када је ослепљено 14000 војника цара Самуила, после пораза од византијског цара Василија Другог у бици на Беласици, по чему је насеље Водоча названо – вади очи – Водоча.

Манастир Зрзе се налази изнад села Зрзе у Северној Македонији, 34 км сјеверозападно од Прилепа, на 1.000 метара надморске висине у подножју планинског вијенца Даутица. Манастир се налази на стратешком мјесту, на југоистоку се простире Пелагонија, на сјеверу област Азот и на северозападу Порече.Манастир је посвећен светим апостолима Петру и Павлу. Обнављан је неколико пута, фреске у манастирима су очуване само у фрагментима, сматра се да су насликане у 14. вијеку и да посједују изузетну умјетничку вриједност.Бројни остаци античких стубова, базилика говоре о богатој културној традицији на овом подручју. Манастир је окружен прелијепом природом. Овај манастир се састоји од неколико средњовјековних цркава под истим кровом – Црква Светог Преображења, Црква Светог Петра и Павла, Капела Светог Ђорђа и Николе, а ту су и остаци ранохришћанске базилике из 4. или 5. вијека. Све ове сакралне грађевине свједоци су и чувари културе и традиције читаве регије. Испод манастирског комплекса налазе се монашке ћелије, чији велики број свједочи о овом манастиру као значајном религијском центру и богатом духовном животу монаха који су припадали високим редовима. Манастир Светог Преображења је подигнут средином 14. вијека, за вријеме владавине српског цара Душана, „трудом и у то вријеме када је православна митрополија била је у Прилепу, са митрополитом Јованом на челу, а он и његов брат Макарије били су чувени зографи, и њима је повјерено осликавање унутрашњости манастира Зрза. Фреске тада настале, данас се чувају у фрагментима, а и даље снажно сведоче о предивној визији ових монаха, који су компоновали старо-византијски стил са бојама до тада нетипичним за фрескосликарство, свјежим и невиђеним на овим просторима. Својом љепотом и вриједношћу посебно се истичу  Животодавац  Христос изнад самих врата и Пресвета Дјевица Пелагонитска.

Манастир је напуштен за вријеме султана Бајазита, па је обнављан, а свој данашњи изглед добио је у 17. вијеку. Око 1400. године манастир су поправили кмет Константин, са синовима Јаковом, Калојаном и Дмитром .Према легенди, и отац и син – и краљ Вукашин и краљевић Марко Мрњавчевић, у овом манастиру правили су своје свадбе и  вјенчања. Вукашин је оженио Аљену, а Марко – Јелену. Данас се манастирски комплекс састоји из више цркава, конака и неколико помоћних просторија. Сам манастир, али и сликовито сеоце Варош испод њега имају посебан, архаичан и аутентичан изглед због своје јединствене архитектуре: куће и балкони украшени цвијећем и баштама, окружени миром, тишином и благодаћу .Зрзе су насеље у Сјеверној Македонији, у средишњем дијелу државе. Зрзе припадају општини Долнени.Насеље Зрзе је смјештено у средишњем дијелу Сјеверне Македоније. Од најближег већег града, Прилепа, насеље је удаљено 30 км сјеверозападно.Зрзе се налазе у крајње сјеверном дијелу Пелагоније, највеће висоравни Сјеверне Македоније. Насељски атар је махом равничарски, без већих водотока. Западно од насеља издиже се планина Даутица, док се ка истоку издиже планина Бабуна. Надморска висина насеља је приближно 710 метара.Клима у насељу је планинска због знатне надморске висине.Почетком 20. вијека, становништво Зрза је било наклоњено српској народној замисли, па се мјесно становништво у изјашњавало Србима.

У мјесту је између 1867-1876. године радила српска народна школа. Свој педагошки рад је наставила 1898. године.Ту је 1900. године 7. маја одржан први јавни годишњи школски испит . Школа се налазила у кући мутавелије (управитеља) Петра Костадиновића. Уписало се у школу 3. јануара 1900. године и пратило рад (мада врло нередовно) 30 ученика и двије ученице. Мјештани су намјеравали код православне цркве посвећене празнику Преображенију, да изграде нову функционалну школску зграду. Године 1906. у селу је прослављана школска слава Савиндан. Служио је обред уз одговарање ђака игуман манастира Св. Спаса, Стојан Чадловић. Домаћин славе заслужан за уређење српске школе био је Цветко Петровић. Светосавску бесједу је изговорио учитељ Димитријевић.

Манастир Лешок или српски Лешак је православни средњовјековни манастир у близини села Лешок, поред Тетова. „Лешак“ је српска, првобитна варијанта тог имена села и манастира.Манастир се налази поред македонског села Лешок, на падинама Шар-планине, на надморској висини од 610 метара надморске висине   Унутар манастирског комплекса налазе се на извјесној удаљености локалитети два храма: први – посвећен Успењу Пресвете Богородице, и други посвећен светом Атанасију Александријском. Према запису на старој манастирској каменој чесми, произилазило је да је опустјели манастир („доњи“ – погрешно називан Св. Атанасија) са Богородичином црквом, обновио српски кнез Лазар Хребељановић (1329—1389) у своје вријеме, подарио му велика имања и саградио тај источник (чесму).Игуман манастира Кирил Пејчиновић је у вези са тим, пре 1845. године написао књигу посвећену ктитору кнезу Лазару, која је међутим остала у рукопису. У том рукопису се иначе и помињу обије цркве истог манастира, али то није било познато црквеним властима. Манастир се 1899. године налазио под бугарски Егзархатом, јер су га „бугараши“ силом преотели 1880. године. Они су узалуд брисали спомене српских ктитора, јер је кључни доказ остао баш у храму, и то на Св. Проскомидији. Бугарски егзархисти су 1898. након свирепог убиства игумана Србина хаџи Језекиља, првобитни ктиторски запис на чесми као „српски траг“ – уништили, и нови са савременим неадекватним текстом поставили. Коначно је са уличне стране манастирског конака, игуман Сава Митровић 1923. обновио успомену на градитеља, и саградио нову (са натписом) „Чесма кнеза Лазара„, умјесто претходне, која се налазила у порти. Услиједило је затим 1927. године зидање нове, треће садашње манастирске цркве Лазарице, посвећене косовском великомученику – освећена је 21. септембра 1936. Постојала су два извора кисјеле воде у манастиру.Историјски гледано заиста постоје два дијела српског православног манастира Лешак: горњи (старији) и доњи (млађи). Оба се налазе на манастирском земљишту. Доњи манастир је из незнања, дуго погрешно називан по Св. Атанасију, мада је имао црквицу посвећену Пресветој Богородици.

Горњи манастир је старији средњовјековни, положен ниже једне од кула старог разореног града Лешка, познатог у народу под именом Леђенград. Тај град Лешак у Доњем Пологу, је заузео 1180. године Стефан Немања српски владар. Мада се понешто знало о постојању тог старог манастира, о њему није било поузданих података до 1927. Те године је монах манастира Лешак Теодорит Кирски –Рус, открио рушевине порушене цркве, посвећене Св. Атанасију Александријском.Било је то изнад  данашњег манастира, изнад самог пута Лешок – Брезно. Побожни становници сусједног села Брезно, су одувијек показивали пијетет према једној зидини на том мјесту, за коју се по предању вјеровало да је манастириште. По рашчишћавању рушевина откривени су заиста темељи невелике тродјелне камене црквице (основне дужине 8 и ширине преко 3 метра – без избочина наоса), и уз њу дјелови мермерног иконостаса са једном оштећеном фреском, архијерејски трон такође од мермера, те остаци басамака =степеника који су лијево водили навише ка хору, а са десне стране отвор као улаз у крипту, са моштима  преминулих епископа. Најинтересантнији је био налаз очуваног мермерног жућкастог саркофага ,са поклопцем,, који је био не помјерен уз јужни зид. На финој површини предње плоче, сачувао се уклесани натпис који свједочи да је ту гроб ктиторов. Горе, на поклопцу, уз ивицу примијећен је очуван натпис мајсторски урађен лијепим, ситним а читким рукописом. Из садржаја тог натписа могло се сазнати много тога. Ктитор тог храма био је јеромонах Антоније, који је почео градити цркву испод града, на месту које је заравнио, у вријеме српског краља Милутин (1253—1321). Сматра се да је то било прије 1321. године. Манастир је под његовим настојатељством дочекао и сазивање Великог српског сабора у Скопљу, гдје је 1346.године пред бугарским патријархом и српским архиепископом Јоаникијем, донијето више важних одлука. Српски краљ Стефан Душан ,потоњи Цар (1308—1355) је крунисан за првог цара, како се ту каже – „Српској земљи, и Грчкој и Приморској„.Даље, архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх, а заслужни ктитор манастира Лешак, монах Антоније – први епископ Полошки, чија је дијецеза тада установљена, али под новим именом – Јоаникије. Манастир са свим околним зградама је трајао до турских пустошења. Када је дефинитивно опустошен и разрушен, остао је скривен под земљом неколико вјекова. Монах Теодорит је 1927. године поред откривених рушевина, саградио малу чуварску кућицу, у којој је боравио као пустињак, и чувао драгоцјене остатке, до своје смрти 1939. године.

Доњи, данашњи манастир Лешак се налази ниже, на садашњем мјесту и изграђен је у немирна време које су обиљежили сукоби са Турцима. Ктитор те друге цркве био је по предању српски кнез Лазар, у своје вријеме – негдје око 1380. године. Испред конака, у правцу „горњег“ запустјелог манастира, стајала је мала црквица посвећена Пресветој Богородици, тачније њеном Успењу. За оживљавање манастира био је заслужан митрополит српски Никифор, родом из оближњег села Лешка. Наводи се у натпису у цркви (записано 1851.!) да је он – „кир Никофор владика Скопљу и Пологу“ (владика Тетовски) ту довео монахе, који су из рушевина обновили Богородичину цркву са пратећим зградама. Манастир су из темеља изградили 1641. године како се потписују – „мајстори Грчки“.Када је и тај манастир страдао ратне 1690. године, требало је да прође вријеме, док се није појавио јеромонах Ћирил Пејчиновић, рођен у сусједном месту Теарце. Дотадашњи игуман Марковог манастира код Скопља, Ћирил измолио је од опасног Абдул-рахман – паше, одметнутог од турског царског поретка, да му 1817. дозволи обнову манастира.Паша је зачудо не само то дозволио, него је манастир и поклонима даривао и уљепшавао, а због дате „бесе“ и штитио од других зликоваца из околине. Игуману је помогао својим утицајем и неки Михајло заробљеник из Србије, становник Тетова, који је био у сродничким везама са тамошњим Реџеп – пашом. Манастир је изграђен 1818.године а на старим темељима је по други пут обновљена црквица Пресвета. Богородице. Садашња, трећа, много већа црква са три куполе посвећена Св. цару Лазару или Лазарица, грађена је између 1927—1936. године.Све недоумице у вези манастира биле су разријешене открићем остатака старе цркве 1927. године. Манастир и црква које је 1967. „преотела“ непризната МПЦ, заједно са надгробним спомеником игумана Пејчиновића, страдали су последњи пут, за вријеме грађанског сукоба у Македонији, од стране шћиптарских побуњеника 2001. године.Нова црква звана Лазарица има основу у облику тролиста (триконхоса),нартекс је дограђен накнадно. У сачуваној, старој Богородичиној цркви (која је остала у порти, повише Лазарице) постоје три слоја фресака, из три различита периода. Најстарији доњи слој је из времена изградње цркве (14. вијек), средњи слој је из 17. вијека, а последњи највиши је из 1879. године. Овај слој фресака је рад сликара Михајла Ђурчинова и његове радионице из Галичника. Он је и аутор неколико икона на црквеном иконостасу.За постанак савременог манастира Лешка најзначајнији је био Србин монах Пејчиновић. Године 1818. на место игумана долази предузимљиви Кирил Пејчиновић, који је на том мјесту остао до своје смрти 1845. Његовим другим доласком, са Свете горе, манастир са храмом Успења Богородице и његови конаци су темељно обновљени а зидови цркве наново осликани. Истовремено је отворена и библиотека, са школом. У то време манастир је постао значајни просветитељски и културни центар доњег Полога, и шире регије Старе Србије.

Бугарски егзархисти су 1897.године држали под својом управом манастир, преко бугарске црквене општине. Ту је био један игуман са шест калуђера који су признали Егзархију. У то вријеме већ је подигнута нова троспратна модерна зграда са 30 соба, поред две старе манастирске зграде.Године 1926. у манастир су пристигли руски монаси, њих 35 на броју, избегли из манастира Ваалама у Финској.Српска школа је постојала при манастиру 1852—1876. године.Између 1868—1874. године радила је српска основна школа у манастиру „Љешку“.У доба Св.Стефана Дечанског или цара Душана, пре 1340., призренски владика Георгије Маркуш рјешава спор сељана са манастиром Лешок. Текст одлуке је сачуван. Објавио га је Панто Срећковић у 2. књизи Историја стпског народа.У вези са лешочким манастиром је дирљив, готово невјероватан догађај из августа 1937. године.Срекови је записао : Тада се у манастирском храму закалуђерио пожаревачки трговац Александар Стоимировић, и добио монашко име Арсеније. Након што је провео годину дана као искушеник у том манастиру, стао је постриженик пред царске двери са очима пуним суза. Одговорио је јеромонаху Тихону да жели „поснически живот“, и на тај начин се одрекао света и својих ближњих. Не би то било ништа чудно, да Стоимировић није био успешан, богат трговац у Пожаревцу; срећно ожењен породични човек са супругом и више мале женске и мушке деце. Супружници Стоимировићи су се у најбољим годинама свога живота „Бога ради“ одрекли свог лепог и удобног живота – прошлости и будућности, и најмилијих – своје деце, и сву своју имовину поделили црквама и манастирима. Дошли су у Стару Србију, у манастире 1936. године, и спремили се за тежак духовни живот који их је чекао. Била је то велика, тешко схватљива жртва и то у времену, када су многе хришћанске – цивилизацијске вредности биле доведене у питање. Александар се замонашио у Лешоку и са њим су остала малолетна мушка деца, а супруга се замонашила и остала у манастиру Св. Аранђела, код села Кучевишта, са женском децом. Деца су тако „изгубила“ оба родитеља – који су се одрекли света, и остали без породичног дома и животног ослонца. Старији син Боривоје се спремао за прелазак на Битољску богословију, а млађи син Миодраг ступиће у тамошњу основну школу.Тридесетих година 20. вијека у манастир је дошао из Прохора Пчињског, Рус избеглица иначе шведски племић по пореклу, Иван Оерн. Иван је као административни стручњак ту премештен, да би унапредио манастирску економију. Убрзо је упознао удовицу Фоњу Богдановић, са којом се оженио и напустио манастир. Авантуриста се тако скрасио на њеном имању у селу Лешку, и радио у властитој воденици. Лешочки надалеко познати сеоски воденичар, био је племенитог рода – шведски кнез, човек широког образовања и културе, зналац неколико страних језика.[16] Пред рат је у граду Тетову, деловало српско Певачко друштво „Ћирил Пејчиновић“.Одлуком митрополита скопског г. Јосифа, манастир је 1939. претворен у женски. Прво сестринство је имало преко 30 калуђерица на челу с игуманијом Михаилом.

У манастирском дворишту налази се гроб игумана Кирила Пејчиновића (1770—1845). Оригинални мермерни споменик са крстом, на којима су била уклесана два позната записа, које је за живота покојник лично саставио, су у последњем погрому уништени.Остаци горње цркве манастира Лешок, посвећене Св. Атанасији се још чувају као леп пример византијске архитектуре. Део мермерних стубова, делови црквеног иконостаса, данас се налазе у Градском музеју Тетово. Судбина драгоцјеног средњовековног саркофага првог манастирског ктитора српског монаха Антонија, није позната.Иван Јастребов је писао да се иза планине Шаре, у историји Вукана Немањића спомињу два Полога – Горњи и Доњи Полог. Полог је познат по томе што је Војислава, жена Скендербеговог оца, била родом одавде, од полошког књаза Voisava Pologi domini filia. Под та два Полога се подразумевају Тетово и Гостивар. Тетово се назива Доњи Полог до Дервена, а Гостивар Горњи до града Љајновићи. Међа им је речица Маздача која извире на Шари. Она тече између села Враничишта и Пожаране. И Тетово и Вардар леже у истој долини коју наводњава река Вардар. Јастребов сматра да ако је Гостивар и улазио у састав Полога Доњег, онда је то било заједно са Тетовом. Нико га није називао Горњим Пологом. Објашњава зашто се створило мишљење да се под Гостиваром мисли на Горњи Полог. Стефан Првовенчани је набрајајући пределе и области које је Немања освојио у рату с Грцима 1184—1185, између осталих, указао на град Скпл – и град Љешски у долњем Полозје. Указавши на место где се налази тај Љешки град, Јастребов одређује локацију Доњег Полога. На сат и по источно од Тетова, на југоисточној падини планине Шаре налази се манастир који је сачувао тај назив Лешак“. Основао га је кнез Лазар по Гедеону Јуришићу. Запис из манастирског Поменика спомиње главу новога Лазара која је одсјечена 15. јуна. Он бијеше србска лоза. Од детињства се познавало да ће се посветити. Саградио је многе манастире и цркве међу којима и тај, у мјесту Лешак изнад тврђаве (кале) Лешечке, посвећен Св. Атанасију. И други храм сазида, Успења Богородице. То је записао недостојни јеромонах Кирил из Тетова, из Доњега Полога из села Тјераце, недостојни игуман Лешечкаго монастира светог Атанасија изнад села Лешак који је био и на Хилендару и обнови тај манастир. Натпис уклесан на чесми насред манастирског дворишта је, по опису Јастребова, оваквог садржаја: Сија обитељ свети Атанасија первиј ктитор књаз Лазар, вториј Кирил јеромонах, третиј Серафим монах и содружинам јего авлијата – сараите и све шчо да је он соградил 1852. љета .Оснивање манастира треба смјестити у период када је Немања разрушио град Љешки и назван је по имену града јер је то име још било живо у сјећању…Да је основан у време Лазара, тј. 2 столећа касније, манастир би добио име по свецу. Траг града Лешка који је Немања разорио сачувало се у имену овог манастира. Недалеко до њега треба тражити место бившег утврђеног града Љешка. Јуришић у Дечанском првенцу указује на остатке утврђења испод поменутог манастира. Друга могућа локација тог утврђења је изнад Тетова. Турци су те рушевине звали вакуф јер су ту и рушевине некада велике цркве коју су хришћани усрдно посећивали“ 

Манастир Свети Заум или црква Пресвете Богородице Захумске -Свети Заум, се налази у близини рибарског села Трпејца. Манастир је удаљен 20 км од Охрида.Цркву Свете Богородице Захумске, познату као манастир Заум, подигао је брат Вука Бранковића Кесар Гргур на Охридском језеру 1360. године. У њој је сахрањен и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка. Током 1898. године манастир Заум је порушен, а касније реконструисан.

Као донатори манастира спомињу се епископи Девол и Григорије. Међу фрескама постоји лијеп портрет светог Наума Охридског. На жалост већина фреска у манастиру је оштећена.

Црква Светог Климента и Пантелејмона је православна црква у старом дијелу Охрида, који се назива Плаошник. Данашња црква је подигнута 2002. године, а представља архитектонску реконструкцију некадашњег средњовековног храма светог Пантелејмона, који је на том мјесту почетком 10. вијека подигао свети Климент Охридски, епископ велички и ученик Светих Ћирила и Методија. Климентов храм, који је био подигнут на остацима древне ранохришћанске базилике, касније је разорен од стане Турака, ради изградње џамије. Том приликом, мошти светог Климента, које су биле похрањене у старом храму, пренијете су у оближњу охридску Цркву Богородице Перивилепте. Данашња црква из 2002. године саграђена је у византијским стилу.Стара Климентова црква светог Пантелејмона била је од стране Турака претворена у џамију, па онда срушена, а оближња Успенска црква Богородице Перивлепте у горњем охридском граду је након преноса Климентових моштију у тај храм почела да се назива и црквом светог Климента. У том храму се са десне стране од олтара налазио светитељев гроб, покривен новим дрвеним саркофагом.

У цркви Св. Климента, у нартексу са леве стране у једној ниши налазила се године 1924 .фреска Богородица са Христом. Крај Богородице, је и фреско лик српског велможе Остоје Рајаковића – „по гуслама Угарчића“ из 14. вијека. Он је иначе био рођак Марка Краљевића. Изнад те фреске је био натпис: „Престави се раб Божији Остоја Рајаковић, суродник Краља Марка, зет жупана Гроте лета 1379. октомбрија 10. Вас же мољу братија моја љубимаја на престолу молите се за мене ко Господу“. Зна се да је ту прије било још много српских споменика, али су их бугарски шовинисти уништили или однијели. Тако је о ланцу према ћивоту са моштима Св. Климента прије висио полијелеј начињен као круна – поклон цара Душана том храму. Однијели су га Бугари јер им се није уклапао у њихову фактографију – остао је само ланац да виси. Још су однијели следеће драгоцености: дрвени хор такође дар царев, затим више старих икона и 22 најстарије старословенске књиге руком писане на пергаменту, двери са иконостаса рађена крајем 13. вијека, сребрно кандило, стару митру Св. Климента златом украшену, и прекрасну икону Св. Богородице, коју је Ана Комнина лично извезла златним концем. Бугари нису једино примијетили малу скривену одају таваницу у олтару, која се не само тешко уочава него је високо и тешко приступачна. Ту је касније нађен велики ковчег пуни старина ситних. Још није тада био завршен звоник уз цркву. Велики научник Михајло Пупин поклонио је цркви Св. Климента велико лијепо звоно, али није било звоника, да се смјести. У цркви се примијетио је упућени посјетилац 1924. године, поред хришћанских, налазе се и пагански споменици али са промењеном функцијом. Тако је десно у олтару велики римски камени капител сада издубљен и претворен у крстионицу. А у дозиданом олтару је огромни римски камени ћуп, у коме се сада држи зејтин, које поклањају верници храму. Гроб Св. Климента је првобитно био у храму манастира Св. Пантелејмона у Охриду. У 15. вијеку је одатле пренијет у цркву посвећену празнику Успеније Пресвете Богородице. Поменути најстарији охридски храм налазио се у тврђави, док нису загосподарили Турци. Срби су изнијели мошти и донијели у Успенски храм, од тада прозван Св. Климнта. Турци су цркву Св. Пантелејмона преобратили у џамију, и приграбили манастирски посед. Занимљиво да тадашњи (међуратни) посједници те земље – потомци Синан-аге и Аијрул-аге су задржали. тврдили су да они у ствари потичу од епитропа старог Пантелејмона, који су се само потурчили.У цркви се 1930. године налазила вриједна икона „Христос Психотирос“ (Душеспаситељ). Код цркве је између два рата подигнута нова звонара, у којој су похрањене двије камене византијске плоче, које се односе на стари храм, пронађене – од раније занемарене.У манастирској порти Св. Климента прије рата (1933) је било неколико гробова, а међу њима ћивот са моштима Св. Климента, али без главе. Глава је одвојена од светитељевог тинела два вијека раније. Учинили су то грчки монаси из Солуна, који су главу однијели у свој манастир Св. Антонија. Манастир је био богат старим фрескама и писаним споменицима. Ту се налазио и дрвени кип Св. Климента (из 14. винека), доста оштећен у једном орману, који у једној десној руци држи јеванђеље, а лијевом руком благосиља.Црква је, као и још неке у Охриду, у то вријеме била запуштена, чак је прекопавана у потрази за благом.

У Охриду је 1924. године основано „Братство Св. Климента„, као црквено-хуманитарно друштво. Оно се бавило развијањем православне хришћанске свијести, пружањем помоћи сиротињи, оправком и украшавањем старих монументалних цркава у Охриду и околини. За председника је изабран др Венијамин Таушановић професор гимназије у Охриду, а „Правила“ им је потврдио епископ Николај (Велимировић) и Министарство вјера.Око цркве још раде на ископавањима остатака огромне петобродне ранохришћанске базилике која је тамо претходно постојала. Први темељи срушене Цркве Св. Климента и његов гроб су откривени 1943. од стране археолошког тима на челу са Димчом Коцом.

                              (наставиће се)