Пише: Дејан Бешовић

Као царев савладар Вукашин је формално владао преосталим крајевима Српског царства. Ипак, у реалности, Вукашин је остао један од обласних господара. Осамостаљени великаши посматрали су краља Вукашина као опасног такмаца и потенцијалну опасност као неког ко је могао да ојача централну власт. Поред тога, Вукашин је био први краљ који није био родом из светородне династије Немањића и друге племићке породице су га, ради сопствених интереса, посматрале као узурпатора.Међутим, титуле које им је додијелио цар Урош биле су Мрњавчевићима легитимна основа за даље ширење њихове власти. Вукашин, који се на повељама потписивао као „краљ Срба и Грка“, после 1365. проширио је своју власт на сјеверу све до Новог Брда и Приштине, која је, према Орбину, била његова престоница. Вукашин је такође држао и Скопље и Призрен, а свакако је имао утицај и на своје сроднике Балшиће у Зети и Радослава Хлапена. Ријека Вардар је највјероватније представљала само формалну границу између области краља Вукашина и његовог брата деспота Угљеше. Угљеша је управо током 1365. постао неоспорни господар Серске области пошто је најзад натерао Душанову удовицу Јелену, сада монахињу Јелисавету, да се повуче у манастирски живот.До краја савладарства између цара Уроша и краља Вукашина дошло је, по свему судећи 1369. године. После периода снажења српских великаша у земљама царства, наступио је и период постепеног успона рашких великаша жупана Николе Алтомановића и кнеза Лазара Хребељановића. Ширење Вукашинове власти на сјевер у правцу рудницима богатог Косова изазвало је сукоб с рашком властелом. Према Мавру Орбину, Алтомановић и Хребељановић су склопили савез против Мрњавчевића и на своју страну привукли и цара Стефана Уроша Петог у народу препознати као Урош нејаки  . До преломног сукоба између савезника и Мрњавчевића дошло је на Косову пољу 1369. године. Лазар се већ на почетку битке повукао са бојног поља, док је војска ратоборног жупана Алтомановића тешко пострадала док се он сам једва спасио. Цар Урош био је заробљен са неколико дворских властелина, док су његови људи такође поубијани. Крај установе савладарства уједно је означио и нестанак макар и формалних трагова централне власти у Српском царству. Послије Косовског боја 1369. цар Урош практично нестаје с политичке сцене, док Вукашин иступа као самостални владар. Иако су Дубровчани Урошу до краја његовог живота исплаћивали светодимитарски доходак, у априлу 1370. су се и поред живог цара директно обратили краљу Вукашину који им је самостално и без помињања свог савладара потврдио привилегије.Сукоби међу властелом су затим и даље настављени. Никола Алтомановић је убрзо успио да се опорави од сукоба из боја године  1369. захваљујући подршци угарског двора. Као сусјед и супарник Балшића и противник из 1369., Алтомановић је навукао гњев Мрњавчевића. Сада су Мрњавчевићи, Балшићи и Дубровчани склопили савез против жупана Николе. У јуну 1371. краљ Вукашин је са сином Марком и бројном војском боравио у Скадру Балшића одакле се планирао поход према Оногошту (данашњем Никшићу). Ипак, дуго планирани савез се распао у последњем тренутку пошто се Вукашин, по позиву брата Угљеше, морао окренути дешавањима на источним границама Серске области.Крајем седме деценије 14. вијека Османлије су се учврстиле у долини реке Марице и почели су њихови пљачкашки упади на територије деспота Угљеше. Деспот је већ 1368.године  водио озбиљне преговоре о савезу са Византинцима, али се од несложног цариградског двора није могла добити брза помоћ, посебно у време када је цар Јован Пети Палеолог превасходно очекивао помоћ из западне-католичке  Европе. Угљеши је конкретну помоћ пружио једино његов брат краљ Вукашин, легитимно крунисани српски краљ. Рашка властела је због непријатељства према Мрњавчевићима остала ван припрема за борбу против Турака, Балшићи су били презаузети сукобима с Алтомановићем и Карлом Топијом, севастократор Влатко 1371. вјероватно више није био међу живима, док за Радослава Хлапена није извесно да ли је учествовао у Маричкој бици.Према српском историчару Раду Михаљчићу „читав злосрећни поход из 1371. сведочи о храбрости и државничком таленту Вукашина и Угљеше који су решили да протерају Турке с Балкана заузимањем османске престонице Једрена. Победа на граници била би привремено решење, а заузимање Једрена би озбиљно пољуљало положај Османлија у Европи. Међутим, недалеко од Једрена код Черномена на Марици браћа су изгинула у борби с Османлијама 26. септембра 1371. године.Услед недостатка извора тешко је рећи ишта одређеније о самој бици. Старац Исаија, савременик догађаја, у свом запису бележи:Јер Турке не истераше већ сами од њих изгибоше и кости им тамо падоше и непогребене осташе, и велико мноштво војске или погибе од мача или допаде ропства, а неки умакоше и вратише се.

Османска победа је непосредно после битке довела до нестанка Угљешине Серске области, а затим и до тога да су краљ Марко, браћа Драгаши, византијски цар Јован V Палеолог и бугарски владари постали вазали турског султана Мурата I. Српски цар Урош, који у догађајима који су претходили бици није имао никакву улогу, преминуо је 2. или 4. децембра 1371. године чиме је престала да постоји немањићка држава. Вукашина је наследио његов син Марко који је легитимно понео краљевску титулу, независно од тога да ли је Марко проглашен за младог краља са царевим пристанком или без њега. Ипак, Маричка битка је означила крај превласти Мрњавчевића, а османском вазалу Марку, од читаве територије којом је господарио његов отац, преостала је само западна Македонија.Вукашин је био ожењен Јеленом, која се у изворима још назива Аљена и Јевросима. Према легенди, отац и син — краљ Вукашин и краљевић Марко Мрњавчевић, правили су своја венчања у манастиру Зрзе.Познато је да је Аљена надживела супруга и да се после битке на Марици замонашила. Преминула је после 1388. као монахиња Јелисавета. Вукашин и Јелена имали су бар петоро деце, четворицу синова и ћерку Оливеру:

Андријаш је умро прије 1399.гидине , обласни господар у западној Македонији, потом од 1394. српски властелин у служби угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387 — 1437).Иваниш, погинуо 1385. у борби са Османлијама на Саурском пољу.

Дмитар је умро после 1407.године, српски властелин и дипломата Жигмунда Луксембуршког.

Марко Мрњавчевић око 1335 — Ровине, 17. мај 1395), у народу познатији као Краљевић Марко, био је dejure српски краљ од 1371. до 1395. године, док је de facto  владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша Петог , чија је владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наслиједи Уроша на српском престолу у случају да Урош не буде имао мушких потомака.Марко Мрњавчевић је рођен око 1335. године као најстарији син Вукашина и његове супруге Аљене -Алене- а аутор овог фељтона у Државној  Архиви Албаније зап .204-55ф.66 наилази и на име Алијанино Ирина ( прим.аутора)  у народним пјесмама опевана и као  Јевросима. Према дубровачком историчару Мавру Орбину, родоначелник породице Мрњавчевић[а] био је Мрњава, сиромашни племић из Захумља, чији су синови рођени у Ливну у западној Босни. Мрњава се могао тамо одселити након што је Босна анектовала Захумље 1326. године. Могуће је да су касније Мрњавчевићи, као и други захумски племићи, подржавали српског цара Душана током његових припрема за поход на Босну, те су се, да би избјегли одмазду због тих активности, иселили у Српско царство пред почетак сукоба. Ове припреме могле су почети већ двије године прије самог похода, који се догодио године 1350. Приближно из те године потиче најранији писани траг о Марковом оцу Вукашину, из којег се види да га је Душан поставио за жупана Прилепа.Овај град је Србија освојила од Византије 1334, скупа са другим дијеловима Македоније. Цар Душан је 1355. године изненада умро у 47. години живота.Душана је наслиједио његов деветнаестогодишњи син Урош, који је по свему судећи сматрао Марка Мрњавчевића човјеком од повјерења. Млади цар га је поставио на чело свог посланства у Дубровник крајем јула 1361. године, да би преговарао о миру између Царства и Дубровачке републике током сукоба који су избили раније те године. Мир није био закључен овом приликом, али је Марко испословао да се пусте на слободу заробљени призренски трговци, иако су Дубровчани задржали њихову робу. Марку је такође било допуштено да подигне сребро које је његова породица депоновала у том граду. Биљешке о овом посланству у дубровачким документима из те године, садрже први неоспорни писани траг о Марку Мрњавчевићу. У натпису из 1356. изнад врата једне цркве у Тиквешу, спомињу се неки Никола и Марко као управитељи у том крају, али није јасно о којем Марку се ту ради.

Након Душанове смрти дошло је до разбуктавања сепаратистичких активности у Српском царству. Југоисточне територије, Епир, Тесалија и земље у јужној Албанији, оцијепиле су се већ до 1357.године . Језгро државе остало је лојално новом цару Стефану Урошу Петом . Оно се састојало од три главна подручја: западних земаља, укључујући Зету, Травунију, источни дио Захумља и горње Подриње; средишњих српских земаља; и Македоније. Ипак, велика српска властела испољавала је све више независности од Урошеве власти чак и у том дијелу Царства који је остао српски. Урош је био слаб и неспособан да у коријену сасијече ове сепаратистичке тежње, постајући другоразредан фактор у држави којом је номинално владао. Српски великаши су се и између себе сукобљавали око територија и утицаја.Вукашин Мрњавчевић био је вјешт политичар, и постепено је преузео водећу улогу у Царству. Августа или септембра 1365. Урош га је крунисао за краља и прогласио својим савладарем. До 1370. Марково потенцијално наслијеђе је повећано, јер су се у Вукашиновом посједу осим Прилепа нашли и Призрен, Приштина, Ново Брдо, Скопље и Охрид. У повељи коју је издао 5. априла 1370. Вукашин је поменуо своју супругу краљицу Аљену и синове Марка и Андријаша, наводећи да је Богом постављен за „господина зємли срьбьскои и грькѡмь и западнимь странамь“.Крајем године 1370. или почетком 1371., Вукашин је крунисао Марка за „младог краља“. Ова титула је додјељивана синовима српских краљева да би им се осигурао положај насљедника. Пошто Урош није имао дјеце, Марко је на овај начин дошао у позицију да га може наслиједити на српском трону, започињући нову—Вукашинову—династију српских монарха То би представљало крај двовјековне владавине Немањића. Већина српских великаша није била задовољна овом ситуацијом, што је само ојачало њихове тежње ка независности од централне власти.Вукашин је настојао да обезбиједи супругу са добрим везама за свог најстаријег сина Марка. Дјевојка из далматинске племићке породице Шубић била је послана од стране оца Гргура на двор њиховог рођака босанског бана Твртка Првог Котроманића , са намјером да је одгоји и добро уда банова мајка Јелена. Она је била ћерка Јураја Другог Шубића, чији је дјед по мајци био српски краљ Драгутин Немањић. Пошто су Твртко и Јелена одобравали Вукашинову идеју да се млада Шубићева уда за Марка, вјенчање је било на помолу. Међутим, априла 1370. римски папа Урбан Пети шаље писмо Твртку у којем му изричито забрањује да уда католичку племкињу за „сина његовог величанства краља Србије, шизматика“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).[Папа је о овој „увреди за хришћанску вјеру“ писао и угарском краљу Лајошу Првог , номинално надређеном Твртку, тако да од тог вјенчања није било ништа.Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, српског владара јужне Македоније.Тако је Српско царство све више слабило са тенденцијом да у скором времену пропадне . О томе је Милош Благојевић записао у монографији „Србија у доба Немањића “ Србија је смрћу цара Душана од регионалне силе постала распарчана земља што није први пут у нашој миленијум ипо дугој историји .О томе је Његош у свом епохалном делу „Горски вијенац “ посветио читаво једно певање ,описујући распад Српске средњовековне државе “ .

                           ( наставиће се)