Пише:Дејан Бешовић

У прољеће 1371. Марко је учествовао у припремама за војни поход против Николе Алтомановића, главног српског великаша у западном дијелу Царства. Поход су здружено припремали краљ Вукашин и господар Зете Ђурађ Први  Балшић, који је био ожењен краљевом ћерком Оливером. Јула те године, Вукашин и Марко су логоровали са својом војском на Балшићевој територији поред  Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу у правцу Оногошта. Овај напад се није догодио, пошто су Османлије запријетиле господару Сера деспоту Јовану Угљеши, млађем краљевом брату који је владао источном Македонијом. Војне снаге Мрњавчевића брзо су преусмјерене ка истоку. Након безуспјешног покушаја да нађу савезнике, два брата су самостално продрла са својим трупама у територију под османском контролом. У Маричкој бици 26. септембра 1371.године , Турци су потпуно уништили српску војску; чак ни тијела Вукашина и Угљеше нису пронађена. Мјесто борбе, у близини села Орменио на истоку данашње Грчке, Турци и данас називају Sırp Sındığı „српска погибија“. Исход ове битке имао је озбиљне посљедице: врата Балкана била су широм отворена за даље турско напредовање.После очеве смрти „млади краљ“ Марко крунисан је за краља и савладара цара Уроша. Недуго након тога угашена је династија Немањића Урошевом смрћу 2. или 4. децембра те године , чиме је Марко формално постао краљ српске државе. Српски великаши, међутим, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара, при чему је њихов сепаратизам још више порастао. Погибијом два брата и уништењем њихове војске Мрњавчевићи су остали без стварне моћи, те су околни обласни господари приграбили знатне дјелове територије коју је Марко наслиједио од свог оца. До 1372. Ђурађ Први  Балшић заузео је Призрен и Пећ, а кнез Лазар Хребељановић Приштину. До 1377.годинд  Вук Бранковић освојио је Скопље, а властелин србо- влашког  поријекла жупан Андрија Гропа осамосталио се у Охриду. Могуће је да је овај други остао вазал Марку као што је био Вукашину.Гропин зет био је Марков сродник Остоја Рајаковић од племена Угарчића из Травуније. Он је вјероватно био један од српских племића из Захумља и Травуније којима је цар Душан додијелио земље у новоосвојеним подручјима Македоније.Једини значајни град који је Марко задржао био је Прилеп. Тако је краљ Марко у стварности постао само један од обласних господара, владар релативно мале територије у Вардарској западној Македонији, која се на сјеверу простирала до Шар-планине и Скопља, на истоку до Вардара и Црне Реке, а на западу до Охрида. Није јасно гдје су биле јужне границе ове територије. Марко није сам владао ни у овој области, јер ју је дијелио са млађим братом Андријашем, који је држао власт над једном подоблашћу у њој.Њихова мајка краљица Аљена замонашила се након Вукашинове погибије, узевши монашко име Јелисавета, али је током неколико година након 1371. била Андријашев савладар. Најмлађи брат Дмитар- Димитрије боравио је на територији којом је управљао Андријаш. Имали су још једног брата који се звао Иваниш, међутим о њему је сачувано веома мало података. Нејасно је када је тачно Марко постао турски вазал, али то се највјероватније није десило одмах након Маричке погибије .Марко се једном растао са својом женом Јеленом, те је живио са Тодором која је била удата за неког Гргура. Јелена се вратила у Берат своме оцу велможи Радославу Хлапену. Марко је касније тражио да се помири са њом, али да би му се супруга вратила, претходно је Тодору морао да преда Хлапену. Пошто се Маркова област на југу граничила са Хлапеновом облашћу, ово помирење могло је бити мотивисано чињеницом да Марку није био потребан непријатељ на југу након свих оних територијалних губитака на сјеверу. Ова брачна епизода је позната захваљујући писару Добрији Милошевићу , Марковом поданику. Добрија  је преписивао црквену књигу требник за цркву у селу Калуђерец и кад је завршио са послом оставио је запис у књизи који почиње овако:Слава сьвршитєлю богѹ вь вѣкы, аминь, а҃мнь, а҃м. Пыса сє сиꙗ книга ѹ Порѣчи, ѹ сєлѣ зовомь Калѹгєрєць, вь дьны благовѣрнаго кралꙗ Марка, ѥгда ѿдадє Ѳодору Грьгѹровѹ жєнѹ Хлапєнѹ, а ѹзє жєнѹ свою прьвовѣнчанѹ Ѥлєнѹ, Хлапєновѹ дьщєрє ( превео еп.Атанасије Јевтић: Слава Савршитељу Богу у вијеке, амин, амин, амин. Писа се ова књига у Поречју, у селу званом Калуђерец, у дане благовјерног краља Марка, када предаде Тодору Гргурову жену Хлапену, а узе жену своју првовјенчану Јелену, Хлапенову ћерку).Маркова тврђава налазила се на једном брду сјеверно од Прилепа. Њени остаци, дјелимично добро очувани, познати су под именом Маркове Куле. Испод тврђаве лежи село Варош, гдје се у Средњем вијеку простирао град Прилеп. У селу је смјештен Манастир Светог Арханђела Михаила којег су обновили Марко и Вукашин, чији су портрети осликани у манастирској цркви у пуној величини . Марко је био ктитор Цркве Свете Недјеље у Призрену изграђене године 1371., недуго пред Маричку битку. У натпису изнад њених улазних врата он је ословљен титулом „млади краљ“.Манастир Светог Димитрија, познатији као Марков манастир, налази се у селу Маркова Сушица у близини Скопља. Грађен је од око 1345. до 1376. или 1377.године . Краљеви Марко и Вукашин, његови ктитори, осликани су изнад јужног улаза у манастирску цркву. Марко је приказан као човјек озбиљног лика и строгог погледа, одјевен у пурпурну одјећу; на глави му је круна украшена бисерним нискама. Лијевом руком држи свитак на којем текст почиње ријечима: „А(зь) вь Х(рист)а Б(ог)а бла(говѣ)рьни крал(ь) Марко сьз(ь)дах(ь) и поп(и)с(а)хь (сы) божествни храм(ь)“ (Ја, у Христа Бога благовјерни краљ Марко, сазидах и пописах овај божанствени храм). У десној руци држи велики рог који симболизује рог са уљем којим су помазивани старозавјетни краљеви приликом устоличења. По једном тумачењу Ђока Слијепчевића , он је овдје представљен као „Божји помазаник и изабраник у тешким приликама Србије после Маричке битке“.Марко је ковао свој новац, као што је чинио његов отац и други српски великаши тог доба.Његови сребрни новчићи тежили су 1,11 грама, а произвођени су у три основне врсте. Двије на аверсу имају сљедећи текст у пет редова: ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО „У Христа Бога благовјерни краљ Марко“. Реверс приказује Христа—код прве врсте на престолу, а код друге у мандорли. Код треће врсте, на реверсу је Христос приказан у мандорли, док аверс садржи текст у четири реда: БЛГО/ВѢРНИ/КРАЛЬ/МАРКО „Благовјерни краљ Марко“. Ову једноставну титулу Марко је користио и у црквеним натписима. Није у своју титулу уносио никакве територијалне одреднице, свакако јер је био свјестан досега своје власти након 1371.године и пораза на Марици . Брат му Андријаш такође је ковао свој новац; ипак, на територији којом су браћа владала у оптицају је било највише новчића краља Вукашина и цара Уроша. Процјењује се да се у разним нумизматичким збиркама данас налази око 150 комада Маркових новчића.До 1379.године  господар Поморавља кнез Лазар Хребељановић издигао се као први и најмоћнији међу српским великашима; потписивао се са титулом самодрьжць вьсѣмь Србьлѥмь (самодржац свих Срба). Ипак, није био довољно моћан да све српске земље уједини под својом влашћу. Балшићи, Мрњавчевићи, Константин Драгаш (Немањић по мајци), Вук Бранковић и Радослав Хлапен, владали су у својим областима независно од Кнеза Лазара.Још један краљ поред Марка ступио је на политичку сцену: Митрополит милешевски Владислав крунисао је 1377. Твртка Првог  краљем Срба и Босне. Овај рођак Немањића по мајчиној линији претходно је заузео један дио области пораженог и ослијепљеног велможе Николе Алтомановића.Дана 28. јуна 1389, српска војска коју су предводили кнез Лазар, Вук Бранковић и Твртков племић Влатко Вуковић од Захумља, под врховном Лазаревом командом, сукобила се са османским трупама Султана Мурата Првог . Била је то Косовска битка—најславнија битка српске средњовјековне историје. Главнина обију војски била је збрисана; погинули су и Лазар и Мурат. Исход битке био је неријешен,али у њој су Срби изгубили исувише бораца да би могли наставити са успјешном одбраном својих територија, док су Турци имали још много трупа на истоку. Посљедично, српске области које још нису биле турски вазали, једна за другом су то постале током неколико наредних година.Неколико турских вазала на Балкану одлучили су године 1394. да раскину свој вазални однос. Марко није био један од њих, али су његова млађа браћа Андријаш и Дмитар одбили да остану под турском доминацијом. У прољеће 1394.године напустили су своју земљу и иселили се у Краљевину Угарску, ступивши у службу краља Жигмунда. Путовали су преко Дубровника, гдје су се задржали неколико мјесеци, док нису подигли двије трећине од 96,73 килограма сребра које је Вукашин тамо депоновао; преостала трећина била је намијењена Марку.Андријаш и Дмитар су први српски племићи који су се иселили у Угарску; српске миграције према сјеверу наставиће се кроз читаву османску окупацију,а завршити великом Сеобом Срба 1690 .године .Године 1395. Турци су напали Влашку да би казнили њеног владара Мирчу Првог  због упада на њихову територију. На турској страни борила су се три вазала: краљ Марко, Константин Драгаш и деспот Стефан Лазаревић, син и насљедник Кнеза Лазара. Битку на Ровинама, која се одиграла 17. маја 1395, добили су Власи. Краљ Марко и Константин Драгаш погинули су у њој. Послије њихове смрти Турци су анектовали њихове области и објединили их у османски санџакат са центром у Ћустендилу.Тридесет и шест година након Битке на Ровинама Константин Филозоф написао је Житије деспота Стефана Лазаревића, у којем је забиљежио предање да је уочи битке Марко рекао Драгашу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем прва жртва у  Маричкој бици 26. септембра 1371.“. Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два мјесеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376.године. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395.године, борећи се у Влашкој .У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два мјесеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану.  Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других  Срба из осталих српских покрајинс. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.Марко Краљевић из народних песама послужио је као инспирација многим српским сликарима. Између осталих, позната су дјела: Паје Јовановића, Новака Радонића, Мине Караџић, Владислава Тителбаха и Петра Меселџије.Култ Краљевића Марка био је развијен и у Далмацији.У животу историјског краља Марка јасно се издвајају два периода, до Маричке битке и после ње. У првом је Марков животни пут у сталном успону, само што то није био његов лични успон него успон његове породице. У доба цара Уроша, Мрњавчевићи избијају на прво место међу обласним господарима: Марков отац Вукашин крунисан је за краља и постао Урошев савладар, а стриц му Угљеша добио је титулу деспота и постао господар велике Серске области. Све до Маричке битке, у којој су Мрњавчевићи неславно завршили, Марко се налазио у сјенци свог оца. Очевом, а не својом заслугом, он је доспео на највиши положај у држави: постао је „млади краљ“ што је у политичком систему немањићке Србије значило да је одређен за престолонаследника, а с обзиром на то да је Вукашин био Урошев савладар и да Урош није имао насљедника, он је постао и престолонасљедник царства. Његова владавина, започевши „српском погибијом“ на Марици, у цјелини је текла у знаку тог пораза.Уместо да постане законити владар српског царства, постао је краљ вазалне области и подложник турског цара, а није могао да сачува ни оно што су му Турци оставили. Грабљиви сусједи отимали су му дио по дио територија тако да је, на крају, од простране државе краља Вукашина остала мала област око Прилепа. Марко је највећи губитник међу владарима и великашима у том времену, и иначе карактеристичном по великим националним поразима.Његова епска судбина кореспондира и уједно је у контрасту према његовој политичкој биографији. Он се као јунак појављује у обе наведене епохе, до Маричке битке и после ње, и на том глобалном плану својом пјесничком биографијом налази се у сагласности с историјом. Међутим, епски Марко, за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епохи, ни у времену српског ни у времену турског царства, не игра споредну и безначајну улогу. Пјесма га је извукла из историјске сјенке и учинила главним јунаком свог доба што је он у дубљем, пјесничком смислу заиста и био.

Средњовјековни хроничар ће записати : После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре 1402 .године )

…Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи, „ако, рече, не дођеш у бој“...Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) – монголски владар (1336-1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу…

А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место(превео са Србуљског на данашњи говорно српски  Димитрије Богдановић )