Пише :Дејан Бешовић

Качаци су били албански одметници , разбојници  или побуњеници који су у 19.   и почетком 20. вијека нападали караване и појединце у Албанији , Црној Гори , Македонији , Србији и Босни и Херцеговини  ради пљачке  , а касније су се борили против успостављања српске власти на територијама Старе Србије претежно насељеним Албанцима.  У Краљевини Срба, Хрвата, Хрвата и Словенаца, Качачки покрет је цвјетао у периоду 1918–1924. Године 1920. преко 10.000 Качака било је у планинама Косова и Метохије .Послије 1924.године Качачки покрет је угушен . Одржавање неуређеног стања на Косову помогли су италијанско – албански иредентисти из Албаније и емиграција. Италијанска влада је била главни подржавалац ових покрета. Најпознатији качаци.  на Косову и Метохији били су: Иса Бољетинац , Азем Бејта Галица и његова супруга Шота Галица , из околине Дренице .Албански качачки покрет је настао почетком 20. вијека као борба за албанску независност против турске власти. Турска римеч качак(  kaçak ) односила се на разбојника  , одметника  од власти, хајдука , у деценијама прије пада Османског царства .Након завршетка Првог свјетског  рата 1918. године, Косово и Метохија је званично и поново   постало дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца . Исте године основан је Косовски комитет за националну одбрану , познатији као Косовски комитет , који се борио за одвајање територија насељених Албанцима (Косово, Метохија, западна Македонија и дјелови Старе Рашке –  Санџака  од новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији .  Идеје Косовског комитета имале су велики утицај на Качаке. Качаци су се убрзо побунили против Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Акција за њихово разоружавање почела је 8. новембра 1918. године, а сједиште „акционог одреда за ликвидацију Качака“ налазило се у граду Истоку , у Метохији . У то вријеме, око 10 хиљада Албанаца се побунило у планинама. Били су свугдје по шумама и неколико година су имали de facto власт у селима. Београдске власти су спровеле најстроже мјере против Качака: имовина одметника је конфискована и подијељена српским колонистима или понекад спаљена, њихове породице су интерниране у посебне логоре, читава села су кажњавана ако су помагала Качацима или ако је на њиховој територији дошло до борбе против Качака. Села из којих је пружан отпор освајана су заједничком акцијом војске и жандармерије, разорним артиљеријским нападима. Године 1920. избила је велика „Лапска побуна“, која је угушена у насељима Прапаштица , Књина, Кабаш , Јабланица и Ариљача . Академик др.Милош Благојевић биљежи у Књизи о Качацима,Београд 1989 ,Нолит   :“Качаци су успели да формирају такозвану Неутралну зону у области Дренице (у селу Јуник ) , која је трајала између 1921. и 1923. године. Ово „ослобођено“ подручје неформално је названо Мала Албанија (алб. Arbëria e Vogel ).  Влада је морала да закључи примирја са њима у неколико наврата. Министарство унутрашњих послова је 10. марта 1921. године објавило амнестију за све одметнике који су се предали. Године 1923, Никола Пашић је поново привремено амнестирао Качаке, и захваљујући њима, Народна радикална странка је у то време победила на изборима на Косову. Заузврат, Азем Бејта је добио три села да одржава јавни ред. Влада је такође обновила његову кућу (кулу), која је била уништена гранатирањем. Међутим, то није дуго трајало.Крајем септембра 1924. године , Југословенска војска је, у великој операцији са опсежном употребом артиљерије, поразила већину Качачких одреда и ликвидирала њихове вође.  Азем Галица је смртно рањен у овој бици и убрзо је преминуо у оближњој пећини , која се сада зове Пећина Азема Галице. 

–Српска влада покушава да прикаже албанске Качаке као разбојнике и да их стави ван закона. Сваки владин службеник и сваки српски фашиста има право да их убије. Качаци уопште нису разбојници, већ добри албански герилци. То су људи који су жртвовали све, своје куће, имовину и робу, и отишли у планине, формирали герилске јединице и боре се против зверстава и дивљаштва српске војске и полиције. —  Коста Новаковић

Београдске Радничке новине су написале да је влада била тенденциозна у својим писањима о Качацима и да је „пуштала измишљене телеграме кроз новине о албанским нападима који су тек требало да се догоде“. Комунисти су разлог за то видели у својим тежњама да освоје Албанију : „ Поградец , на јужној обали Охридског језера , био је и јесте први циљ наших освајача, а крајњи циљ је освајање северне Албаније до Шкумбе “. Комунистичка партија Југославије је прогласила „ солидарност револуционарних радника и сељака других народа Југославије, а пре свега Србије, са албанским национално-револуционарним покретом пред Косовским комитетом“ и позвала радничку класу да „на сваки могући начин подржи борбу распарчаног и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију“.Током ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату 1912. године , српска војска наишла је на жесток отпор албанског становништва , организованог у качачке чете , које је предводио Азем Галица.  Када су Аустроугарска и Бугарска окупирале Краљевину Србију и окупирале Косово и Метохију у Првом светском рату , Азем Галица и качаци су наставили оружани отпор против окупатора. Азем Бејта је , са неколико стотина качака, приморао аустријски пук на предају између Косовске Митровице и Пећи 1918. године. Коста Пећанац је стигао мало касније, и њих двојица су се том приликом побратимили и 12. октобра 1918. године заједно су ослободили Пећ „.

Прије избијања рата, влада Милана Стојадиновића (1935—1939) покушавала је да се креће између сила Осовине и империјалних сила тражећи неутрални статус, потписивањем уговора о ненападању са Италијом и проширењем уговора о пријатељству са Француском. У исто вријеме, земља је била дестабилизована унутрашњим тензијама, пошто су хрватски лидери захтијевали већи ниво аутономије. Стојадиновића је 1939.године  отпустио регент кнез Павле, а на његово мјесто дошао је Драгиша Цветковић, који је 1939.године  договорио компромис са хрватским вођом Влатком Мачеком, што је резултирало формирањем Бановине Хрватске.Међутим, умјесто да смањи тензије, споразум је само појачао кризу у управљању земљом.Групе са обије стране политичког спектра нису биле задовољне: профашистичке усташе су тражиле независну Хрватску у савезу са Осовином, српска јавност и војни кругови преферирали су савез са западноевропским царствима, док је тада забрањена Комунистичка партија Југославије видјела Совјетски Савез као природног савезника. Након пада Француске под нацистичку Њемачку у мају 1940, Британија је била једина сила у сукобу са Немачком и Италијом од 10. јуна 1941.године , а југословенски регент кнез Павле и његова влада нису видјели другог начина да спасу Краљевину Југославију осим кроз усвајање политике прилагођавања силама Осовине. Иако њемачки лидер Адолф Хитлер није био посебно заинтересован за стварање другог фронта на Балкану, а сама Југославија је остала у миру током прве године рата, Италија Бенита Мусолинија је извршила инвазију на Албанију у априлу 1939.године  и покренула прилично неуспешан итало-грчки рат октобра 1940.године.Ови догађаји су резултирали географском изолацијом Југославије од потенцијалне савезничке подршке. Влада је покушала да преговара са Осовином о сарадњи са што мање уступака, док је покушавала да води тајне преговоре са Савезницима и Совјетским Савезом, али ти потези нису успјели да држе земљу ван рата. Тајна мисија у САД, коју је предводио утицајни српско-јеврејски капетан Давид Албала у циљу добијања средстава за куповину оружја за очекивану инвазију, није прошла нигде, док је совјетски лидер Јосиф Стаљин протјерао југословенског амбасадора Милана Гавриловића само мјесец дана након што је пристао на уговор о пријатељству са Југославијом.

Током Другог свјетског рата, Срби у Македонији су се суочили са сложеном ситуацијом, борећи се са окупационим снагама и супротстављеним локалним групама, укључујући и Бугаре који су окупирали дио Македоније. Многи Срби су се придружили партизанским јединицама, али су се такође суочавали са отпором других група, попут четника. Паралелно са окупацијом и борбама, одвијао се процес стварања македонске нације и државе, што је додатно утицало на положај српске заједнице. Окупација Македоније од стране сила Осовине Њемачке и Бугарске започела је 1941. године. Бугарска је анектирала већи дио Вардарске Македоније, док је еемачка војска заузела остале дјелове. Срби су се, као и остали становници, суочили са тешкоћама и репресијом окупационих снага. У таквим условима, српско становништво у Македонији се подијелило. Један дио се придружио партизанским јединицама под командом Јосипа Броза  док је други део подржавао четнички покрет Драже Михаиловића. Четници су, између осталог, били усмјерени на очување српског идентитета и интереса, а њихово дјеловање је често било у сукобу са партизанским покретом. Паралелно са овим процесима, одвијао се и процес стварања македонске нације и државе. Бугарска је покушала да асимилује становништво Вардарске Македоније, док је партизански покрет тежио стварању федералне Југославије, у којој би Македонија имала статус републике. Овај процес је допринио додатним тензијама и сукобима унутар српске заједнице, јер су се неки Срби бојали да ће бити дискриминисани или асимиловани у македонској држави. Дакле, у Другом свјетском рату Срби у Македонији су се суочили са сложеним и тешким ситуацијама, у којима су се сукобљавали са окупационим снагама, али и са другим локалним групама, укључујући и Бугаре. Њихов положај је додатно компликовао процес стварања македонске нације и државе.Четници су током Другог свјетског рата у Македонији били мање присутни и активни у поређењу са другим дјеловима Југославије. Иако је постојао четнички покрет, он није остварио значајан утицај на ширем подручју Македоније, за разлику од Србије или Босне. Главни разлог за то је била доминација бугарских снага, које су окупирале и анектирале већи део Македоније, као и снажан отпор партизанских јединица.Четнички покрет у Македонији није био снажно организован и није имао значајнији утицај на ширем подручју земље. Главни разлог за то је био јака бугарска окупација и доминација.Већи дио Македоније био је под бугарском окупацијом, што је додатно отежавало четничко дјеловање. Бугарска је настојала да успостави своју власт и спријечи било какву опозицију, укључујући и четнике.Оба покрета отпора су показивала изразиту нетрпељивост један према другом, па се после слома устанка у Србији јула  1941. године и масовних репресалија руководство четничког покрета одлучује да промијени стратегију. С обзиром да је партизане сматрало продуженом руком Стаљина и Коминтерне који беспотребно изазивају репресалије без изгледа на озбиљнији успјех, доноси се одлука да се дио јединица легализује као Добровољачка антикомунистичка милиција на подручјима под италијанском контролом, док се у Србији инфилтрирају у Недићеве јединице. На овај начин се хтјело да се постигну два циља, да се уз помоћ окупатора уклоне партизани као главни такмац и да се окупирана подручја пацификују до повољног тренутка када треба окренути оружје на окупатора.

Оваква политика није могла да превари окупационе снаге па се све свело на „љубав из користи“. Италијани који су били војно слабији су радије пристајали на ову сарадњу, док је са Њемцима ова сарадња теже функционисала. Хитлер у свом писму Мусолинију од 16. фебруара 1943 наводи следеће: Ситуација на Балкану: Дуче, ме веома брине. Колико год било корисно окренути супротстављене снаге једне против других, мислим да је веома опасно све док су обе стране… безусловно сложне око једне ствари…: своје безграничне мржње према Италији и Немачкој… Осећам посебну опасност, Дуче… у начину на који се развија Михаиловићев покрет. Велика количина поверљивих и добро обрађених података које поседујем јасно открива да тај покрет, који је ваљано организован и енергично вођен са политичке тачке гледишта, само чека тренутак у коме ће се окренути против нас… Михаиловић чека да добије оружје и намирнице ради реализације ових планова правећи се да помаже нашим трупама… Разум ме позива, Дуче, да и тебе упозорим на даљи развој такве политике“.До краја 1943.године  је и поред повремене сарадње против партизана долазило до сукоба са Њемцима што је опет изазивало тешке репресалије над симпатизерима четничког покрета и српским народом у Македонији ,уопште .

                          (наставиће се)