Пише :Дејан Бешовић
Македонија обилује бројним црквама, манастирима, базиликама, капелама, катакомбама, пећинским црквама и многим другим хришћанским вјерским објектима ,који припадају Српском народу.
Манастир Светог Андреја Првозваног „Андреаш“ се налази у кањону ријеке Треске југозападно од Скопља. Подигао га је 1389. године на својој баштини господин Андријаш Немањић , млађи син краља Вукашина (савладар 1365—1369, самостално 1369—1371) и брат Краљевића Марка (1371—1395), који је као обласни господар владао том облашћу. Према сачуваном натпису на унутрашњем зиду црква је осликана заслугом митрополита Јоана и Григорија монаха -живописца. Иако се кромност здања објашњава околностима да је настала у вријеме османских освајања, чињеница да је ријеч о задужбини мањих димензија говори о ктитору и његовом положају будући да старији брат завршава већу задужбину (Марков манастир) а млађи цркву Св. Андреја. Црква се издваја по употреби опеке у горњим зонама, а одређени архитектонски елементи указују да је иста градитељска радионица била ангажована у Арковом манастиру и Андреашу. Живопис цркве је очуван у значајној мери и представља бисер сликарства друге половина 14. вијека. Имајући у виду да су за време Краљевине Југославије, истраживачи посебно били заинтересовани за испитивање ове цркве, а међу њима нарочито архитекта Жарко М. Татић, не треба да чуди податак да је 1924.године по жељи Краља Александра Карађорђевића Дворска или Краљевска капела Светог Андреја Првозваног на Дедињу саграђена као реплика ове српске задужбине Мрњавчевића код Скопља.
Марков манастир се налази у селу Маркова Сушица, 18 километара јужно од Скопља. Назив Марков манастир изведен је по Марку Мрњавчевићу или „Марку Краљевићу“. Породична је задужбина српских краљева Мрњавчевића. Манастир је посвећен Светом Димитрију. Манастир је изграђен 1345. године о чему сведочи и натпис на јужном улазу у манастир. Ктитор цркве је био српски краљ Вукашин, а изградња је завршена за вријеме његовог сина Марка, између 1366—1372. године. На црквеном полијелеју је урезан натпис из 1367—1371. године у којем се помиње краљ Вукашин. Издваја се посебно по сачуваним портретима ктитора на јужној страни, непосредно уз јужни портал. Портрети су изведени уз представу патрона храма Светог Великомученика Димитрија у лунети портала. Лик краља Вукашина није у потпуности сачуван, док је портрет краља Марка сачуван, као и свитак који држи у руци. Ријеч је о једном од два сачувана портрета Марка Мрњавчевића.
Средњовековни православни манастир у селу Конче, око 20 км јужно од Радовиша, у подножју планине Конче. Манастирска црква је посвећена Светом првомученику и архиђакону Стефану. Манастир са црквом је подигао велики војвода Никола Стањевић 1366. године. У овој цркви је последње године свог живота провела Катарина Бранковић -Кантакузина, ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, гдје је и сахрањена. Од некадашњег манастирског комплекса данас су сачувани манастирска црква, нартекс и отворени трем западно од цркве, подигнут у новије вријеме. Од старих руинираних манастирских конака, данас су видљиви само остаци зидова. На сјеверној страни цркве налазе се остаци некадашње средњовековне пирг-куле, која је штитила манастир од евентуалних нежељених упада. Стубови под куполом су покривени фрескама. На сјевероисточном стубу, поред иконостаса, налази се добро сачувани лик Богородице са Христом, коју надлијеће анђео са крстом у рукама. Означена је епитетом ,,Хиландарина“ чиме се директно доводи у везу са чињеницом да је црква била метох манастира Хиландара. На југозападном стубу је фреска Светог Архангела Гаврила, а на северној старни истог стуба фреска Архангела Михаила. Црква се истиче нарочито развијеним орнаменталним рјечником на источној страни тј. на апсиди, чиме се непосредно ослања на украшавање апсида осталих властеоских задужбина из 14. вијека.
Црква Светог Николе у Псачи се налази 14 км од Криве Паланке код истоименог села у Северној Македонији. Подигао ју је кнез Паскач, српски великаш у служби краља и цара Душана Немањића, и његов син севастократор Влатко Паскачић, који је овај храм својом повељом од 12. марта 1358. године приложио манастиру Хиландару. Паскач је био господар области Страцина (између Куманова и Криве Паланке), у којој се налази село Псача (име села потиче од имена српског властелина Паскача). Влатко је високи чин у српском царству стекао женидбом са Владиславом, из савладајуће династије Мрњавчевића. Црква је довршена око 1354. године и значајна је по реалистичним приказима краља Вукашина (краљ савладар 1365—1369, самостално 1369—1371) и цара Уроша (1355—1371) у савладарском односу. Укупна дужина цркве св. Николе у Псачи одговара дужини наоса Леснова, што указује на повезаност градитељских радионица које су биле ангажоване у подизању ових цркава.
Манастир Лесново ,посвећен Светом Архангелу Михаилу и пустињаку Светом Гаврилу Лесновском, налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова. То је у средњем веку био богат и веома насељен крај. Цео простор око Овчијег поља био је под влашћу Марије, удове српског краља Стефана Дечанског. Око 1337. године њен посед прелази у руке великог војводе Оливера. Манастир је био посвећен Св. арханђелима, а чине га три здања, зидана у три различита времена. Подигао га је 1341. најмоћнији великаш тада краља Душана – велики војвода Јован Оливер Грчинић, на темељима базилике из доба локалног пустињака Гаврила Лесновског, чија се испосничка пећина налази недалеко. Цар Стефан Душан је 1347. године издао у Скопљу хрисовуљу, којом се оснива епископска столица у Леснову. Манастирска црква има облик уписаног крста са једним кубетом, испред кога је неколико година касније додат нартекс са кубетом исте величине. Међу фрескама се истичу представе самог ктитора Јована Оливера са моделом цркве, Оливерове жене Оливерине (Марије Ане), као и српског цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са жезлом у облику двоструког крста и царице Јелене, на коме се око Душанове главе налази ореол, иако није канонизован. Ликови Оливерових синова Крајка и Дамјана у нартексу су остали, док је онај младог царевића Уроша – ишчезао.
Манастир Лесново је једно од најпознатијих и виђенијих средишта књижевности 14. вијека.
Црква Светог Николе у Љуботену је средњовековна православна црква која се налази у селу Љуботен, недалеко од Скопља, у Скопској Црној Гори. Црква је посвећена Светом Николи. Према натпису који је урезан у камену изнад главног улаза, цркву је саградила 1337. године, у време краља Стефана Душана, властелинка „госпођа Даница” са синовима. Сматра се да је Даница, мајка заповедника града Звечана и Ситнице, у то време била господар жупе Скопска Црна Гора. За вријеме Турака црква је напуштена и претрпела је озбиљна разарања, због насиља Албанаца. Храм је обновљен 1928. године, чиме је донекле добио свој стари изглед. У цркви се налазе портрети краља Душана, његове жене Јелене и сина Уроша. Црква је саграђена у облику уписаног крста са куполом на средини. Основа грађевине има облик правоугаоника постављеног дужом осовином у правцу запад-исток, са олтарском апсидом на источној страни.
Црква Светог Николе „Болничког“ је средњевјековна православна црква у граду Охриду. Црква се налази у близини Доње капије старог охридског града. Назив „Болнички“ потиче јер је имала функцију болнице-карантина за све који су долазили преко пристаништа у град. Црква се налази преко пута цркве Св. Богородице Болничке. По двема црквама ова охридска енорија носи назив ,,Болнички“. Св. Никола Болнички је изграђен у периоду 1313-1314. године о чему је сачуван и натпис са јужне стране храма, одмах поред иконостаса, откривен током конзерваторских радова 1959-1960. године. Највећи дио сачуваних фресака сачуван је из 1345. године када је јужна страна фрескописана и дограђен трем. Из тог периода потичу и фреске нових ктитора, те су сачувани прикази Aрхиепископа охридског Николе Првог , краља Душана, краљице Јелене, њиховог сина Уроша, Св. Саве и Св. Симеона – родоначелника династије Немањића. У повељи краља Душана из 1342-1345. г. и први пут је поменута ова мала, али за српску историју врло важна црква. Свети Никола Болнички је једнобродна црква, малих димензија, са тространом апсидом на истоку. Грађена је од ломљеног камена и опеке. Западна страна храма је изнова осликана 1480/81. године, на којој се издваја фреска Богородице са Христом. Тада је и дограђен параклис уз саму цркву.
Манастир Свети Никита је средњовјековни православни манастир који се налази на падинама Скопске Црне Горе, петнаестак километара сјеверозападно од Скопља, између села Бањани, Чучер и Горњани. Манастир је посвећен Светом великомученику Никити, и задужбина је Стефана Уроша Другог Милутина Немањића (1282-1321). Краљ Милутин је цркву саградио на месту старије грађевине посвећене истом светитељу. Храм је и по плану и по обради зидова типична грађевина византијског стила, чије спољашње димензије су: дужина 11,36 м (са апсидом), ширина 7,72 м и висина 12,78 м. Црква има правоугаону основу типа развијеног уписаног крста.Чувени енглески археолог, Артур Еванс, захваљујући коме је Свети Никита први пут поменут у стручној литератури, доводи манастир у везу са Бањанима. Угледни француски византолог, Габријел Мије, га је први довео у везу са Чучером, где га у својим студијама наводи искључиво као „Чучер”, без помињања патрона манастира, а касније су тако поступили и многи други истраживачи, па је назив тог села постао синоним за манастир у научној литератури. Међутим, средњовјековни извори најчешће при одређивању положаја манастира и цркве Светог Никите помињу Скопље. Манастир је постојао прије српског освајања Скопља 1282. године, и да га је краљ Милутин обновио, јасно указује један пасус из изгубљене краљеве повеље о прилагању Светог Никите Хрусијском пиргу, чији су делови интерполирани у фалсификовану верзију хиландарске сводне повеље. До закључка о ранијем настанку манастира долази се и на основу хрисовуље Михаила Деветог Палеолога, гдје је наведено да је манастир Светог Никите посједовао добра до којих је дошао даровима „пријатеља царства ми” и „предака” краља Милутина, због чега му припадају различите исправе. Оснивач манастира најпре би био неко од византијских владара или великодостојника 11. или 12. вијека. Обнављајући манастир Светог Никите, краљ Милутин му је дао бројне посједе, углавном у околини Скопља. Сви они су били пописани у изгубљеној краљевој повељи манастиру, а затим и у хрисовуљама византијских царева Андроника Другог и Михаила Деветог , издатим на Милутинову молбу. При манастиру је радила српска школа између 1866-1889. године. Школа ће касније обновити просвјетни рад.
Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану је средњовековни православни манастир који се налази у селу Старо Нагоричане, 13 км источно од Куманова. Манастир је посвећен Светом великомученику Георгију и задужбина је српског краља Милутина. Према натпису урезаном у камену греду изнад отвора западног портала, цркву Светог Ђорђа је саградио српски краљ Милутин 1312/1313. године на темељима старије цркве, чију је градњу започео византијски цар Роман Четврти Диоген је у 11. вијеку у благодарности према пустиножитељу Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао успон на византијски престо. Краљ Милутин је дао да се надзида горњи део, на порушеним зидовима храма. Фреске у цркви су завршене 1317/18. године, у време игумана Венијамина, о чему говоре натписи у цркви изнад западног портала. Фрескопис је 1318. године довршио сликар Михајло Евтихијев из Солуна. Краљ Стефан Дечански се 1330. године, уочи битке са бугарским царем Михаилом Шишманом, молио у нагоричкој цркви пред иконом Светог Ђорђа. Године 1927. манастир и село су посетили бројни светски стручњаци византолози, који су боравили у Београду, на Свјетском конгресу византолога, међу којима и чувени француски стручњак Габријел Мије.
Манастир Свети Илија Горњи је српски средњовјековни православни манастир који се налази у подножју југозападних падина Скопске Црне Горе, на 19 km од Скопља и само 2,5 км од села Бањани. Манастир је посвећен Светом пророку Илији,задужбина цара Душана Немањића.
Манастир Пресвете Богородице Вељусе (Елеоуса) или Вељушки манастир је православни манастир из 11. вијека.Манастир је смјештен у близини села Вељуса, код Струмице у Сјеверној Македонији.Цркву Пресвете Богородице Милосрдне (Елеоуса) саградити је монах испосник (каснији струмички епископ) Мануел 1080. године. Оригиналне камене плоче са грчким натписом о времену изградње, које су стајале као архитравом изнад улазних врата, за време Првог свјетског рата су извађене и однијете у Археолошки музеј у Софију, данас су на њиховом мјесту копије. Од 13. вијека Манастир је подређен светогорском манастиру Ивирон, све до Балканских ратова 1913. године. Средином 13. вијека у манастиру је живјело 23 монаха, а у његовој библиотеци била су четири Јеванђеља и 64 манускрипта и 35 икона.
Манастирска црква је једина сачувана. То је црква с четворолисним тлоцртом, у пресеку бродова диже се осмоугаона купола ту се налази наос са олтаром, и по томе је Елеоуса ријетко здање такве врсте у Северној Македонији. Црква је имала нартекс, и јужну капелу св.Спас, која је касније претворена у сакристију. Изнад натекса и јужне капеле такође су подигнуте куполе, само мањег пречника и мање висине.Преостале изворне фреске у цркви су прилично оштећене. 1913. године цркву су запалили последњи грчки монаси, који су напуштали манастир. Тако да је дјелимично изгорјела, на тај начин је већи број фресака уништен.На преосталим фрескама јасно се уочавају два раздобља њиховог настанка. Први датира из времена градње цркве – 11. вијек. Дјелови очуваних фресака налазе се у олтарни простору -Богородица са достојанственицима у олтарној апсиди-, у броду; Богородица између Јована Крститеља и два арханђела, Старозавјетни пророци, Христос Пантократор у куполи, и Силазак Христа у пакао на Велику Суботу , те у јужној капели св. Нифон, св. Пантелејмон, и Христос Емануел. Фреске из друге фазе су из 12. вијека, налазе се у егзонартексу на западном и северном зиду јужних врата -лик св. Онофрија је једини сачуван. Последњи слој фресака у цркви је из 19. вијека Фреска Христа Пантократора у куполи.У унутрашњости цркве налазе се сачувани оригинални фрагменти старог мермерног иконостаса и фрагменти старог подног мозаика. Од оригиналне камене пластике из 11. вијека остали су стубови, горњи архитрав, неколико капитела и део доње камене олтарне преграде.Манастир је изворно имао независан звоник, који је у међувремену порушен, поново је подигнут у 20. вијеку.
Манастир Вељуса је рестауриран и обновљен у периоду од 1975—1985. године и до 2022 .године је служио као музеј а од те године се вратио намјени .
Карпински манастир је православни средњовјековни манастир, задужбина севастократора Дејана, зета српског цара Стефана Душана. Налази се у близини села Орах, поред Куманова.
Манастир је основан у 14. вијеку и посвећен је Пресветој Богородици. Данашњи остаци потичу из прелаза 16. вијека у 17. вијек. То је у првом реду црква Успење Пресвете Богородице, око које је подигнут манастир.Црква представља камену грађевину са три апсиде. У цркви постоје два слоја фресака. Старији је из доба градње цркве а новији је из 1892. године. Тада је манастир темељно обновљен. Новије фреске осликали су Петар и Атанас Николов из Велеса, и Јосиф Радевић из Лазаропоља. Из 16. века остала је очувана само једна фреска на западном зиду црквеног нартекса са мотивом Богородице Оранта. Црква чува вриједан иконостас на којем се налазе 7 оригиналних икона из 1606 – 1607, које је насликао Зоограф Никола са ученицима.
Манастир је више пута преграђиван, и дограђиван. Имао је конаке, игуманов двор, економске зграде и звоник (овај данашњи је из 19. вијека.
Између 1860-1878. године радила је при манастиру српска народна школа. Манастир је затим преузела бугарска Егзархија, под своју управу. Био је то 1899. године једини манастир у њеним рука у Скопској епархији.
За вријеме Другог свјетског рата 30. септембра 1944. године, конаци (ћелије за монахе) са сјеверне и југозападне стране су запаљени и уништени од стране њемачке војске, тако да је и данас дјелимично у рушевном стању.
Манастир Карпино био је важан центар средњовјековне писмености у том крају. Ту су се преписивале књиге и описмењавало становништво. Оригинални манускрипти из Карпина (најпознатије је Карпинско јеванђеље) данас се чувају у музејима: Москве (Карпинско јеванђеље), Софије и Београда.
( наставиће се )
