Пише : Дејан Бешовић
Теолог и правник по образовању, Димшо Перић сврстава ауторе који су се бавили Македонским црквеним питањем у три групе. Први покушавају да на силу докажу право на постојање Македонске православне цркве: Славко Димевски, Историја на Македонската православна црква, Скопје 1989 (у даљем тексту: С. Димевски, н. д,); Јован Белчовски, Автокефалноста на Македонската православна црква, Скопје 1986; Миодраг Периќ, Историско-правните аспекти на односите помеѓу Српската православна црква и Македонската православна црква, Скопје 1998. Други осјећају да у свему постоји пројекат државних органа: Ђоко Слијепчевић, више наслова, Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом – Црквени расколи, Чикаго 1988 (у даљем тексту: Ж. Стефановић, н. д,) и други. Трећи су представници групе млађих историчара са својим радовима: Вељко Ђурић Мишина, Радмила Радић и Предраг Пузовић.
Димшо Перић је дао посебан допринос расветљавању проблема и то са црквено-канонске стране – Димшо Перић, „Македонски раскол у Српској православној цркви“, Свети Кнез Лазар, бр. 1-2, Призрен 2002, стр. 157-177.У
АСин, Записници, Син. бр. 401/зап. 137 од 19. марта 1945. године Решење Министарства унутрашњих послова је потписао тадашњи министар Владимир Зечевић, свештеник Српске православне цркве. Решење Бр. 173/а од 17. марта 1945. године – АСин, „МПЦ 1943-1950“, нерегистровано. Видети и: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 119-120.
Димитрије Стојковић рођен је 7. децембра 1906. у Смедереву. Основну школу и гимназију је завршио у Београду. Богословију је започео 1922. у Сремским Карловцима, а завршио 1937. у Битољу. Дипломирао је 1942. на Богословском факултету (Гласник.., 15/1942, стр. 92. Тада су завршили студије: Стеван Боца, потоњи епископ Стефан, Војислав Митровић потоњи епископ Владислав, Гојко Стојчевић, потоњи епископ и патријарх Павле, Хранислав Ђорић, потоњи епископ и патријарх Герман). Замонашио се 1924. у манастиру код Кичева, потом отишао у Хиландар и тамо боравио до 1932, и дошао у Грачаницу. Од 1937. до 1947. био чиновник у Синоду, потом постављен за управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. За викарног епископа топличког изабран на Сабору 1951 (када и Хранислав Ђорић за моравичког). – Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси.., стр. 176-177. Вредно је помена да ни код епископа Саве шумадијског нема помена када је викарни епископ Доситеј изабран за митрополита скопљанског.Вредно је помена да је Иницијативни одбор понудио две варијанте првог става одлуке:
„Овој црквено-народен собор решава да се црквата во НР Македонија издои од составот на Српската православна црква со која била поврзана од прогласувањето на соединувањето на Српската православна црква и обновувањето на Српската патријаршија во 1920 година и да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која присилно била припоена кои цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило – како Македонска православна црква.“
„Овој црквено-народен собор решава да се обнови старата Македонска Охридска архиепископија, која е била присилно укинута а епархите припоене кон Цариградската патријаршија 1767 године во време на Патријархот Самоило и истата да носи нозив Македонска православна црква.“.
Нема основа за тврдњу да је прота Нестор Поповски био кандидат за поглавара Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 17.
О устоличењу нема у Гласнику, ни код Ђока Слијепчевића, Радмиле Радић, Предрага Пузовића, Живана Стефановића, Славка Димевског и других аутора, нити у службеној интернет презентацији Македонске православне цркве.
Информација о односима између Српске и Македонске православне цркве“, од 20. новембра 1964. године – АМИП, Па/1964, 93-2-451717.
Писмо Синода, Син, бр. 5141/зап. 763 од 22. новембра 1966, Управи Богословије у Призрену. У прилогу је „Службена белешка о вођеним разговорима између Светог архијерејског Синода Српске православне цркве и Светог архијерејског синода Македонске православне цркве“
Када су о догађају у Сремским Карловцима јавили македонској Комисији за вјерска питања, започела је акција за отварање македонске Богословије. Било је око 20 богослова из Македоније у богословијама у Београду и Сремским Карловцима. По мишљењу Бора Чаушева, ти богослови се „врло накарадно васпитавају, у шовинистичком и великосрпском духу итд“.То доноси записник са сједнице Савезне комисије за верска питања од 18. маја 1964. године – АМИП, Па/1966, 93-2-427628.Остало је забиљежено да је на Стаменковићеве ријечи да Македонце треба задовољити, патријарх Герман казао: „Ви кажете да њих треба задовољити. А да ли нас Србе ко пита да ли и ми у овој земљи постојимо, и да ли нас ко треба да задовољи? Ко је иницијатор свега овога, да ли ми или они? Ми смо хтели да их задовољимо и то је било учињено, али се сада од нас тражи да извршимо самоубиство. Не, ми то нећемо учинити и ако они сами прогласе аутокефалност отворено Вам кажем да ћемо Доситеја пред суд, па шта му Бог и тај суд да“. – АСин, Записници, Син, бр. 1785 од 17. маја 1967. У првом члану Одлуке о проглашавању аутокефалности Македонске православне цркве је било: „Македонска православна црква – наследница на обновената Охридска архиепископиија – се прогласува за автокефална“(доносимо изворно )
Писмо Синода Македонске православне цркве, бр. 141 од 19. јула 1967, патријарху Герману. Видети у: П. Пузовић, Раскол у Македонији .., стр. 152-157.
Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у време постојања Независне државе Хрватске, један од оперативаца у стварању Хрватске православне цркве. Јерков је живео у Риму и уређивао часопис „Релазиони религионе“. Свакако да је био у току процеса проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. У време боравка у Југославији, био је у Савезној и хрватској Комисији за вјерска питања. Писмо Вјекослава Цврље, бр. 431185/77 од 19. септембра 1967.годоне , Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-431185.
Телеграм Амбасаде у Лондону бр. 582 од 29. јуна 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 214-1-427702.Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 301/2 од 5. августа 1967, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396. Информација је садржала једнострани поглед на историјат стварања Македонске православне цркве до проглашења са наглашеном критиком Српске православне цркве. На крају информације је наведено да ће Синод Македонске православне цркве ускоро обавестити све аутокефалне православне Цркве у свету док је у писму Сабору Српске православне цркве истакнута жеља за сарадњом на равноправној основи између две Цркве.Занимљива је тврдња Живана Стефановића да је држава „подржала“ патријарха Германа у одбијању признања аутокефалности Македонске православне цркве – Ж. Стефановић, н. д, стр. 24-25.
Телеграм Посланства у Ватикану, бр. 139 од 18. септембра 1967, Државном секретаријату за иностране послове и Савезној комисији за верска питања – АМИП, Па/1967, 70-2-432303.Писмо србијанске Комисије за вјерска питања, Пов. бр. 232 од 2. новембра 1969, Савезној комисији за верска питања са „Информацијом о посети цариградског патријарха Атинагоре, који је боравио у Југославији на позив Српске православне цркве од 11-16 октобра 1967. г.“ – АС, 21, 73.
„У погледу односа СПЦ и МПЦ Атинагора је упознао патријарха Германа да је Синод Цариградске патријаршије расматрао овај проблем и да је донео одлуку којом у потпуности подржава став СПЦ по овом питању, тј. акцептира одлуку Архијерејског сабора о осуди МПЦ. Атенагора је честитао Герману и Епископату СПЦ на оваквом ставу, који по његовом мишљењу, значи одбрану црквених канона. Обећао је да ће одлуку свог Синода објавити чим се буде вратио у Цариград. Такође је обавестио Германа да намерава упутити писмени позив епископату МПЦ ради ‘покајања и враћања у крило законске Цркве?. Изјавио је да би чак могао овакав апел упутити МПЦ из Београда, али је на захтев Германа одустао да то учини. Исто тако Атенагора је упознао руководство СПЦ да је од македонског митрополита Климента добио писани позив да посети Битољ, али да он такав позив није могао прихватити јер би се његова посета могла схватити као акт признавања аутокефалности МПЦ.“Писмо цариградског патријарха Атинагоре, Бр. прот. 79 од 21. фебруара 1968, патријарху Герману – АЈ, 144, 116
Писмо Синода Српске православне цркве, број 1150/зап. 142 од 19. марта 1968, Синоду Македонске православне – АЈ, 144, 113. Видети и у: П. Пузовић, Раскол у.., стр. 90-91.
Рјешење је гласило:
„1. Стављају се под канонски црквени суд и наређује покретање поступка против виновника стварања верске расколничке организације у Православној цркви у Македонији и то:
Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Доситеј,
Његово Преосвештенство Епископ битољски Г. Климент,
Његово Преосвештенство Епископ злетовско-струмички Г. Наум,
„Викарни епископ велички“ Г. Методије и
„Епископ америчко-канадско-
2. За вођење поступка и подношење тужбе одређује се Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Василије, коме предати сав оптужни материјал на употребу.“
Вредно је помена да је прота Веселин Петровић из Новог Сада, секретар епископа бачког Никанора, о том Синодовом писму 1. априла телефоном јавио војвођанској Комисији за верска питања. „Информација“ Косте Гуцуње, председника војвођанске Комисије за верска питања – АЈ, 144, 110.
Писмо митрополита Доситеја патријарху Герману – АЈ, 144, 110.
Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/1 од 16. маја 1968, члановима. У прилогу је „Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом“. – АЈ, 144, 111.
Писмо Савезне комисије за вјерска питања, Пов. бр. 132/1-68, србијанској Комисији за верска питања – АЈ, 144, 110. Вриједно је помена да у разговору патријарх српски није спомињао писмо од 19. марта Македонској православној цркви.
Писмо Савезне комисије за верска питања, Пов. бр. 208/2 од 10. јула 1968, републичким Комисијама за верска питања – АЈ, 144, 111.
Нишки споразум или Нишки договор, званично Нацрт споразума о васпостављању црквеног јединства, нацрт је споразума о конституисању аутономне Православне охридске архиепископије и превазилажење раскола између канонске Српске православне цркве и неканонске Македонске православне цркве.Дугогодишњи договори између представника цркава резултовао је да се у Нишу 17. маја 2002. године постигне договор за превазилажење раскола. Постигнути договор је подразумијевао да се призна најшира црквена аутономија епархијама у Републици Македонији, а да заузврат Охридска архиепископија задржи симбол и избор поглавара Православне цркве у Републици Македонији који потврђује патријарх српски. Према споразуму, епархије у Републици Македонији би могле у службеном општењу да користе досадашњи назив.Предлог договора је прихватило пет од седам македонских епископа, али 28. маја кренула је кампања конференцијом за новинаре чланова Македонске православне цркве да је у Нишу потписан само радни документ и да нема обавезујући карактер.Српска православна црква наставила је да се понаша у духу Нишког договора. Једини који је накнадно прихватио и потписао Нишки договор био је митрополит велешки и повардарски Јован (Вранишковски). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном мајском засиједању 2003, донио је одлуку о конституисању Светог архијерејског синода аутономне Охридске архиепископије. Том приликом изабрана су и двојица нових епископа Охридске архиепископије: Јоаким и Марко. Истовремено, митрополита полошко-кумановског Кирила, који је предњачио у заговарању раскола, Сабор је „ставио под забрану свештенодејства, суспендујући га од управљања епархијом и покрећући против њега црквено-судски поступак”.међутим Македонска православна црква је накнадно, под утицајем државних власти у Скопљу, одустала од спровођења Нишког споразума. Пошто је дио свештенства МПЦ остао при споразуму и иступио из раскола, Српска православна црква је основала аутономну Православну охридску архиепископију на челу са архиепископом Јованом (Вранишковским), што су прихватиле и све остале православне цркве.Иако је Европска епархија МПЦ (1995) створена у циљу организовања црквеног живота православне дијаспоре из БЈРМ у земљама средње, западне и сјеверне Европе, током времена је дошло до оснивања македонских црквених општина и парохија у земљама које су припадале матичном канонском подручју СПЦ. Под окриљем поменуте епархије, у Словенији су створене македонске црквене општине у Љубљани, Марибору, Крању и Коперу, док су у Хрватској основане црквене општине у Загребу, Сплиту, Ријеци и Пули. Ове општине су опслуживали македонски свештеници, који припадају Јужноевропском архијерејском намјесништву Европске епархије МПЦ, чиме је извршен директан уплив на територију канонских епархија СПЦ у Словенији и Хрватској.Ради учвршћивања и озваничења свог положаја, МПЦ је 2003. године склопила посебан споразум са државом Хрватском, а 2014. године је отпочела и изградња новог македонског православног храма у Загребу. Тек након црквеног измирења (2022) покренуто је и питање о статусу МПЦ на канонским подричјима СПЦ у Словенији и Хрватској, а тим поводом су 2023. године начињени и први кораци ка разрјешењу тог комплексног питања.
Упркос томе, МПЦ је зузела изразито непријатељски став према ПОА, а током наредних година јерархија и свештенство ПОА били су изложени разним притисцима од стране МПЦ, на шта се надовезало и вишегодишње страдање архиепископа Јована Вранишковског због прогона државних власти.У исто вријеме, МПЦ је одбила да призна постојање ПОА не само као канонске цркве, већ и као вјерске заједнице, предузевши тим поводом низ корака у циљу спрјечавања регистрације ПОА код надлежних државних власти. Такав став МПЦ према ПОА показао се као једна од кључних препрека за превазилажење раскола. Упркос повременим иницијативама, које су долазиле са разних страна, МПЦ је током наредних година наставила са политиком непризнавања ПОА, сматрајући се једином православном црквом на подручју Сјеверне Македоније.
Почетком прољећа 2022. године дошло је до обнове преговора између СПЦ и МПЦ. Један од чланова Синода СПЦ, епископ зворничко-тузлански Фотије Сладојевић, изјавио је 6. маја 2022. године да је дијалог између СПЦ и МПЦ у току, поменувши тим поводом и могућност успостављања канонског јединства.
Недуго потом, Цариградска патријаршија је 9. маја 2022. године донијела одлуку о успостављању литургијског заједништва са МПЦ, именујући је само као „Охридска архиепископија”, уз напомену да њен назив не може садржати „македонску” одредницу. У истој одлуци је наглашено да ће извесна „административна” питања о положају МПЦ бити ријешена од стране СПЦ.Поменута одлука Цариградске патријаршије наишла је на различите реакције, а поједини аналитичари су је оцијенили као штетну и неканонску, насталу у тренутку када се у Цариграду сазнало за преговоре између СПЦ и МПЦ, усљед чега се реаговало у журби, чиме се Цариградска патријаршија умијешала у послове на канонском подручју Српске православне цркве.На сједници одржаној 10. маја 2022. године, Синод МПЦ је одлуку Цариградске патријаршије прихватио са захвалношћу, најавивши наставак преговора са СПЦ.Свети архијерејски сабор СПЦ је 16. маја 2022. године на свом редовном засиједању разматрао приспјели акт Синода МПЦ, закључивши да је тим актом МПЦ прихватила „општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве”, уз напомену да је ријеч о статусу „најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности”. Сабор је такође закључио да су поменутим актом „уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења”, чиме се успоставља „пуно литургијско и канонско општење” између СПЦ и МПЦ као аутономне помјесне цркве, уз напомену да ће питање њеног коначног статуса бити ријешено у наставку дијалога.
Објављивање поменутих одлука изазвало је различите реакције, првенствено у Сјеверној Македонији, пошто МПЦ није објавила поменути акт о повратку у претходни, односно канонски (аутономни) статус, а тим поводом је покренуто и питање о праву Синода МПЦ да такве одлуке доноси самостално, мимо Црквено-народног сабора МПЦ као највишег органа коме према Уставу МПЦ припада искључиво право да одлучује о статусним питањима. Потом је услиједила и јавна изјава преспанско-пелагонијског владике Петра (МПЦ) да никаквог враћања МПЦ у аутономни статус неће бити.Преко свих тих канонско-правних питања се прешло, након чега је 19. маја 2022. године у храму Светог Саве у Београду служена литургија помирења, коју су предводили патријарх српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан уз саслужење свих архијереја, чиме је успостављено литургијско и канонско општење двије цркве.У наставку засиједања, Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја 2022. године донео начелну одлуку (АС бр. 55 / зап. 65) којом се прихвата молба Синода МПЦ од 18. маја (САС бр. 65), којој је од СПЦ затражено признање аутокефалног статуса за МПЦ. Истом одлуком Сабора СПЦ издат је налог Синоду СПЦ да разријеши сада преостала питања, уз напомену да ће након тога бити издат и одговарајући томос, са потписом српског патријарха. Иако ни једна од ових одлука није била поменута у саборском саопштењу, које је објављено 23. маја, за њих се сазнало током наредних дана, у периоду од 24. маја (беседа српског патријарха у Скопљу) и 5. јуна (уручивање томоса у Београду).
На светој архијерејској литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја 2022. године, патријарх српски Порфирије је обнародовао да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске православне цркве — Охридске Архиепископије.
Начин на који је ова одлука била обнародована изазвао је различите реакције, а тим поводом се развила и полемика о даљим корацима. Иако су поједини аналитичари указивали на могућност да ће преговори о преосталим питањима потрајати мјесецима, кључна рјешења су договорена већ током наредних дана, тако да је 5. јуна 2022. године Патријарх српски Порфирије у Београду уручио архиепископу Стефану Томос о аутокефалији Македонске православне цркве — Охридске архиепископије, којим се потврђује аутокефалност МПЦ, а истим актом су регулисана и нека друга питања.
Објављивање поменутог томоса је такође изазвало различите реакције, не само поводом питања о начину доношења тог акта већ и поводом питања о положају будућем Православне охридске архиепископије (ПОА), која у томосу није била поменута.Акт – Томос о додјели аутокефалности МПЦ су потом признале Бугарска православна црква (мада не под тим именом) и Руска православна црква. Цариградска патријаршија није потврдила аутокефалност, већ је на заједничкој молитви МПЦ добила документ о повратку у канонски статус. Грчке цркве не признају аутокефалност оспоравајући име цркве, те сматрају да само Васељенска патријаршија може дати аутокефалност, а не помјесна мајка црква.
Након стицања канонског статуса и аутекефалности у пролеће 2022. године, нерешено је остало питање о будућем положају Православне охридске архиепископије (ПОА), аутономне цркве у саставу СПЦ. Од самог оснивња ПОА (2002—2005), МПЦ је одбијала да призна црквено-канонски статус ПОА, што је дошло до изражаја чак и након одлуке СПЦ о признавању канонског статуса и аутокефалности МПЦ. Током преговора, МПЦ је настојала да избјегне рјешења која су подразумијевала имплицитно признање постојања ПОА, предлажући да се питање о интеграцији ријеши на персоналном нивоу, иступањем јерархије и свештенства ПОА из састава СПЦ путем добијања личног отпуста, ради њиховог приступања МПЦ. Тим поводом, Синод МПЦ је на сједници одржаној 25. априла 2023. године формулисао низ предлога који су се односили на будући статус архијереја који ће из јурисдкције СПЦ (ПОА) прећи под окриље МПЦ. Њима је предложено да по добијању отпуста из СПЦ пређу на нове дужности у потпуно новим епархијама МПЦ, које је тек требало основати, према поступку који је прописан Уставом МПЦ.
Недуго потом, на засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, које је одржано од 14. до 20. маја 2023. године у Београду, донимета је одлука о давању канонског отпуста свим архијерејима ПОА ради њиховог предстојећег интегрисања у јерархијски поредак МПЦ. Потом су се 5. јуна у Охриду састали поглавари СПЦ и МПЦ, поводом прве годишњице додјељивања аутокефалности МПЦ. Том приликом је након заједничке литургије саопштено да су суштинска питања у основи ријешена, али званична објава је изостала, пошто је МПЦ саопштила да би кончне одлуке тек требало формализовати.На тај начин, МПЦ је успјела да одбрани своју двадесетогодишњу политику институционалног непризнавања ПОА, задржавши право да коначну одлуку о статусу архијереја који су добили отпуст из СПЦ донесе самостално. Даљи кораци ка рјешавању тог питања остварени су 20. јуна, када је Синод МПЦ одлучио да јерарсима ПОА буду „опредијељене” нове, још увијек непостојеће епархије у оквиру јерархијске структуре МПЦ. Тиме је покренут и поступак за оснивање тих епархија (крушевско-демирхисарска, дељадровско-илинденска, делчевско-каменичка), што према слову Устава МПЦ подразумијева и одговарајућу одлуку Црквено-народног сабора МПЦ, који ће бити сазван у будућности. До окончања тог процеса, требало би да буду ријешена и преостала питања која се односе на процес интеграције ПОА са МПЦ.Устоличење митрополита Јована за крушевско—демирхисарског митрополита је обављено 3. септембра, епископ делчевско—каменички Марко је устоличен 17. септембра, а дељадровско—илинденски Јоаким 4. новембра 2023. године, чиме је завршена интеграција епископа из ПОА у МПЦ—ОА, што је објављено 26. децембра 2023. године након сједнице Светог архијерејског синода МПЦ—ОА.
Македонска истинска православна црква је неканонска вјерска заједница, зилотског усмерења, која дјелује међу етничким Македонцима у дијаспори, а такође и на подручју Северне Македоније. Настала је 2010. године у дијаспори, након чега је у појединим срединама дошло до одвајања знатног дијела вјерника од старије Македонске православне цркве (МПЦ), која је основана 1967. године. Тиме су међу етничким Македонцима настале двије неканонске и међусобно супротстављене организације. Односи између МИПЦ и МПЦ веома су затегнути, пошто се у круговима око МПЦ сматра да настанак МИПЦ представља покушај стварања опасних подјела у оквиру македонског (неканонског) православља. На челу новостворене МИПЦ налази се Свети синод. којим председава архиепископ Јован Хаџи, оснивач и поглавар МИПЦ. У медијима Северне Македоније је у неколико наврата указивано на разна спорна питања која се односе на разлоге и циљеве оснивања ове верске заједнице и поријекло њеног поглавара.Та неканонска црква јавно се залагала да за вријеме страдања Митрополита Јована Вранишковског СПЦ прекине разговоре са МПЦ оптужујући исту за папистичку идолатрију и покушај промјене календара “ .Македонска зилотска црква цијело вријеме раскола у Македонији била је на страни СПЦ ,што је јединствен случај у историји православне цркве . Иако припада неканонском православљу, МИПЦ је 2018. године изразила негодовање због начина на који се државне власти Сјеверне Македоније односе према канонској Православној охридској архиепископији и њеном поглавару, архиепископу Јовану Вранишковском, указавши“ тим поводом и на одговорност МПЦ за укупно лоше стање православља у Северној Македонији“.Реакција је било и од стране СПЦ са опаскама да се све око МПЦ радило пребрзо и непромишљено . Бивши министар културе у влади Србије Владан Вукосављевић ће записати “ Сматрам да је одлука коју сте донели а која се тиче давања аутокефалности МПЦ, по многим основама спорна и забрињавајућа. Одлука је донета на неуобичајено скровит, нејасан и збрзан начин, без икакве најаве да се о томе разговара и без припреме јавности за такав потез“ .
Владимир Димитријевић ће између осталог забиљежити : Ко се не радује када се у Цркви Христовој, нади човека и човечанства, деси помирење и праштање? Ко се не би радовао да Срби и њихова браћа из Македоније опет буду једно у чаши Тела и Крви Господње? Зар је могуће стављати примедбе на помирење?
Ипак, после давања аутокефалности у Скопљу, на дан Светих Кирила и Методија, зачули су се гласови који кажу да ствар није обављена како треба. Пре свега, нико од свештеника и верника СПЦ није знао шта се збива, па је Бранимир Нешић на свом твитер налогу објавио:“Од политичара очекујеш да те обмањују и говоре полуистине, али не и од оних који треба да проповедају истину. Дакле, није Македонцима дата аутономија, већ аутокефалија, и то је велика разлика.“
Бивши министар културе у Влади Србије, Владан Вукосављевић, изјавио је:“Сведоци смо нечега што се није десило нити је могло да се деси за 800 година постојања СПЦ, упркос свим ударцима које је она примала од Ватикана, Отомана, Мађара, Бугара, Арбанаса, Хрвата, комуниста, титоиста и свих других српских душмана. Ово је нека врста краја историјске СПЦ коју познајемо и коју смо наследили од предака и рађање нечег постисторијског, постмодерног, постхришћанског и заумног. Ово су горке речи али на најутишанији могући начин одражавају моје запрепашћење.
Данашњим чином, патријарх СПЦ и епископи, чланови СА Сабора и Синода, показали су како се од осамстогодишње СПЦ, страдалне и мученичке, јединог суштинског ослонца српског народа током историје, прави „Црква Србије“ и како се тиме испуњавају жеље свих србофоба у региону и у свету.
Видимо како се гази по уверењима и стремљењима свих Срба који су од 1219. па до данас живели на простору од Хиландара до Трста и од Скадра и Боке до Арада, Темишвара и Сент Андреје.
Ко ли се данас све радује на Цетињу, у Загребу, у Софији, Приштини, Берлину, Лондону, Вашингтону?Ко се то и с којим правом данас одриче српске историје и српских цркава и манастира у Старој Србији?
Ко ће да јави Војводи Мицку, Глигору Соколовићу, Ђорђу Скопљанчету, Поп Ташку и другим безбројним херојима са Скопске Црне Горе и из долине свете реке Вардар, шта се то данас десило?“
Зар се није десило оно чему смо се сви надали
. Србин из Скопља, др .Милош Стојковић, заплакао је, у име Старе Србије:“МПЦ је до сада призивала „украјински“ сценарио и обраћала се или Бугарској цркви као „мајци“ или Фанару „источном папи“, а праву мајку Цркву називала непријатељем, негатором, убицама и асимилатором, шовинистима, док поштовање канонског поретка СПЦ сматра за „упад и великосрпске претензије“. Макар и када је у питању протоколарно видео обраћање српског патријарха Порфирија на научном скупу у Скопљу поводом 7 векова од смрти српског краља Милутина.Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и „државне“парацркве. Ми Срби из Старе Србије, који се поред најсветлијих Немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали „кусур“ у договарањима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије (као и ове, овде), о чему смо ми из СПОНЕ писали и раније у својим анализама о символима и поменима убицама Срба. Ако смо после векова унижавања од вукова који преобучени у јагњад нашу „браћу“ вешто глуме скоро 80 година сведени на статистичу грешку. Молили смо се драгом Господу и Светоме Сави да нас и ово мало не напусти наша Светосавска Српска Православна Црква – Пећка патријаршија, наша последња нада и утеха опстанка!Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам и ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора…Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!“
Одједном нам није јасно – да ли да плачемо или да се радујемо.
Историчар и дугогодишњи сарадник Министарства вера Републике Србије, Александар Раковић, јасно је указао на америчке ставове када је раскол у Македонији у питању:“Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“./…/На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика. Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ.“ А један од најзначајнијих стручњака за Балкан, сива еминенција Демократске странке САД, Мајкл Холцел, рекао је Раковићу 2009. да је веома важно да се питање Македонске цркве реши, али не у складу са намерама СПЦ.Он закључује : Раковић је рекао да се показало да је ова одлука дошла у право вријеме.
– Одлука је исправна, ма колико била изненађење, а за неке и шок. Разумијем бригу грађана Србије, Српске, Црне Горе, окружења и дијаспоре зато што мисле да би Црна Гора могла бити сљедећа. Међутим не. Сјеверна Македонија је изолован случај – поручио је Раковић.
Раковић је нагласио да „педесет и нешто година нисмо могли да служимо литургију у Сјеверној Македонији, а сада ћемо то моћи“.– То је ваљда успјех, а не неуспјех – рекао је Раковић .
(наставиће се)
