Пише ;Дејан Бешовић

Са позиције владајуће комунистичке елите приступало се признавању националног идентитета муслимана. Унутар партијских структура је договорено: „(…) признати идентитет, али не дозволити развој ван задатих оквира, а свако прелажење ових унапред одређених оквира окарактерисано је као ‘национализам и шовинизам’ и било је подложно оштрим санкцијама.“ Током шездесетих година 20. вијека, признавање муслиманског националног идентитета прошло је кроз неколико фаза, од припремне фазе, од 1961.године до Устава из 1963. године, затим кроз интензивну научну аргументацију тезе о муслиманском националном идентитету (1963-1966) и коначне, од 1966. до 1968. године, када је овај став реализован на двије седнице Централног комитета савеза комуниста босанских Срба, које су одржане у првој половини 1968. године. Наиме, на 17. сједници Централног комитета Босне и Херцеговине, 26. јануара 1968. године, одржана је расправа о националним односима у Босни и Херцеговини, а на 20. седници истог партијског органа одржаној 17. маја исте године, усвојени су „Закључци о идеолошким и политичким задацима комуниста Босне и Херцеговине у даљем остваривању равноправности народа и народности и развоју међурепубликанске сарадње“, у којима је констатовано да је чињеница да у Босни и Херцеговини равноправно живе три народа… признати – Срби, Муслимани и Хрвати.  За разлику од периода 1945-1960. „(…) у историјском контексту признавања националног идентитета Бошњака 1968. године садржано је у чињеници да су босанскохерцеговачки комунисти признали овај идентитет како би задржали водећу позицију унутар муслиманске заједнице, и маргинализовали утицај Исламске заједнице међу Бошњацима. Међутим, признавање овог идентитета није пратила јавна и широка промоција овог идентитета путем масовних медија, што се може објаснити чињеницом да је овај идентитет био довољно јак у тој заједници и да га није било потребно посебно промовисати, с једне стране, али и општим ставом владајуће елите, која је одбацивала, па чак и осуђивала свако наглашено промовисање овог идентитета као ‘националистичку’ акцију.“ Национално изјашњавање муслимана према пописима становништва од 1948. до 1971. године било је другачије. „Према попису из 1948. године, постојала је категорија ‘неопредељени’, и они који су се идентификовали као Срби-Муслимани, Хрвати-Муслимани итд. Резултати пописа показали су да је у БиХ било 71.991 Срба-Муслимана, 25.295 Хрвата-Муслимана и 778.403 неопредељених. Попис из 1953. године имао је категорију ‘неопредељени’ (овде су се муслимани могли изјаснити као Срби, Хрвати, Албанци и слично), а ‘неопредељени’ муслимани могли су се изјаснити као ‘Југословени-неопредељени’ (ако су били југословенског етничког порекла) и ‘Национално неопредељени’ (ако нису били југословенског етничког порекла). Резултат је био да је у БиХ било око 891.800 ‘Југословена-неопредељених“‘. Сљедећи попис, спроведен 1961. године, увео је категорију ‘Муслиман (етничка припадност)’ међу етничким ознакама, под којом су се налазиле само особе југословенског порекла које су себе сматрале муслиманима у етничком, а не верском смислу.“ припадност, били су укључени. (…) У то вријеме, у БиХ је регистровано 842.954 особе које су се изјасниле као „Муслимани (етничка припадност)“. Поред тога, у БиХ је у то време регистровано 275.883 „Југословена – национално неопредељених“. С обзиром на то да се у претходном попису из 1953. године већина муслимана изјаснила као „Југословени-неопредељени“, може се закључити да је 1961. године већина „Југословена-неопредељених“ била муслиманска. Вјерује се да су на попису из 1961. године они муслимани који су се раније изјаснили као Срби или Хрвати прихватили социјалистичку Југославију, а они који су се раније изјаснили као „неопредељени“ сада су се изјаснили као „муслимани-етничка група“. Очигледно је да је почетком 1960-их превладало увјерење да су муслимани посебан народ, о чему се већ расправљало на Шестом пленуму Централног комитета комуниста  босанских Срба 1963. и Четвртом конгресу босанских Срба 1965. године, а процес је завршен на Седамнаестом и Двадесетом засиједању 1968. године. Тада су признати као нација, али тек пописом из 1971. године добили су прилику да се изјасне као „Муслимани у националном смислу“. Муслимани су се изјаснили под истим именом на пописима из 1981. и 1991. године. Двије године касније, „Док је територијална реинтеграција Босне и Херцеговине још увек била далека и неизвесна перспектива, политички суверенитет муслиманске нације је постигнут на веома практичан начин током рата. 27. септембра 1993. године, главни политички, културни и верски представници муслиманске нације окупили су се у Бошњачком сабору. Након што је одбацио мировни план Овен-Столтенберг, Бошњачки сабор је одлучио да врати историјско и национално име Бошњаци нашем народу, како бисмо се тиме чврсто везали за нашу земљу Босну и њену правну традицију, за наш босански језик и за свеукупну духовну традицију наше историје .“ Комунистички период након 1960-их био је вријеме када су босански муслимани стекли нови политички статус, а „Замјена националног имена ‘Муслиман‘ националним именом ‘Бошњак’ на Бошњачком сабору у септембру 1993. године била је логичан резултат дугог историјског процеса који је водио од муслиманског ‘неомилета’ до бошњачке политичке нације.“ –Алија Изетбеговић “ Бошњачки народ коначно добио статус – Сарајево ,Ослобођење стр.2 Отварањем националног питања у југословенској држави покренута су многа питања међурепубличких  економских односа, а на посебан начин њихов однос према федерацији. С обзиром на стагнацију привреде и потребу интензивирања процеса самоуправљања у друштву уопште, Савезна скупштина и Савезно извршно вијеће- Влада Југославије  су 25. јула 1965. године донијели тридесетак законских прописа у области економског развоја, чиме је започето спровођење економске реформе. Основна сврха, циљ и суштина реформе била је стварање неопходних услова за бржи и успјешнији развој југословенске привреде, прије свега кроз интензивнију економску активност, брже повећање продуктивности рада и шире укључивање у међународну подјелу рада, као и даљу демократизацију друштвено-политичких односа на принципима самоуправљања и расподјеле према раду. У складу са савезним законским прописима, Скупштина СР БиХ усвојила је 30. јула 1965. године неколико закона и одлука којима су усклађени републички прописи са интенцијама развојне реформе. Ти акти су регулисали односе у стицању и расподјели прихода између Републике и других друштвено-политичких заједница, затим питање финансијских резерви у радним организацијама, обезбјеђивање средстава за поплављеним  и осталим елементарним непогодама погођеним подручјима,одређивање горње границе укупне стопе основних доприноса за све гране социјалног осигурања. „Говорећи радним људима о намерама економске реформе да се административна централизација ресурса смањи на најмању могућу меру и да се привреди омогући располагање средствима за модернизацију производње и подизање продуктивности, Едвард Кардељ је истакао важност оријентације привреде ка унутрашњим проблемима производње и искоришћавања резерви које се налазе у подели рада и интеграцији. Оријентација ка извозу и сарадња наших предузећа са страним партнерима су начини укључивања у међународну поделу рада.“ Углавном вођене овим циљевима, дискусије су настављене у владиним институцијама на свим нивоима, а на посебан начин у централним комитетима. Комунисти су, у савезним и републичким партијским телима, расправљали о спровођењу економске реформе. Међутим, забележени су незадовољавајући резултати, између осталог, због доспелости високих финансијских обавеза према иностранству, лоше пољопривредне производње услед елементарних катастрофа, недостатка инвестиција за модернизацију и девиза за увоз сировина и слично. Босанскохерцеговачка привреда суочила се са непремостивим задацима и обавезама, првенствено због структуре њене привреде, у којој су доминирали рударство, базна индустрија, шумарство и дрвна индустрија. Један од прокламованих циљева реформе био је награђивање према раду и расподела ресурса унутар радних колектива, што је требало додатно да повећа продуктивност производње и мотивише раднике у њиховом раду.Међутим, веома захтевне мере је тешко толерисала економија Босне и Херцеговине, а брзо су се појавиле негативне појаве, попут повећања цена робе и покривања трошкова живота повећањем плата, што је смањило средства за акумулацију и инвестиционе фондове. Поред тога, појавио се проблем вишка радне снаге, што је била једна од најнепопуларнијих последица реформе, а криза у рудницима угља 1967. године попримила је драматичне размере: „(…) многи рударски копачи у Креки, Зеници, Мостару, Угљевику и Станарима су затворени. (…) Више од две хиљаде рудара је отпуштено или ће ускоро бити отпуштено.“Нестала је и социјална осјетљивост, па су са посла отпуштане жене чији су мужеви били запослени, затим инвалиди и они који су имали велики број изостанака са посла. У духу најављене реформе, рудари су отворено иступили против управљања рудницима, ниских плата, повећања цијена угља, затим против жељезничке управе која је увозила угаљ док су се резерве угља гомилале у складиштима домаћих рудника угља, затим против електропривреде која није улагала у модернизацију рудника и слично. Стога је економска криза засјенила пропаганду која је пратила процес самоуправљања, повећања производње и праведне расподјеле према раду.  Незадовољство и штрајкови су постајали уобичајени.

Усклађивање међурепубличких  интереса било је уско повезано са њиховим односом према Федерацији. Отварањем националног питања покренута су многа економска питања, као и незадовољство положајем република унутар југословенског финансијског система. Убрзо је постало јасно да ниједна република није била задовољна својим положајем. Босна и Херцеговина је своје незадовољство оштро показала и борећи се у савезним институцијама за додатна средства за која је вјеровала да су њено право, упоређујући се са другим републикама и покрајинама, које су биле укључене у круг неразвијених дјелова југословенске заједнице. Отварање националног и реформског питања у Југославији, а самим тим и у Босни и Херцеговини, промијенило је из темеља , односе република према Федерацији. У расправи у децембру 1965. године, предсједник Скупштине СР БиХ, Рато Дугоњић, указао је на неке нелогичности у расподјели допунских средстава републикама и, с тим у вези, упозорио на тешку буџетску ситуацију у Босни и Херцеговини. Тада су представници Босне и Херцеговине намјеравали да затраже сазивање Савјета народа, али су од тога одустали под притиском ЦК СКЈ . У Управном одбору Фонда за кредитирање неразвијених подручја, представници Босне и Херцеговине нису се сложили са критеријумима за расподелу средстава и гласали су против такве одлуке, али је она усвојена већином гласова. У децембру 1966. године, у расправама у Савезној скупштини о расподели допунских средстава неразвијеним републикама, представници из Босне и Херцеговине изразили су своје примедбе на предложена решења и поднели амандман за другачије пропорције расподеле. Тај амандман није прихваћен. Огорчени поновљеним прегласавањем, затражили су седницу Већа народа, која је одржана 21. јануара 1967. године, што је, према новинским извештајима, био први случај у југословенској парламентарној пракси расправљања о захтеву који је званично покренула републиканска делегација пред скупштинским форумом. Иако је таква могућност постојала и раније, јер је била предвиђена Уставом СФРЈ и скупштинским пословником, али није искоришћена, руководство Босне и Херцеговине се усудило на такав корак.Неки од критичара њиховог поступка коментарисали су у новинама да се пре две године не би усудили да то ураде, алудирајући на време Александра Ранковића, док су позитивни коментари оценили да: „Расправа у Већу народа, која буди живо интересовање јавности, представља нови и значајан елемент за нашу парламентарну и политичку праксу у решавању питања од интереса за равноправност народа и република. Са парламентарног становишта, ово је нормално ‘активирање’ уставно санкционисаног тела, са политичког становишта – то је користан начин да се у принципу реше питања о којима се раније није могао постићи договор у другим форумима. Ово је израз наше демократије, која може само допринети јачању равноправности и јединства народа Југославије.“Без обзира на детаљне стручне анализе које су изнијели водећи босанскохерцеговачки економисти аргументујући тврдње, руководство републике није успјело да убиједи Управни одбор Фонда и Вимеће народа да донесу одлуке у корист Босне и Херцеговине. Према устаљеној пракси, рјешавање проблема везаних за жалбе Босне и Херцеговине пренијето је на рад комисија које су биле задужене за предлагање рјешења. Босанскохерцеговачко руководство упозорило је на дугогодишње заостајање најважнијих грана привреде – рударства, шумарства, дрвне индустрије и црне металургије – које не могу дуго чекати на средства, јер се проблеми неће превазићи само на нивоу акумулације републике. Влада СР БиХ је истакла да су сва средства банака и Фонда за неразвијена подручја намењена завршетку објеката у Босни и Херцеговини, важних за целу Југославију, тзв. капитална улагања (Жељезница Сарајево – Плоче, ХЕ Рама и Требишњица, ТЕ Лукавац II и III, проширење Челичане Зеница и Рафинерије нафте Босански Брод) тако да су објективно смањене могућности за неопходну модернизацију и реконструкцију осталих грана индустрије, што је био један од главних циљева реформе. Поред Босне и Херцеговине, за додатна средства из фондова Федерације поднеле су захтеве Црна Гора, Македонија и Косово и Метохија. Руководство Босанске и Херцеговине имало је примедбе на средства додељена заинтересованим странама јер су најмања средства додељена Босни и Херцеговини, када се разматра критеријум висине средстава према броју становника. На пример. „Према одлуци Управног одбора Фонда, расподела његових средстава за период 1966-1970 била је следећа: Босна и Херцеговина 252 милијарде, Црна Гора 107, Македонија 215, и Косово и Метохија 246 милијарди динара. Међутим, износи ‘по глави становника’ изгледали су другачије: Босна и Херцеговина 66.000, Црна Гора 200.000, Македонија 133.000, и Косово и Метохија 212.000 динара.“ У дебату су се укључиле и развијене републике које су такође имале изузетно неразвијена подручја унутар својих републичких  граница, чији развој нису могле да покрију из сопствених ресурса. Тако се дискусија о економским проблемима помјерила са економских питања на полемику о националној (не)једнакости у Југославији. До распада југословенске државе, односи између република и њихово понашање према савезним институцијама нису били ријешени, већ су постајали све компликованији додатним дискусијама. Већ од шездесетих година постајало је јасније да једнопартијски државни систем није могуће демократизовати на начин који је партијска елита заговарала, пропагирала и спроводила.Босанскохерцеговачко републичко  политичко и партијско руководство јавно је у дневним новинама представљало економски статус Босне и Херцеговине у југословенској држави, указујући на немогућност остваривања задатака економских реформи без помоћи федералних средстава, што је утицало и на формирање јавног мњења према Федерацији. Према бројним показатељима, у Босни и Херцеговини је забележен „(…) просечан годишњи раст по становнику од само 4,2% у периоду од 1952. до 1968. године – што је била најнижа стопа међу свим југословенским федералним јединицама и знатно испод југословенског просека од 6,4%. И док се у Југославији сеоско становништво смањивало у периоду 1961-1968, у Босни се повећало за 8%. Упркос томе, градско становништво у Босни је забележило пропорционални пораст, са 14% у 1948. на 28% становништва у Републици 1971. године. Број запослених у пољопривреди смањио се са 77% у 1948. на 40% у 1971. години. Када је реч о образовању, Босна је заостајала за Македонијом: 1971. године мање од 25% становништва је завршило основну школу, а само 1% становништва је имало универзитетско образовање, од тога, међу три четвртине становништва, које је имало само основно образовање, више од трећине (36,2%) је завршило само три разреда“. 46Босанско руководство је такође указало на пад удела бруто инвестиција, који је пао „(…) са 18,3% у периоду 1953-1956 на 12,9% од 1957. до 1960. године, и на 12,4% у периоду 1961-1964. Национални доходак Босне и Херцеговине био је 20% нижи од југословенског просека 1947. године и пао је на 27% 1960. године, 34% 1964. године, а био је 38% испод просека 1967. године. Тек 1970-их је пад заустављен. Током средњорочног плана 1971-1975, стопа раста у Републици је коначно премашила југословенски просек, а од 1976. до 1980. године, стопа раста босанске економије премашила је ону из три претходна петогодишња плана. Упркос овом побољшању, јаз у развоју између Босне и југословенског економског просека није се смањио током тог периода“. 47 У време усвајања републиканског петогодишњег плана 1966-1970. године, „(…) 77 од 106 општина у Босни и Херцеговини класификоване су као посебно неразвијене и стога су имале право на додатну помоћ на републичком нивоу. До краја петогодишњег плана, само 48 општина је и даље било посебно заостало. У то време, оне су покривале 42,9% територије републике и 38,5% становништва, али су генерисале само 18,9% годишњег прихода републике – што значи да је просечан приход по глави становника у тим областима био испод половине националног просека и само 31% југословенског просека“. Током овог периода, шира јавност је такође била укључена у дебате о стању економије у Босни и Херцеговини, па су дневне новине објављивале чланке са слободнијим новинарским коментарима, уз бројне статистичке показатеље.Међу многим реформским процесима, значајне су биле промјене у ставу републичких  владиних институција према разумијевању питања спољне политике. Тако је у новембру 1967. године, на Републиканској конференцији Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) БиХ, усвојен нацрт завршног документа у области спољне политике и међународних односа. „Сада је могуће развијати различите облике демократије. У Републичкој конференцији Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и другим телима других друштвено-политичких организација формиране су комисије за питања међународних односа и спољне политике. Већ је очигледно да ова тела у последње време делују – она указују на то да постоје услови да се сарадња и међусобни утицај остваре кроз такве облике. Са овог становишта, мишљење је да се у Скупштини СР БиХ формира одговарајуће тело које би обезбедило да се актуелна питања међународне сарадње и односа редовније прате и разматрају у Скупштини, као највећем телу у Републици.“Позадина ових тенденција била је кадровска политика, односно „(…) доследнија заступљеност република, народа и народности, а у потпунијем остваривању ових принципа одговорност припада и политичким органима Републике.“Поред тога, укључивање у међународно тржиште, или могућност извоза робе у иностранство из појединих република, био је додатни фактор у укључивању републичке владе у одређене спољнополитичке и спољнотрговинске односе. Ово су само неки од значајнијих примјера покушаја веће независности и демократизације друштвених односа у Босни и Херцеговини. У ствари, два процеса су се одвијала истовремено: са све већом независношћу републичке владе, очекивала се све већа финансијска помоћ из савезних фондова. Међутим, путеви демократије су се врло нејасно одвијали између прокламоване демократизације друштва и стварне контроле комунистичког режима. На пример. Странка је 1967. године, изборне године, оцијенила: „У неким срединама, јављала се појава демагогије, политиканства, дворске активности, па чак и подстицања шовинистичких страсти приликом кампање за неке од кандидата. Вођени личним интересима и амбицијама, потенцијални кандидати су на почетку својих изборних активности покушавали да изграде неку врсту своје политичке платформе на стварним или вештачким контрадикцијама које се јављају на односу села и града, развијених и неразвијених подручја, старих (тј. бораца револуције) и младих, па чак и на линији супротстављања појединих кандидата по националности. Није свуда било довољно брзе политичке интервенције организација Социјалистичког савеза на такве појаве јер су неки активисти имали чудно уверење да би свака директна акција против било чије изјаве значила бирократско мешање.“  Проблем је настао и зато што су бирачи предложили већи број кандидата, како је то пропагирано током предизборне кампање. Ову илузију демократије, коју је народ широко схватао предлагањем кандидата по сопственим критеријумима, без националних ограничења, комунисти су исправили на следећи начин: „У свом даљем излагању, Бошко Башкот је рекао да је у 27 изборних јединица за посланике Републичког већа, и четири изборне јединице за Савезно веће, супротно ставовима Извршног комитета СКЈ, предложено више кандидата различитих националности. Уважавајући оправданост политичког става Централног комитета СКЈ, неки кандидати су накнадно повукли кандидате, тако да су у све четири изборне јединице за Савезно веће били кандидати само једне националности. На исти начин су поступили и кандидати у 13 изборних јединица за Републичко веће, а очекује се да ће се то позитивно решити и у преосталим изборним јединицама.“. Сходно томе, руководство СК БиХ је кориговало сву јавну пропаганду о демократији, самоуправи и слободном избору између више кандидата. Такође, позив на номиновање већег броја жена, младих и радника изгледао је веома различито у пракси, па тако на примјер у високо индустријском граду Тузли ниједан радник није био номинован за Савезну скупштину, у Зеници само један, а није било ни жена ни младих у већем броју, што је било потпуно супротно самоуправљању за које су се комунисти јавно залагали, али га нису спроводили у пракси.У контексту најављене демократизације у Југославији, у Хрватској и Србији, појавила су се два документа која су потресла босанску политичку сцену. „ Декларација о називу и положају хрватског језика објављена је у штампи 9. марта 1967. године и упућена је ‘Сабору Републике Хрватске, Савезној скупштини СФРЈ и целокупној јавности’, са циљем измјене одредбе о језику поводом уставних промјена. У Декларацији се тврдило да је тенденција ‘етатизма, унитаризма и хегемонизма…’ довела до појаве концепта о потреби за јединственим ‘државним језиком’, при чему је та улога ‘… намењена српском језику’, што се остварује ‘… кроз административни апарат и средства јавне и масовне комуникације (савезне новине, Танјуг, ЈРТВ, ПТТ, железнице), затим кроз језичку праксу у ЈНА, савезној администрацији, законодавству, дипломатији и политичким организацијама…‘, чиме се спроводи наметање ‘државног језика’“. Декларацију је потписало 18 научних и културних институција, на челу са Матицом хрватском. Није прошло дуго, српски писци су изашли са документом под називом „ Предлог питања за размишљање“, групе чланова Удружења књижевника Србије , „(…) у којем су изразили сагласност са правом сваког народа да именује свој језик и да га слободно развија, а затим су захтевали да сви Хрвати и сви Срби у другим републикама добију право на свој језик, школе, установе, издаваштво, новине итд., и да се у Србији користи ћирилично писмо“. Оба документа изазвала су бурне реакције, од оштрих осуда до оптужби за подстицање побуне против државе. У вријеме објављивања докумената, Јосип Броз Тито је био у вишедневној посети Косову, одакле је наредио хрватском и српском партијском руководству да координисаном кампањом обрачунају ауторе ових „(…) срамотних докумената, имајући у виду искуство усташког и четничког ножа“.Тако је својом изјавом усмјерио дискусију која се водила на бројним страначким састанцима током предизборне кампање, при чему је Декларација и Предлог била главна тема разговора. За босанскохерцеговачке комунисте ово није било само језичко питање, то је био напад на братство и јединство које је у овој републици истицано као главни кохезиони  фактор за опстанак Босне и Херцеговине. Језичко, односно национално, питање поново је доспјело у центар пажње, а страх од почетка политичког сукоба између Београда и Загреба узнемирио је босанско-херцеговачку политичку сцену. У Босни и Херцеговини, правац критике поменутих докумената одредио је Извршни комитет Централног комитета СКП Босне и Херцеговине, оцењујући их „(…) не само као израз националистичких и шовинистичких ставова и оријентација њихових потписника, већ и као покушај отворене политичке диверзије против братства и јединства, равноправности и социјалистичког патриотизма народа Југославије“.  Што се тиче утицаја ових докумената на Босну и Херцеговину, ово партијско тијело је изразило огромну забринутост: „Усвајање Декларације и Предлога су покушаји који представљају наставак хегемонистичких тежњи према Босни и Херцеговини које су у прошлости долазиле са обе стране. Стварање Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије као пуне гаранције равноправности свих народа у њој је историјска осуда ових тежњи. Оживљавање сваког национализма и хегемонизма подсећа нас у Босни и Херцеговини на такву мрачну прошлост и њене последице.“закључио је Јосип Броз у београдској Борби  .Поред страначких тијела, свих домова парламента, професори Филозофског факултета у Сарајеву морали су да се изјасне о овим документима, а посебно су биле занимљиве оштре критике упућене из Лиштице (Широког Бријега), Крешева, односно градова са већинским хрватским становништвом. Према писању Ослобођења, реакције на ове догађаје биле су усмерене на Декларацију, а Предлог српских писаца је само успутно поменут, а штетност Декларације је подвучена и објављивањем материјала са седнице Хрватског сабора и указивањем на оштрину јавне осуде тог документа у Хрватској. Најоштрија објављена критика упућена је са сједнице Главног одбора ССРН БиХ: „Душебрижје и покушаји заузимања Босне и Херцеговине или њених дјелова, без обзира одакле су долазили и под којим се видом манифестовали за братске народе Босне и Херцеговине, за Хрвате, Муслимане и Србе, представљају хегемонистичко задирање у саме темеље њиховог опстанка, њиховог живота и напретка“. Сви остали учесници су разговарали о истом питању на овој и свим другим сесијама посвећеним овом питању. Главне смјернице за почетак дискусије о Декларацији и Предлогу дао је Јосип Броз Тито, а дискусију је окончао у новинама под насловом „Титове поруке“, позивајући комунисте – потписнике тих докумената – на одговорност. Ауторитативмо  је подсметио да демократизација има своје границе: „Ми комунисти смо одговорни за оно што се данас дешава и у нашој земљи. На то су нас обавезале стотине хиљада наших другова који су пали на бојном пољу за бољу и срећнију будућност, за братство и јединство наших народа и народности . Револуција је побиједила те снаге, али их није елиминисала. И данас, не само остаци обесправљених класа у нашој земљи, већ и њихови покровитељи у иностранству желе да одиграју карту националне неслоге. Зато пажљиво прате цио наш живот, (…) тражећи изговор да подстакну неслогу, да разбију братство и јединство наших народа и народности “ Ово је на кратко смирило комунисте Босне и Херцеговине, али су се поменутим документима, Декларацији и Предлогу, вратили почетком 1970-их током обрачуна са „хрватским пролећем и српским либералима“.Повратак југословенских комуниста вриједностима из времена народноослободилачке борбе у Босни и Херцеговини огледао се у споменичкој култури. Крајем 1960-их започети су радови на пројекту за велики споменик на Тјентишту/Сутјесци, за комплекс спомен-парка на Врацама у Сарајеву, као и за бројне мање споменике у виду бисти, партизанских гробља, спомен-плоча и слично. Такође, у то вријеме почеле су припреме за снимање великог филмског спектакла, „Битка на Неретви“, са најпознатијим светским глумцима. Спомен-обележја на Неретви, Тјентишту, Козари, Мраковици и Јајцу била су мјеста изградње колективног сјећања борачких, омладинских, пионирских и других организација из цијеле Југославије и потврђивања идеје братства и јединства у вишенационалној Босни и Херцеговини. Дакле, у Босни и Херцеговини су се у овом случају паралелно одвијала два процеса: наглашена демократизација друштва и модернизација економског тржишта са тенденцијом ка осамостаљењу републике, уз појачану реторику његовања револуционарних достигнућа као темеља Босне и Херцеговине.У основи, током шездесетих година прошлог века, Босна и Херцеговина је била део процеса и догађаја који су се одвијали у југословенској држави. У већини случајева, ови догађаји су се више одразили на босанско друштво него што су оно били покретач неких значајних иницијатива. Као централна република од стратешког значаја за одбрану од напада на Југославију, у њој су се налазила бројна војна предузећа која су финансирана из југословенског буџета и страних кредита након 1950-их. Босна и Херцеговина је седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека имала успешне компаније које су углавном пословале на тржиштима земаља трећег свијета и Русије и Кине. Институције науке, културе и медија, које су основане средином шездесетих година, успјешно су радиле, међу њима и Академија наука и уметности БиХ, основана 1966. године. Што се тиче економије,босанскохерцеговачко политичко руководство, зависно од федералних средстава, наставило је да исказује нереално високе амбиције планирајући отварање 1.000 школа, изградњу 1.200 километара модерних путева, довођење струје у свако село, улагања у мелиорације итд. Међутим, покушаји демократизације босанскохерцеговачког друштва били су успорени јер је његов оквир одређивало комунистичко руководство, које је, према многим проценама, било оријентисано на „тврдолинијашки“ начин. Разни процеси демократизације који су долазили из Словеније, Хрватске и Србије дочекани су у Босни и Херцеговини као страх од сусједа и њихових тежњи за територијом Босне и Херцеговине и пријетња југословенској заједници. Шездесете године прошлог вијека завршиле су се студентским протестима 1968. и катастрофалним земљотресом у Бањалуци 1969. године, што је био нови разлог за велико незадовољство челника Босне и Херцеговине висином помоћи коју су одобриле савезне институције, а био је и разлог за коначни обрачун између нових и старих генерација унутар Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Размишљања о догађајима везаним за Хрватско пролеће, српски либерализам и дискусије о уставним променама доживљене су у Босни и Херцеговини као страхови за њену будућност,па је матрица братства и јединства и очувања југословенске заједнице добијала све већи интензитет у јавности.4.маја 1980 .године умро је Јосип Броз -Тито .Након смрти Јосипа Броза Тита, Босну и Херцеговину су преплавиле пароле „И после Тита -Тито“ и исписивање имена „Тито“ чак и на босанским брдима, чиме се покушавало подвући братство и јединство њених народа, али и отклонити страх од неизвесности за будућност Босне и Херцеговине. Стално подсећајући нас на крваво искуство Другог светског рата, босанскохерцеговачко партијско руководство настојало је да сачува власт изједначавајући је са гаранцијом за опстанак ове републике. Међутим, догађаји су кренули у потпуно другом правцу. Осамдесете године 20. вијека почеле су суђењем националистима чије су јавне активности комунисти сматрали претњом опстанку Босне и Херцеговине. Дана 20. августа 1983. године, тринаест босанских муслимана осуђено је на строге затворске казне због завјере за стварање „исламске“ Босне и Херцеговине. Алија Изетбеговић добио је најдужу казну од 14 година. „Међутим, било би тачније рећи да су се ова гоњења догодила зато што је секуларно муслиманско руководство у Савезу комуниста Босне и Херцеговине желело да осигура да новопризната босанско-муслиманска националност буде секуларна, а не верска по својој дефиницији и циљевима. (Изетбеговић је одслужио мање од шест година у затвору. Када је дошао на власт 1990. године, залагао се за политику која је била карактеристична за секуларне босанско-муслиманске лидере).“  Годину дана касније, босански Србин Војислав Шешељ, који је пуштен из затвора у марту 1986. године под притиском међународних организација за заштиту људских права, осуђен је на осам година затвора због ширења „непријатељске пропаганде против уставног поретка“. „Године 1990, отворено се изјаснио као четник. Почетком 1994, као лидер друге највеће политичке странке у српској скупштини ‘остатка Југославије’, био је познат као један од најжешћих вођа у крвавим српским кампањама етничког чишћења усмереним против муслиманског становништва у Босни.“пише сарајевско Ослобођење .Босанскохерцеговачко партијско руководство изразило је велику забринутост због оживљавања национализма врло брзо након Титове смрти, јер је за њих сваки национализам значио нестанак Босне и Херцеговине као јединствене државе. У тим годинама, трачак оптимизма праћен великом еуфоријом донијело је одржавање 14.-тих  Зимских олимпијских игра у Сарајеву, 1984. Политичко руководство се фокусирало на организовање Олимпијских игара као да одржавање овог свјетског догађаја може ријешити све нагомилане проблеме. Иако је Сарајево добијало огромну количину новца, недостатак средстава је надокнађиван самодоприносима, емисијом обвезница и добровољним прилозима, а ако би се неко томе супротставио, окарактерисан је као политички противник. Врло брзо након олимпијског гламура, становништво се вратило у економску реалност у којој застарјела индустрија није могла да обезбиједи конкурентност на тржишту, а број штрајкова се умножавао са наредним годинама. Тако је у Босни и Херцеговини комунистички ентузијазам под слоганом индустријализације и електрификације изгубио своју идеологију и симболику, што се може илустровати на следећи начин: „У Народном позоришту у Сарајеву, посвећеници социјалистичке индустријализације офарбали су прелепе златне украсе, које су Аустријанци поставили почетком века, у сиво. Хабзбуршки грб са двоглавим орлом замењен је симболом социјалистичке Босне и Херцеговине – огромном фабриком са димњацима који испуштају црни дим.“Али, после четрдесет година, димњаци су полако почели да се гасе, а са њима и социјалистичка идеологија.

Начин пословања у југословенском економском систему јасно је демонстриран у Босни и Херцеговини на примеру драматичне афере Агрокомерц из Велике Кладуше, почетком 1987. године. Овај велики индустријски комбинат за производњу, паковање и транспорт пољопривредних производа са 11.000 запослених изграђен је на необезбијеђеним мјеницама вредним 875 милиона долара. Ова афера се претворила у политички скандал, када је истрага открила да је у овом незаконитом послу учествовао и Хамдија Поздерац, члан и потпредсједник Председништва СФРЈ из Босне и Херцеговине, а његово смјењивање са функције и искључење из Савеза комуниста Југославије потпуно је уништило кредибилитет босанскохерцеговачког политичког руководства. Генерални директор Агрокомерца, Фикрет Абдић звани Бабо , постао је заштитни симбол за локално становништво, упркос чињеници да је компанија банкротирала, а радници изгубили посао. На првим вишестраначким изборима 1990. године добио је највише гласова за члана Предсједништва СР БиХ из редова муслиманског народа, а у октобру 1993. године, заједно са својим присталицама, формирао је Аутономну област Западна Босна и сопствене војне јединице.Заклетва Титу, десет година након његове смрти, формално је прекинута 2. јануара 1990. године, када је реченица „Друже Тито,  ми Ти се кунемо “ изостављена из наслова дневних новина Ослобођење . Истовремено, Предсједништво СР БиХ издало је саопштење у којем је оснивање националних партија у Хрватској и Србији оцијењено као „(…) израз трагичних идеја усташа, четника и других реакционарних и фашистичких снага“, игноришући чињеницу да су у БиХ, истовремено, били активни иницијативни одбори за одржавање оснивачких скупштина националних партија. Према Смјерницама 10. конгреса СК БиХ, делегати из СК БиХ на 14. конгресу СКЈ (20-22. јануара 1990) „(…) требало је да представљају СКЈ као ‘снагу југословенског јединства’ и да се залажу за ‘демократску интеграцију на основу политичког плурализма’, уз ‘нову улогу социјалистичког савеза’“.Босанскохерцеговачко партијско руководство дозволило је „плурализам унутар Социјалистичког савеза“, или „нестраначки плурализам“, и тек 31. јула 1990. године, усвајањем разних закона и амандмана на Устав БиХ, први слободни избори су правно омогућени.Општи избори у СР Босни и Херцеговини 1990. су одржани 18. новембра. Док је 2. децембра одржан други круг избора за посланике у Вијећу општина.Ово су били први вишестраначки избори после краја комунистичког режима у СФРЈ. Ове изборе побиједиле су тзв. националне странке: Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине. Ове три странке су након избора постигле договор и расподијелиле власт. Председник Председништва републике је постао Муслиман Алија Изетбеговић (СДА), предсједник скупштине Србин Момчило Крајишник (СДС) а председник владе Хрват Јуре Пеливан (ХДЗ БиХ). Ова антикомунистичка коалиција је задржала власт до почетка грађанског рата 1992.године . Просјечна излазност бирача била је 77,83% од укупног броја од 3.033.921 регистрованих бирача (74,4% на изборима за чланове Предсједништва и 81,6% на изборима за Вијеће општина и 77,5 за Вијеће грађана).Ако се погледа територијални распоред гласова, може се видјети да су у скоро свим локалним заједницама националне странке добиле највише гласова, осим Тузле, Вареша и Новог Сарајева, гдје су комунисти победили.Национане странке добиле су преко 70% гласова .

                        (наставиће се)