Пише :Дејан Бешовић

Срби имају дугу историју на територији данашње Сјеверне Македоније тачније на просторима географске области која се назива Вардарска Македонија .Скопље било неко вријеме у саставу великожупанске Србије у доба Стефана Немање (1189), оно је тек послије још једног вијека стално присаједињено Старој Србији, почетком владе краља Милутина (1282—1321), Скопље је затим убрзо постало и главни град српске државе, што указује на вишевјековно присутво Срба на том простору. Изузетан примјер средњовјековне српске архитектуре, црква светог Ђорђа (задужбина краља Милутина), се налази у општини Старо Нагоричане.

Дјелови Старе Србије и античке Македоније (који чине данашњу Сјеверну Македонију) су били у саставу средњовјековног Српског царства.

Током 19. вијека још је било много топонима који су свједочили о српском трајању на том простору. Наводе се тако сљедећи називи мјеста: Старо Србци и Мало Србци (код Битоља), Србљани и Србица (код Кичева), Србово и Србица (у поречју реке Бистрице) те Србчиште (хеленизовано  одавно).Како су хришћани били у подређеном положају и без начина очувања многих традиција из ранијих вјекова, у многим крајевима губи се или слаби сјећање на средњи вијек и средњовековну српску државу. Стога у 19. веку младе државе Србија и Бугарска улажу много средстава и напора како би придобиле хришћане на простору Вардара. Постоји тада само географски појам Македонија, али не и такав народ, нема топонима, језика, историјских личности – уопште историјских догађаја који би обликовали некакав идентитет македонски.Бугари су сматрали да су македонски Словени Бугари, а Срби да су Јужни или Старо Срби. Организација ВМРО је основана 1893. године у Солуну са перфидним циљем да Македонија прво добије аутономију у оквирима Турске, а затим се као трећа бугарска земља уједини са Бугарском. Касније ће, нарочито након пропасти Крушевског устанка у тој конспиративној терористичкој организацији доћи до подела и сукоба.Бугарска се сматрала оштећеном при подјели Македоније, те је започела Други балкански рат. Када су Србија, Грчка, Румунија и Турска побиједиле Бугарску у Другом балканском рату, Вардарска Македонија (данас Сјеверна Македонија) је постала саставни дио Краљевине Србије (1913—1915). Грчка или „Егејска“ Македонија је припала Грчкој, а Пиринска Македонија Бугарској.

У Првом светском рату (1914—1918) је Краљевине Србије у чијем саставу је Вардарска Македонија је била на страни Савезника. Окупирана је од стране Бугарске, која је почела да врши бугаризацију домаћег становништва. Послије рата је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1941).

Чланови ВМРО-а су заједно са усташама извршили атентат на краља Југославије Александра Првог Карађорђевића у Марсељу 1934.године .У Другом свјетском рату је била окупирана од стране Бугарске, која је била члан Хитлеровске коалиције. Западни дио Вардарске Македоније је ушао у састав Велике Албаније у периоду 1945-1991.године федерална је јединица Брозове  Југославије.На Првој скупштини АСНОС-а новембра 1944.године  Македонија је призната за равноправну федералну јединицу у оквиру Југославије, а Македонци за засебну нацију.

Мајорна и темељна  операција расрбљавања Срба после Другог свјетског рата изведена је на територији бивше југословенске републике Македоније, открива је Борисав Челиковић истражујући смишљено „изгубљене“ етнолошке радове из ове области.

– Један од коминтерновских задатака који је после Другог светског рата преузела комунистичка власт у Југославији било је стварање македонског ентитета.Открића цензурисаних етнолошких радова о Србима у Македонији и научних манипулација којима се креирало јавно мњење у СФРЈ, као и цензорских метода и мотива српских интелектуалаца да саучествују у расрбљавању била су повод да будућа 49. књига едиције „Корени“ под именом „Подримље“, на 1.000 страна, буде посвећена несталим Србима овога краја.

Још је руски конзул Иван Степанович Јастребов око 1875. године утврдио да на том простору живе Срби, муслимани и хришћани, „који другог језика осим српског не знају“, што нам указује да је исламско становништво у релативно блиском времену примило ову веру – наводи Челиковић.Само тридесетак година касније Јован Цвијић уочава да је код овог исламског становништва у току процес арнаућења. Одмах након Првог светског рата исти простор је антропогеографски истражио учени Тома Смиљанић Брадина и у потпуности потврдио закључке претходника у делу „Мијаци, Горна Река и Мавровско поље“. У студији „Арнаути наше крви – Арнауташи“, објављеној 1939. Јован Хаџи-Васиљевић наводи многе пример арнаућења. Након Другог светског рата уследио је нови процес расрбљавања под окриљем Брозове власти.Да би се испунио захтев Коминтерне за стварање нове нације, било је неопходно створити њену прошлост „македонизацијом“ српске баштине, од средњовековних цркава до народних песама.

Стварање нове нације је било тешко јер није имала историјско утемељење, па се на томе радило интензивно у следећих двадесет година, свим средствима, од промене презимена, до присвајања историјских личности. Процес је окончан стварањем нове цркве која је присвојила српску духовну баштину – каже Челиковић. Од шездесетих престају сва етнолошка истраживања у СР Македонији, јер би она неминовно открила расрбљавање. У тај процес био је укључен део српских интелектуалаца, а они који на то нису пристали били су проскрибовани.Као типичну жртву коминтерновске политике историчар наводи Тому Смиљанића Брадину, ученог Србина родом из Тресонче у дебарском крају, етнографа, филолога, писца, борца балканских ратова, Великог и Априлског рата. Он је 1930. у Француској одбранио докторску дисертацију: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“Његова истраживања српске баштине југословенски комунисти су покушали да „македонизују“ о чему су оставили бизарна сведочанства.

Приликом објављивања рада Томе Смиљанића Брадине, „Старе народне мијачке песме“, у часопису „Гласник Етнографског института САНУ“ (књ. IХ-Х, САНУ, Београд, 1961), у примједби на рад је забиљежио: „Приликом прегледа овога рада, референт је писцу ставио примедбу да песме напише на новом македонском језику“ – наводи Челиковић.Као типичну жртву коминтерновске политике историчар наводи Тому Смиљанића Брадину, ученог Србина родом из Тресонче у дебарском крају, етнографа, филолога, писца, борца балканских ратова, Великог и Априлског рата. Он је 1930. у Француској одбранио докторску дисертацију: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Његова истраживања српске баштине југословенски комунисти су покушали да „македонизују“ о чему су оставили бизарна сведочанства.

Приликом објављивања рада Томе Смиљанића Брадине, „Старе народне мијачке песме“, у часопису „Гласник Етнографског института САНУ“ (књ. IХ-Х, САНУ, Београд, 1961), у примједби на рад је забиљежено: „Приликом прегледа овога рада, референт је писцу ставио примедбу да песме напише на новом македонском језику“ – наводи Челиковић.Брадина је наравно то одбио, па се у примедби уз рад уредник извињавао да „писац није могао усвојити овај предлог, пошто је материјал прикупљао на терену пре рата, па није у могућности да текст прилагоди новом македонском језику“. Ту редакцију је спровео академик Душан Недељковић, који је негативним рецензијама, између осталог, онемогућио и да САНУ објави рад Цвијићевог саговорника Радослава Љ. Павловића, а једна од примедаба била је „да је аутор у раду користио црквене матичне књиге“, да би реферат на крају закључивао са „Смрт фашизму – слобода народу“.У расрбљавању Вардарске Македоније био је веома ангажован и познати географ и антропогеограф Јован Трифуноски.

 Он је рођен као Србин у Пологу и до 1944. године у радовима се потписивао као Трифуновић, а онда је промијенио презиме – открива Челиковић.Био је изузетно вредан, један од последњих следбеника Цвијићеве антропогеографске школе, који је истражио просторе који захватају пределе сливова Јужне Мораве, Вардара и Црног Дрима. У студији о Скопској Црној гори, где је становништво истрајавало на српском пореклу и обележјима, он ниједном не каже да су они Срби, већ их назива православним становништвом, док локалне Арнауте представља као нацију, без религијског обележја. У истраживањима Дебра и околине, он за хришћане каже да су Македонци, иако су сви ранији истраживачи показали да су то Срби и описали њихов језик и обичаје.

Ипак, због српског порекла он није изабран у Македонску академију наука, иако се трудио свим силама да афирмише македонску нацију – каже Борисав Челиковић.

 Након одласка у пензију преселио се у Београд и написао и 1995. објавио књигу „Македонизирање Јужне Србије“, вероватно са циљем да „спаси душу“. У књизи није описао своју велику улогу у том процесу, али она је забележена у његовим радовима.

Македонија је крајем 19. и почетком 20. вијека све више избијала у први план међубалканских односа као последица унутрашњег јачања балканских држава, развоја односа на македонском подручју, делатности домаћег македонског покрета и почетка дејства великих европских сила на Балкану, уз незадрживо распадање османског привредног и управног система. Два догађаја, један унутрашњи (Илиндански устанак) и други спољашњи (реформна акција европских сила у Македонији), изнијела су македонско питање на европску позорницу. Илиндански устанак који је почео 2. августа 1903. године у области Крушева, мада је био угушен тешким одмаздама турске војске и башибозлука, скренуо је пажњу цијеле Европе на тешко стање у овој области и на патње становништва у њој. Аустроугарска и Русија су се октобра 1903. године споразумјеле да заједно предузму извршења програма унутрашњих реформи у Македонији, уз накнадно садејство осталих великих сила.

Налазећи се под турском влашћу и под пропагандним утицајем Аустроугарске, с једне стране, и Србије, Бугарске и Грчке, с друге стране, у вријеме кад је свака од њих (прва са искључиво освајачким тежњама, а друге три са позиција својих националних и историјских права) живела у ишчекивању догађаја од посебног значаја за свој будући положај и престиж, становништво Македоније карактерисало се изванредно тешким условима развитка и противречностима најразличитијих категорија.Разумљиво је што је оно великим дијелом жељело, прије свега, што бржу ликвидацију турских власти а онда и интеграцију са једном од сусједних балканских земљама. У Србији, Бугарској и Грчкој кристалисало се као приоритетно ”македонско питање”, чијим би рјешењем у своју корист свака од њих добила у руке „кључ Балкана“. Зато су оне истицале своје разлоге темељећи их на историјским, етничким и политичким упориштима.Грчка је своје претензије заснивала на Егејску Македонију ширећи максимално њене границе, Бугарска на Санстефанском миру, а Србија на живој средњовјековној традицији освједоченој српским задужбинама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично српског обележја. Укључивање Македоније у свој национално-политички пропагандни план, почев од Гарашаниновог „Начертанија“ па све до њеног коначног ослобођења и присаједињења, и пружање материјалне и кадровске помоћи црквено-школским општинама, школама, црквама, манастирима и појединцима указује да је Србија сматрала ове крајеве као дио своје неослобођене територије. Методи дипломатског рада и динамика дјеловања, као и обим и врста помоћи српском становништву зависили су од многих других спољних и унутрашњих фактора.Мијењањем услова и настанком нових ситуација Србија је приступала промјени начина вођења национално-политичке пропаганде. Док су у почетку носиоци пропаганде били појединци, лично Гарашанин а нешто касније претежно чланови старог Просветног одбора који је формиран још 1868. године (Матија Бан, Нићифор Дучић, Милош Милојевић и др.) у новонасталим условима пропаганда више није могла бити само посао једног службеника или „Одељења за српске школе и цркве ван Србије“ које је формирано од просвјетних и јавних радника у прољеће 1887. године при Министарству просвете и црквених дела Србије, већ су за то морали да се заинтересују најодговорнији органи владе Србије, затим штампа и друга средства са којима се служи свака добро организована пропаганда. Стара језгра за пропагандни рад, Министарство просвете и црквених дела, Богословија у Призрену и царинарница у Рашкој, задовољавале су само старе облике — слање новчане помоћи школама и учитељима и нешто пропагандног материјала као и достављање информација о стању на терену, у којима је, углавном, било ријечи о локалним догађајима.

Влади Србије су били потребни студиозни извјештаји и оцјене проблема и појава на основу којих би се могао разрадити план национално-политичког и културно-просвјетног дјеловања на овим просторима и дипломатског посредовања код Порте и других великих сила. Влада Србије је 1889. године одлучила да се национално-политичким радом централизовано руководи из једног центра у Министарству иностраних послова Србије а да се у овај рад укључи што већи број људи из Старе Србије и Македоније који су живели у Србији и средства пропаганде која би доприносила остварењу планираних циљева. „Одељење за српске школе и цркве ван Србије“ из Министарства просвете премештено је у Министарство иностраних послова под именом „Политичко-просветно одељење“ које је потпуно преузело вођење српске пропаганде у Македонији.За Србију самосталност Македоније није била прихватљива прије свега због бојазни да је Бугарска не искористи у анексионистичке сврхе. Заступајући националне и државне интересе, српска дипломатија је сматрала да питање Македоније треба ријешити подјелом ове области међу балканским такмацима. Међутим, подјела Македоније била је тешко спроводљива из два разлога: нису постојале етничке границе које би послужиле као основ и услед непомирљивих ставова балканских држава у њиховој тежњи да зграбе што више македонског подручја.У областима јужне Македоније дјејствовале су грчке чете — андарти, којима је руководио Македонски комитет у Атини на челу с Врховним савјетом уз подршку конзулата у Солуну, Серу (Серезу) и Кавали. Особље ових конзулата претежно су сачињавали официри грчке војске. Сукоби између бугарских и грчких чета у Македонији довели су 1906. године до антигрчких испада у многим градовима јужне Бугарске и до погоршања односа између ове две балканске државе. Док се Бугарска у овим акцијама ослањала на Егзархат Грчка се користила Патријаршијом у Цариграду.Распламсавање оружаних акција бугарских и грчких чета у Македонији подстицало је слична дејства и из Србије. Тако је и Србија ушла у оружани обрачун у Македонији. У приватним круговима образован је Централни одбор 1902. године. У Београду је 1903. формиран Централни одбор српске четничке организације ( ЦОСЧО) , спајањем централних одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља. Прве чете су активиране 1904. године.

Четама је руководио Горски штаб који је оснивао одборе и пододборе по казама у Македонији, а биле су састављене како од мештана тако и од добровољаца који су долазили са стране. У Београду, Врању, Лесковцу и Нишу под командом официра и подофицира српске војске организоване су и припремане добровољачке чете. Поред добровољаца из Србије било је доста и оних који су пребегли у Србију из Босне и Херцеговине, Војводине, Хрватске, Славоније и Далмације. Акција је финансирана из добровољних прилога Срба трговаца поријеклом из Македоније и повјерљивих кредита Народне скупштине Србије .Због бојазни од аустроугарске интервенције, Србија је у почетку била уздржана  и предлагала је да се сарађује са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом, иако српски политичари нису били спремни да признају македонску народност. Али касније, Србија је све снажније подржавала ову дјелатност и у њој су поред Николе Пашића и Министарства војске и спољних послова учествовали и самосталци Љубо Давидовић и Љубо Ковачевић. Бугарске, грчке и српске чете у Македонији сукобљавале су се с турским гарнизонима, али много више између себе, а посебно су вршиле притисак на национално опредјељење македонског становништва. Према енглеским изворима, само за осам месеци 1905. године, у међусобним обрачунима у Македонији убијено је 785 људи, уништене су 74 куће и 4 манастира а према турским статистичким подацима из 1907. године у Македонији је те године дејствовало 110 бугарских чета, 30 српских и 8 влашких (румунских). Македонију је захватила општа анархија, а најжешћа четничка борба развила се у периоду од 1904—1908. године.Велике силе које су радиле на припремању и спровођењу реформи у Турској вршиле су притисак на балканске државе да обуставе ове акције. Тако је под њиховим притиском 1907. године распуштен Македонски одбор у Београду. Али то није утицало на смањење дејства српских чета, које је привремено обустављено тек 1908. године када је Младотурском револуцијом македонско питање ушло у другу фазу. Ривалство балканских држава око Македоније и сукоби њихових чета у овој области ослабио је њихову способност да се одбране од спољног притиска. Да ли ће се балканско питање решавати спољним европским снагама или унутрашњим споразумевањем, тј. питање независности Балкана на почетку 20. вијека зависило је у суштини од српско-бугарских односа.

Док је Србију угрожавала Аустроугарска, Бугарској је пријетила Турска. Заузетост Русије на Далеком истоку и њено привремено повлачење са Балкана одузело је бугарском кнезу могућност да користи аустроугарско-руско супарништво и суочило Бугарску с посљедицама аустроугарске агресије на Балкану. За Бугарску је у Македонији била мање опасна Србија од могуће превласти велике средњоевропске силе каква је била Аустроугарска. Такође и за Србију је било мање опасно са Бугарском у Скопљу него са Аустроугарском у Солуну, како је писао Милован Миловановић. Тако је заједнички страх од Аустроугарске утирао пут српско-бугарском зближавању. После извјесног лутања и неуспелих комбинација с једностраним искоришћавањем заплета у Турској, у Софији се почело увиђати да се јачањем туђих политичких утицаја кроз реформске акције у турским вилајетима балканско питање све више компликује и усмерава тако, да његово рјешавање може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских држава.Пошто је безуспешно покушавала да се нагоди с Турском, Бугарска се окренула Србији очекујући лакше споразумијевање с њом због сталних аустроугарских претњи. И Србији је споразум с Бугарском и Црном Гором био неопходан ради одбране од Аустроугарске и напада на Турску. Међународни заплети настали после 1903. године упућивали су Србију и Бугарску на споразум, а и велике силе Француска и Италија препоручивале су споразумевање међу балканским државама. Српска дипломатија је од 1903. године припремала терен за споразумијевање, а преговори око споразума с Бугарском почели су марта 1904. године у Београду али су се спотицали на питању Македоније.Догађаји који су претходили младотурској револуцији, као и сама револуција, позитивно су утицали на развој друштвено-политичког, привредног и културног живота Срба у овим крајевима. Они су донијели знатно више слободе, што је омогућило политичко груписање и окупљање Срба. Тако су били створени услови и за јачи политички рад учитеља. Они су тада били не само иницијатори оснивања многих библиотека и омладинских, соколских и певачких друштава, већ и врло активни чланови ових организација и њихових управа. Сем тога, они учествују и у управама неких привредних удружења и црквених фондова. Тада, поред школа, и ове организације постају нова језгра за национално-политички и културно- просветни рад код Срба у овим крајевима. У Скопљу је 1908. године одржана Прва српска конференција и формирана прва српска политичка партија у Османском царству — Српска демократска лига. Да је било више заједничког и координираног рада између српских конзулата у Скопљу и Битољу, епархија у Македонији и Богословско-учитељске школе у Призрену, свакако би резултати на национално-политичком и културно-просвјетном плану и свим осталим подручјима живота били знатно већи.Али и поред оваквог значаја и великих резултата српске дипломатије и национално-политичке пропаганде државна и национална политика Србије на заштити својих интереса у Македонији у назначеном периоду до сада није историографски довољно обрађена и расвијетљена. У досадашњој историографији дипломатска активност Србије на заштити својих државних и националних интереса у Македонији у већини је обрађивана узгредно у склопу укупне историје српског народа под турском влашћу или у склопу политике Србије у српским територијама под турском влашћу,на Балкану па смо с тога ријешили да се конкретније посветимо овом питању ,наше историје .

                           ( наставиће се )