Пише :Дејан Бешовић

Испред Спомен-капеле са костурницом погинулим војницима из 1915. године, у Удову на југу Македоније, на Велики петак сваке године, окупљју се традиционално, представници Амбасаде Србије у Скопљу, српских асоцијација у Македонији, и многобројни грађани валандовског краја, како би одали почаст и сачували сјећање, на један од најтежих тренутака у историји овог региона из периода Првог свјетског рата. После интонирања државних химни Србије и Македоније, полагања вијенаца званичних делегација, пригодно обраћање на комеморацији одржала је председница Српске заједнице у Македонији Гордана Јовић Стојковић, Валандовски покољ представља један од најтежих ратних злочина који су почињени над српским цивилима током Првог свјетског рата. Догађај се одиграо на Велики петак, у априлу 1915. године, када су бугарске снаге, извршиле напад на српске војнике и цивиле у области Валандова, укључујући и село Удово. Током овог напада, бугарски војници су убили 281 српског војника, укључујући и 20 младих регрута који су били у болесничким постељама. Многи од убијених су били заклани, а њихова тијела скрнављена, па чак и спаљена. Након завршетка рата, 1936. године, краљ Александар Први Карађорђевић је наредио изградњу спомен-капеле костурнице у Удову, у знак сјећања на жртве овог покоља. Капела је освећена 1. новембра 1936. године, десет дана прије отварања Српског војничког гробља у Солуну, и данас служи као меморијално мјесто за све жртве које су страдале у овом региону. У овој спомен-капели налазе се посмртни остаци и преко 2.000 српских војника који су током Првог свјетског рата погинули у општинама Ђевђелија, Дојран, Струмица и Неготино. Спомен-капела у Удову представља важан историјски и културни споменик који је заштићен законом Завода за заштиту споменика Северне Македоније.

Свакако цијенимо да је анализа Срба,њиховог живота ,обичаја и културе  у Сјеверној ( Вардарској ) Македонији непотпуна уколико не обрадимо најзнаменитије Србе те древне српске државе Македоније.

Јован Оливер је један од најмоћнијих и најбогатијих феудалаца у српском царству за вријеме цара Душана. Његови феудални посједи налазили су се у источној Македонији и посједовао је руднике Саша и Злетово. Јавља се као ктитор неколико цркава и манастира у Македонији.Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао посједе негде у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још дјеце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце: Даницу, (била вјерена за деспота Манојла Кантакузина, гувернера Мореје и млађег сина цара Јована Шестог  Кантакузина), Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малољетни, тако да су његови посједи раздељени између сусједних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.

У историјској науци, поријекло деспота Јована Оливера, као и поријекло многих Српских  средњовјековних феудалних владара у Македонији, није до краја разјашњено. У науци постоји неколико претпоставки о његовом поријеклу, а једни истичу да је био западног поријекла,Србин из Лике а други га повезују са византијском породицом Ливерос и сматрају га Србином из Грчке.

У старијој литератури постојало је мишљење да је Оливер брат чувеног севастократора и деспота Дејана, који је био Оливеров сусјед на сјевероистоку, али у новијој литератури таква мишљења су одбачена.Насупрот оваквим ставовима, дио македонских историчара сматра да је Оливерово поријекло домаће и везују његово поријекло са Македонијом.

Поред ових ставова, истиче се да је могуће да је прије српских упада у источну Македонију деспот Јован Оливер био византијски феудалац који се одрекао византијске централне власти и потчинио краљу Стефану Душану, те је тако овај дио Македоније брзо потпао под власт српског владара. Деспот Јован Оливер и његов отац војвода Грчин су по Милошу Благојевићу „били Срби, феудалци у држави Немањића“.Први поуздани подаци о Оливеру потичу из времена цара Стефана Душана, када се 28. јуна 1336. године, пред дубровачким кнезом појавио Никола Фалетра:

„Оливер Грчинић, барон краља Рахске и муж од Карвиде“.Оливерово име се помиње приликом преговора који су вођени 1336 – 1337. године, између византијског цара Андроника Трећег Палеолога и краља Стефана Душана Четвртог , а тада се највјероватније Оливер спријатељио са великим доместиком Јованом Кантакузином. Његова каријера се са сигурношћу може пратити у периоду од 1336. до 1355. године.Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највјероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била насљедна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. године, имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између краља Душана и византијског претендента Јована Кантакузина (1347—1354). Он и велики жупан Вратко су предводили српске снаге које су помагале Јовану Кантакузину у неуспјешним опсадама Сера. Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највјероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Васкрс 16. априла 1346. године, са дијелом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. године. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао вјеран сарадник цара Душана Силног о чему свједоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.

Није познато када и како је деспот Јован Оливер Грчинић умро, али се то догодило вероватно непосредно после Душанове смрти, јер се његово име не помиње, у каснијим дешавањима у којима је дошло до распада српског царства током владавине цара Уроша (1355—1371).Цар Јован Шести Кантакузин истиче да су у краљевини Стефана Душана била 24 најутицајнија великаша, а међу њима је био најмоћнији Јован Оливер. Имао је релативни суверенитет који је дат такозваним крајишницима који су били заставници пограничних области и имали ширу политичку иницијативу за одбрану граница.Оливер је добро напредовао у српском краљевству и за кратко вријеме прошао све чинове у српској дворској хијерархији, почевши од команданта копнене војске па до деспотске титуле.Током српских освајања у Источној Македонији, Оливер је у њима имао истакнуто учешће и то му је помогло да постане један од најближих и најутицајнијих феудалаца цара Стефана Душана.Јован Оливер је 1341. године, као велики слуга, самостално запосјео неке области у Македонији, а дио византијских феудалаца око Кочана није се предао српском владару, већ Оливеру лично.

Богатство које је имао као и највиша деспотска титула, после српског цара, коју је временом стекао, омогућили су му да има већу самосталност у српској царевини у односу на друге феудалце, као и да прави планове од личног интереса.

По свему судећи, Јован Оливер је био исувише моћан и војно јак да би се задовољио улогом обичног слуге српске државе.И прије него што је добио деспотску титулу, Оливер је имао свој административни систем, другачији од српског владара, његови сопствени вазали и његов народ су имали двоструко вазалство.Они су третирани прво као људи Оливера, а потом и српског владара. Односно, Јован Оливер је имао своје феудалце који су му били потчињени, као што је Иван Пробиштиповић.У повељи од 7. децембра 1336 – 1337. године, издатој цркви светог Димитрија у Кочанима, Јован Оливер је потписан као:“велики слуга све српске земље и мора“

Ова племићка повеља једина је забиљежена према владарском обрасцу и са крстовима на почетку текста и прије потписа Јована Оливера.

Године 1341. у натпису из Лесновског манастира помиње се Јован Оливер са титулом великог војводе, а ова титула се помиње и у ктиторском натпису из Леснова. На монограму у куполи обновљене цркве манастира у Леснову наведен је Јован Оливер са титулом севастократор.Са титулом деспота први пут се помиње у Повељи цара Душана манастира Лесново гдје стоји“и подари деспот царства ми„.Односи деспота Јована Оливера са централном влашћу, односно са српским царем Стефаном Душаном, личили су на односе сизерена – вазал, а према неким научницима постоји, иако не сасвим видљива, тростепена хијерархијска зависност између владара, феудалаца,властелина и потчињених владара, односно Душан није могао директно да наметне своју власт над феудалцима који су се покоравали Оливеру, а он је то чинио преко њега. У прилог овој тврдњи Христифир Матанов помиње начин на који су српски владар и деспот Јован Оливер представљени на фрескама из манастира Лесново.Постоје различити прикази локације Оливерове имовине. Око 1336. године у Злетову и Овчем Пољу шире се посједи великог слуге Јована Оливера. Године 1341. држао је област око Кочана, а према Ј. Павловића у Малешевском је за Душаново време управљао велики војвода Јован Оливер. Матанов истиче“ Да границе Оливерових властелинстава нису тачно одређене, али су се вероватно протезале између река Пчиње, Вардара, Брегалнице и Осоговских планина, а после Хрељине погибије део његових земаља вероватно је преузео деспот Оливер.Деспот Јован Оливер се јавља као ктитор више цркава и манастира у Македонији. Манастиру светог Димитрија је 1337. године поклонио цркву у Кочанима са околним селима и народом.

У овом случају се зна да се Оливерове феудалне територије налазе у Источној Македонији, па се поставља питање зашто се деспот Јован Оливер и његова породица јављају као ктитори цркве свете Софије – тако далеко од својих посједа?

Постоје двије тачке гледишта о овом питању; да је поријеклом из тог дијела Македоније или да то указује на његово велико богатство као и на могући покушај јачања свог утицаја преко Охридске архиепископије.Последњи непосредни податак о деспоту Јовану Оливеру је 1354. године када се помиње у писму папи Инокентију Шестом Пакису  као један од блиских људи српског цара. После ове године деспот Оливер се више не помиње у документима и шта му се догодило може се само нагађати.Наиме, он је или умро убрзо после овог датума или се повукао из свјетовног живота као велики сплеткарош Јован Каливит. Неки историчари на основу низа новчића претпостављају да је деспот Јован Оливер надживио цара Стефана Душана, али то историјски  није потврђено.

После смрти српског цара Стефана Душана, синови севастократора Дејана помињу су се као феудалци на територији деспота Јована Оливера.

Добромир Хрс је био обласни господар у Македонији на прелазу са 12. на 13 .вијек. Познат нам је из дјела византијског историчара Никите Хонијата, који је у свом историјском делу (Nicetae Choniatae Historia I—II, ed. J.A. van Dieten, Berolini 1975) описао неуспешни поход који су Византинци предузели против њега 1198. године.“У време када су браћа Асен и Петар подигли устанак у Трнову (1185), у Македонији се појавио бојар Добромир Хрс. Према Петру Мутафчијеву[1], послао га је Асен да подигне локално бугарско становништво на устанак. Према подацима Никите Хонијата[2], Хрс је на челу пет стотина својих сународника заузео Струмицу, из које је почео да јуриша и осваја околне земље. Не само да не поступа у договору са устаницима у Тарнову, већ и против њих ступа у савез са Византијом. Након тога, Хрс је променио своју политику и кренуо у рат против Византије. Око 1193. године ухваћен је и бачен у тамницу. Успеси побуњених Бугара приморали су цара Алексија III Анђела да ослободи Добромира Хрса и врати му посед, рачунајући да ће се он успешно одупрети својим сународницима (око 1196. године). Да би га трајно везао за себе, цар га је оженио ћерком свог рођака Манојла Камица. Искористивши цареве невоље у Малој Азији, Хрс се убрзо по ослобођењу поново осамосталио.

Заузевши напуштени Просек код реке Вардар, претворио га је у неосвојиву тврђаву из које је кренуо у нападе на суседне територије.Године 1197. Калојан је ступио на престо у Тарнову. Ушао је у савез са самосталним феудалцима Добромиром Хрсом и Иванком. Исте године цар Алексије Трећи Анђел је кренуо против Хриса, али је убрзо распустио своје трупе и вратио се у Цариград. Разлози су непознати.Године 1199. цар Алексије Трећи Анђео је кренуо ка посједима Хрса. Благојевић биљежи:Уместо да саслуша своје саветнике и прво освоји мање тврђаве, лишивши тако Хрса подршке и снабдевања, цар је кренуо право на Просек. Приликом првог јуришања на тврђаву освојено је додатно утврђење које је Хрс подигао на најрањивијој тачки одбрамбеног система – улазу. Покушај поткопавања зидина тврђаве завршио се са много материјалних губитака за Византинце. Цар обуставља напад да сачека машине за подривање, које још нису стигле. Следећег дана напади Грка су одбијени. Катапулти су изазвали хаос у византинским редовима. Ноћу су Бугари кроз тајни пролаз изашли из тврђаве и напали уснуле Византинце, уништивши многе катапулте који су се налазили на брдима око Просека. Избегавши ноћну стражу, они су се инфилтрирали у логор Византинаца и опљачкали шатор протовестијара Јована, који је побегао. Враћајући се у тврђаву, Бугари су наставили да уливају страх у непријатеља бацајући празну бурад у провалију, стварајући илузију да немилосрдно погубљују заробљенике.Сутрадан је цар, губећи наду да може да се обрачуна са Хрсом, ступио је са њим у преговоре и признао му поседе око Просека и Струмице. Склопљен је брак између Хрса и цареве рођаке, која се у ту сврху развела од свог мужа. Ово је ћерка протостратора Манојла Камица, царевог рођака.Цар Алексије III је 1200. године, послао протостратора Манојла Камица против Иванка, али је он ухваћен и предат цару Калојану. После царевог одбијања да откупи свог рођака, цар га је предао Добромиру Хрсу, који му је изгледа био зет.Хрс је 1201. године, прекинуо мир са царем и у савезу са Камицом заузео Прилеп, Битољ и друге тврђаве у Македонији. Војске и једног и другог продрле су у Тесалију, претећи да ће заузети знатан део царских земаља. Византинци су кренули против њих, идући прво на Камица. Рат је тежак и одужио се. Пошто није добио помоћ од прозегијског владара, Камица је поражен и отеран у Тесалију, а потом и одатле прогнан. Хрс је водио преговоре са царем, а 1202. године, Добромир Хрс је склопио мир,узевши нову жену племићког порекла – то је Теодора, царева унука и удовица Иванка, која је доведена из Византије. Заузврат, Хрс је вратио цару Прилеп и област Пелагонију.Тиме је раскинуо савез са Манојлом Камицом. Није познато шта се догодило са Хрсовом претходном супругом, ћерком Манојла Камица.На повратку из Тесалије, цар Алексије Трећег је преварио Хрса тако што је заузео Струмицу 1202. године, док је у исто време склопио мир са царем Калојаном.

Након заузимања Струмице, Хрс нестаје из историјских извора. Према монографији Томаша Томова“Добромир Хрс је задржао Просек, где се повукао, позивајући се на податке у говорима Хрисоверга. Историчар Петар Мутафчијев тврди да је тада Просек постао посед цара Калојана, јер је тамо око 1205.године ушао калојански војсковођа Ециусмен (Чесмен). Исто сугерише да је између бугарског цара и цара Алексија Трећег постојао споразум о уклањању Хрса и подели његових поседа између њих. Мутафчијев се ослања на неке наговјештаје у „Историји“ Никите Хонијата, према којима је цар Алексије Трећи  надмудрио Хрса и помирио се са Калојаном.Византинци су 1198. године преузели поход против обласног господара Добромира Хрса, који се утврдио у тешко приступачном граду Просеку на ријеци Вардару, тврђави налик на орловско гнијездо.У почетку су постизали извјесне резултате јер су потиснули браниоце са спољног бедема. Ипак, за одлучујући успјех нападачима су недостајале опсадне справе, што је остварење тог подухвата чинило практично немогућим. Стога су се Византинци повукли како би већ следећег дана наставили започету опсаду. Међутим, људи Добромира Хрса су под окриљем мрака, извели успешан ноћни напад. О томе је Никита Хонијат забиљежио следеће:Изашавши кришом ноћу из тврђаве, варвари разбише справе које су Ромеји по тамошњим брежуљцима били поставили и заробише заплашену ноћну стражу, која је била побегла до шатора протовестијара Јована, тако да је и сам протовестијар, који је већ био заспао, уплашен одмах скочио из постеље и дао се у бекство бунован и обузет страхом. Разграбивши ствари из шатора, међу којима беше и зелене боје обућа протовестијара, читаву ту ноћ су се изругивали и забављали ромејским предметима. Сем тога, они су и празне винске каце пуштали одозго из шибља и војску, која није знала шта се у мраку дешава, буком застрашивали

Прељуб потиче из властелинске породице, која је имала посједе око средњег тока Црне реке, Мариова и Селечке планине, у данашњој Македонији. Он се, као већ искусни војсковођа, помиње маја 1344. године, када му је Душан повјерио одред коњице и упутио га да уништи одреде емира од Смирне, који су се повлачили после напада на Солун. Византијски цар, хроничар и савременик дешавања Јован Кантакузин наводи за Прељуба да је изгледа храброшћу, срчаношћу и искуством премашивао његове (Душанове) великаше. Користећи се лукавством, емирови људи су победили српске коњанике у бици код Стефанијане, која представља први окршај Срба и Турака на европском тлу.После освајања Тесалије, током јесени прије 1. новембра 1348. године, за њеног намесника је постављен војвода Прељуб, коме је тада додељена висока титула кесара и он је њом управљао из Трикале.Током јесени 1350. године, Јован Кантакузин је започео офанзиву у јужној Македонији против Српског царства и њему су се предало неколико тврђава око Бера и Водена после чега су се његове снаге упутиле ка Србици. Одбраном град командовао је кесар Прељуб, који је локалне Грке ставио у прве борбене редове, а са српском посадом се повукао у цитаделу. Иако су Грци у подграђу града прешли на Кантакузинову страну, он после вишедневне опсаде није успео да освоји цело утврђење које је бранио Прељуб и повукао се са војском у Бер, а потом и у Солун. Већ током зиме 1351. године, Душан је дошао под Солун и повратио изгубљене градове.

Кесар Прељуб погинуо је у сукобу са локалним Арберешима , на самом крају 1355. или на самом почетку 1356. године. Његов посед је већ у пролеће 1356. године напао и заузео деспот Нићифор Други  Орсини, а његова удовица и рођака Душанове породице.Ирина је са малолетним сином Томом напустила Трикалу и склонила се на двор цара Уроша, који јој је вратио некадашње Прељубове поседе, источно од Прилепа“

Исаија Србин (друга половина 15. вијека) био је српски композитор који је компоновао византијске напјеве. Радио је у манастиру Матејче недалеко од Куманова (Македонија) и познат је по аколутији коју је дјелом саставио у другој половини 15. вијека. У њу је укључио сопствени и напјев псалма других композитора.Поред тога, био је и добар писац мелодија на двојезичне текстове (словенске и грчке) и чисто грчких химни. „Полијелеј Сервикос“ по другом гласу који му се приписује, у рукописима се појављује два пута, једном са црквено-словенским текстом српске редакције, а други пут са грчким текстом нововавјетног грчког . Такође је написао мелодију за Трисагион (Трисвету песму) на грчком у којој се испољавају нове карактеристике форме и стила.

У Атинској националној библиотеци постоји рукопис под бројем  928/2020, у којем се поред Исаије Србина налазе имена аутора јеромонаха Николе Србина и Кира Стефана Србина из 16 вијека (мада се помињање Исаије појављује и у 15. вијеку). Исаија је написао „Полијелеос Сервикос“ на основу псаламских стихова 134. и 135. и на црквенословенском и на грчком језику.По његовим мелодијама може се закључити да је био врло инвентиван и способан да уведе нове, другачије елементе, притом се држећи основних принципа византијског компоновања.Претходна истраживања су показала да је Кир Стефан Србин живио у 15. веку. Трагови његовог постојања налазе се у манастиру у Куманову, у данашњој Македонији, у манастиру у Румунији, али и на двору деспота Лазара Бранковића у Смедереву, гдје је служио као домаћи — хоровођа и дијак — чиновник. Више Стефанових текстова и списа сачувано је у страним библиотекама.Међутим, његова збирка црквених песама — Псалтикија — је од највећег значаја за нашу средњовјековну музичку културу. Оригинални рукопис Псалтикија чувао се у Народној библиотеци у Београду, нажалост, пропао је 6. априла 1941. године, када је цијела Народна библиотека изгорјела након бомбардовања. Сачувано је само дванаест фотокопија, које поред грчких пјесама садрже девет српских пјесама, од којих су најдрагоценије „Ниња сили небесније“ и „Вкусите и видите“, јер су обе имале потпис аутора „Твореније доместика кир Стефана Србина“.Псалтикија је написана у касновизантијској неумској нотацији са црквенословенским и грчким текстом. Занимљиво је да поред мелодије нуди и теоријска тумачења — пападику са старословенском музичком терминологијом. Упутства се углавном односе на темпо (брзину) и динамику (снагу, дизајн музичке фразе). Маргине овог рукописа указују на то да су га користили домаћи свештеници и монаси, а на једној од страница поштовалац ових пјесама пише: „Блажен је човек који је написао ову божанску књигу“.

Иако се о постојању Псалтикије зна од почетка 20. вијека, најосновнију анализу преосталих страница саставио је тек 1961. године Димитрије Стефановић, директор Музиколошког института САНУ, који је такође транскрибовао у савремену нотацију песме „Ниња сили“ и „Вкусите и видите“. „Ниња сили“ је заправо херувимска песма.

Иако су Кир Стефан, Исаија и Никола једини поуздани српски средњовјековни композитори за које до сада знамо, постоји још једно име: „Јоаким монах и доместик Србије“ — како је потписао 1453. године на више мјеста у рукопису број 2406/2020 из Атинске националне библиотеке. Три композиције у овој великој збирци носе Јоакимово име – двије Киноникс (причастена) и једна Теотокион (Богородичина  пјесма). Иако се, с обзиром на грчки текст који је потписан под Неумом, Јоакимова националност не може са поуздањем утврдити (јер сам назив „доместик Србије“ не значи нужно да је био Србин), овај рукопис је ипак важан доказ да су у средњем вијеку постојале блиске везе између византијске цркве и српске музике.Павле Аксентијевић тврди да је Јоаким био Србин и зато је његове пјесме уврстио у српску средњовјековну музичку љествицу .

Хреља (Хреља Охмућевић) умро је године 1342. био је великаш српске средњовјековне државе и протосеваст под краљем Стефаном Душаном.Зна се да је био у служби већ у доба краља Милутина. Први пут се спомиње 1328. године са насловом војводе када га је краљ Стефан Дечански послао да помогне византијском цару Андронику Другом  против његовог побуњеног унука Андроника Трећег . Хреља је са војском био у Струми и Серу, али се није умијешао у борбе видјећи да је млађи Андроник много снажнији. За своје услуге Хреља је од краља Стефана  Дечанског добио  власт на подручју око града Струмице, а од Андроника Другог титулу протосеваста.Године 1340. за вријеме болести краља Стефана Душана и успјеха Византинаца на јужној граници Србије, Хреља прилази Византинцима и предаје им своје градове. За узврат од византијског цара добија титулу кесара. Но, када се ускоро Душан поново посветио својој држави, Хреља је своју област повратио старом господару и то још проширену за град Мелник, који је у међувремену заузео од Јована Кантакузина. Изгледа да га све ово није искупило па је ускоро приморан да се замонаши, а краљ Душан преузима његову област. Одлази у Рилски манастир гдје постаје монах Харитон и децембра 1342. године ту умире. У Рилском манастиру је саградио своју високу кулу – пирг 1334-1335. године (на којој се налази сачувана спомен-плоча) а ту још постоји његов гроб.Поред Риле Хреља је подигао и цркву Светих Арханђела у Штипу.Хрељина личност нашла је одјека у епским народним пјесмама гдје се он спомиње као Реља Крилатица или Реља од Пазара, побратим Краљевића Марка.

Хрељин успон отпочиње још у време владавине краља Милутина. О томе нема директних података, будући да се у наративним изворима Хреља помиње тек пред крај владавине краља Стефана Дечанског, Милутиновог старијег сина и наследника. Србија се тада умијешала у грађански рат у Византијском царству. Српски краљ послао је старијем Андронику војну помоћ, коју је предводио Хреља. По Нићифору Григори, Хреља је био „први међу свима по храбрости и војничком искуству“. „Историја“ Јована Кантакузина допуњује податке које је оставио Григора. По Кантакузину, Хреља је предводио дванаест тагми. Данас се не може знати колика је била војна помоћ коју је српски краљ послао Андронику II, али по Григори и Кантакузину она није била мала.Хреља се показао као искусан војсковођа, избјегавајући да се беспотребно упушта у окршаје са војском млађег Андроника. Његов став подржали су и византијски заповједници. Хрељина ријеч се поштовала у византијском табору. По његовом савјету примљен је изасланик кога је млађи Андроник послао своме дједу на преговоре. Када је ситуација почела да се развија у корист млађег Андроника, Хреља се са српским снагама повукао у Србију, гдје га је са нестрпљењем чекао српски краљ. Иако је српска властела била за то да се објави рат Царству, Хреља је савјетовао Светог краља  Дечанског да се не упушта у такву авантуру. Краљ га је послушао, што је довело до пораза Андроника Другог.У наредним годинама нема вијести о Хрељи. Било је то вријеме крупних промена како у Србији, тако и на читавом Балканском полуострву. У бици код Велбужда 1330. године Србија односи побједу над бугарским снагама Михаила Шишмана и тиме потврђује свој статус најјаче балканске силе. Сљедеће године долази до преврата у коме је збачен Стефан Дечански. Стефан Душан је на јесен 1331. године крунисан за краља у Сврчину. Није познато како се Хреља поставио у сукобу оца и сина. Будући да је и током Душанове владавине заузимао висок положај, у најмању руку није правио проблема младом претенденту у његовој борби за престо.Први податак о Хрељи у вријеме владавине Душана тиче се подизања тзв. Рељине куле, односно пирга Светом Јовану Рилском. Хреља је подигао и нови манастирски комплекс, који је постојао у том облику све до 1834. године, када је срушен и на његовом месту подигнут нови. По једној повељи цара Душана из 1336. године, Хреља је подигао манастир Светих Арханђела у Штипу, богато га обдаривши посједима. Центар Хрељиних области у то време били су Штип, Рила и Струмица. Штип је могао бити најстарији Хрељин посјед, кога је држао још у време Краља  Дечанског. Рилу је могао добити тек након битке код Велбужда, када се Србија шири у том правцу. Струмицу Срби заузимају током ратова са Византијом на почетку Душанове владавине. Нићифор Григора приписује Хрељи држање области све до Егејског мора. Михаило Динић :сумња у истинитост његовог сведочанства“.Сљедеће вести о Хрељи долазе из времена када се већ одметнуо од српског краља. Шта га је навело на такав поступак, до данас није поуздано утврђено? Детаљније прилике биле би познате када би се знало тачно вријеме у које се Хреља одметнуо. Године 1336. он је и даље био вјеранн Душану Силном , док су 1341. године они били у сукобу. Кантакузин свједочи да је до одметања дошло још за живота Андроника Трећег  који је умро јуна 1341. године. Кантакузин не говори о мотивима који су Хрељу нагнали на такав чин. Он само биљежи да је Хреља предао Андронику три града. Византијском цару Хреља је пришао заслугама Кантакузина. Нићифор Григора представља ствари другачије од Кантакузина. По Григори, Хреља се одметнуо од Душана и прогласио се независним владарем у долини реке Струме, од Струмице до Амфипоља. Михаило Динић је сматрао да одговор о Хрељином положају треба тражити негде у средини: он се свакако могао одвојити и овладати самостално, али се ради опстанка на власти морао приклонити византијском цару. Делимично сачувана повеља Андроника III, чије време издавања није познато, потврђује Хрељин дар манастира Светих Арханђела у Штипу Хиландару. Хреља је до приласка Андронику носио титулу протосеваста, али је током његове владавине обдарен титулом великог доместика.Хрељин значај расте након смрти цара Андроника и избијања грађанског рата у Византији. Он је господарио пространом облашћу у близини Солуна, другог по величини града у Византијском царству и располагао је приличним снагама. Хреља се укључује у грађански рат у Византији у време борби око Солуна. Повлачећи се према том граду, Кантакузин је упутио посланике великашу, упитавши га да ли је још увек пријатељски настројен према њему. Хреља је одговорио потврдно, али је недолазак српских снага у помоћ Кантакузину правдао страхом од напада супарничке стране на његове небрањене градове. Хреља је у замену за помоћ тражио град Мелник. Уз помоћ својих присталица у граду, Кантакузин је успео да га освоји, након чега је поново упутио позив Хрељи да му се придружи у нападу на Солун. Мелник је привремено остао под управом Кантакузиновог рођака Јована Асена. Како је Хреља и даље одуговлачио, Кантакузин се лично упутио ка његовој престоници са пратњом од свега 300 људи. Византијски цар дошао је Хрељи „на ноге“. Овај га је пријатељски дочекао. Утврђен је споразум, чији детаљи нису познати“.Међутим, сагледавши ратну ситуацију, Хреља је процијенио да му пријатељство са Кантакузином не може обезбиједити заштиту од Душана. Стога је отпочео са нападима на Мелник, како би га предао српском краљу и тиме поново придобио његово повјерење. Овакву слику даје Јован Кантакузин, док Григора поново даје другачији приказ. По Григори, Јован Асен је предао Мелник Хрељи по изричитом наређењу свога цара. Михаило Динић сматра да је Григора приказао истините догађаје, а Кантакузинову слику објашњава тежњом византијског цара да са себе скине одговорност са предаје тако значајног града без борбе. Изгледа да је том приликом Хреља добио и титулу кесара, са којом се помиње на надгробном натпису.На лето 1342. године Хреља поново признаје врховну Душанову власт. О Хрељи је било много разговора приликом преговора Кантакузина и Душана. Српски краљ је наводно најпре пристао да Хреља остане Кантакузинов вазал, али је убрзо променио мишљење и тражио и Хрељу и Мелник за себе. Како не би кршио договор, Кантакузин је пристао.Хреља није живео дуго након ових догађаја. Децембра 1342. године он је већ мртав. Сачуван је надгробни натпис кесара Хреље. Умро је као монах Харитон 27. децембра 1342. године. Непосредно прије тога Хреља је имао извјесну улогу у отпочињању преговора између краља Душана и Алексија Апокавка, Кантакузиновог противника. Јордан Иванов сматра „да је Хреља умро насилном смрћу.“ О евентуалној умијешаности Душана у Хрељину смрт нема директних података. Након Хрељине смрти, Душан заузима све његове посједе.

                        ( наставиће се )