Пише: Дејан Бешовић
Због огромних злочина над српском нејачи не само у Западној Босни већ и на Истоку четници су се опредијелили да жестоко узврате и заузму Вишеград ,разбијајући тако њемачко- усташке постаје .О томе Милосав Самарџић пише : О нападу на Вишеград одржана је конференција у Врховној команди Југословенске војске, 30. септембра 1943. године. У име Западних савезника присуствовали су шеф војних мисија генерал Чарлс Армстронг, пуковник Вилијем Бејли, пуковник Алберт Сајц и потпуковник Хауард. Уз генерала Михаиловића били су начелници штаба Врховне команде потпуковници Лука Балетић, Павле Новаковић и Мирко Лалатовић, официр за везу са страним војним мисијама капетан Борислав Тодоровић и командант Босне потпуковник Захарије Остојић, који је дошао специјално за ову прилику.Најпре је говорио генерал Армстронг, тражећи од четника да Немцима потпуно прекину саобраћај на прузи за Сарајево, рушењем великог железничког моста код Вишеграда. Михаиловић је одговорио да се претходно мора савладати јак непријатељски гарнизон у овом месту и питао потпуковника Остојића да ли то може учинити. Остојић је одговорио потврдно, тражећи садејство јединица мајора Драгослава Рачића. Рекао је још да се по ослобађању Вишеграда мора продужити ка Сарајеву, удаљеном 130 километара, „како би се непријатељ сасвим парализовао“. Михаиловић се са свим сагласио, укључујући и „напад на Сарајево, где је штаб немачке и хрватске армије“. Британски генерал је био задовољан и обећао је слање већих количина војне помоћи. Капетан Тодоровић потом пише:
„По завршеној конференцији, иако је мрак већ потпуно овладао, бригадир Армстронг извршио је смотру батаљона Команде Босне и поздравио заставу која се већ толико пута вила у борбама ових храбрих герилаца.“
Ситуацију код Немаца видимо на основу ратног дневника 369. пешадијске дивизије, који су током октобра водили капетан Курт Теске (до 26. октобра) и поручник Ерих Кирмајер (до 31. октобра).У ово доба, Немци су већину својих јединица држали на Јадрану, очекујући савезничку инвазију. Тако је 369. дивизија, која је тада имала испод 10.000 људи, покривала огромно подручје од Вишеграда на истоку до Зенице на западу и од Мостара на југу до Тузле на северу. Уз њу су се налазиле и формације НДХ, хрватске и муслиманске, али Немци на њих нису много рачунали, нарочито од како су првих дана октобра предале Тузлу комунистима. Као „главног издајника“ Немци су означили команданта тузланског гарнизона Сулејмана Филиповића, а у партизане је прешао и „Легион Хаџи Ефендић“, састављен од 3-3.500 муслимана. Филиповић је до краја остао у партизанима, а Ефендић се касније предомислио, па су га они ликвидирали. Приликом примопредаје гарнизона, Филиповићеви и Ефендићеви људи су похапсили и поубијали официре батаљона 369. дивизије који се налазио у Тузли, док је немачко људство које се затекло ван града успело да се извуче. Тако „случај Тузла“ заузима доста простора у овом дневнику.Командно особље и део војника 369. „Вражје“ дивизије чинили су Немци, док је већи део састава био хрватски. У Вишеграду се налазио 3. батаљон 370. гренадирског пука 369. дивизије, ојачан 3. водом 202. тенковског батаљона.
У граду је био и одред муслиманских усташа, у црним униформама, као и 3. батаљон 6. брдског пука хрватских домобрана. Батаљони су бројали по око 550 војника, док је муслимана било више.У ратним дневнику 369. дивизије, 15 минута после поноћи 1. октобра 1943, записано је: „Подручје Вишеграда: Одбијени четнички напади на Вишеград у вечерњим сатима 29. септембра. Дана 30. септембра ослабили су напади“.
Очигледно, реч је о насилном извиђању. Вишеград се поново помиње у 11 часова: „Новопостављени импровизовани оклопни воз се може узети и наоружати и онда користити на деоници Сарајаво–Вишеград. Оклопни воз Сарајево може бити стациониран у Подлуговима…“
Затим се у 13,30 констатује: „Главна команда у Хрватској јавља писмено: Стање непромењено. Подручје Вишеграда: Немамо радио везу са Вишеградом. Попустила четничка делатност око Вишеграда.“Међутим, четници су исте вечери поново извели један напад на Вишеград, што видимо из дневног саопштења Команде 15. брдског армијског корпуса, у чијем саставу се налазила 369. дивизија. Саопштење, које је емитовано 2. октобра у 00,30, гласи: „Подручје Вишеграда: У 18,30 одбијен напад бандита са коте 681. Миран остатак ноћи.“У дневно саопштење Команде 15. корпуса за 4. октобар унети су догађаји од претходна два дана:
„Подручје Вишеграда:У 21,50 Команда 15. корпуса радио везом обавештава 369. дивизију о тачном тренутку планираног напада на Вишеград. Команди је информацију саопштио извесни Поповић. Тај радиограм гласи:„Поповић јавља: 5. октобра у 04 сата напад Рачићевих јединица, из правца севера десном обалом Дрине. Претпостављамо да су јачине 2.000 људи. Учествовање енглеског генерала и мајора Остојића.“
Петог октобра, 20 минута после поноћи, у ратном дневнику 369. дивизије записано је: „Вишеград треба бити нападнут 5. октобра у 04 часа. 15. брдски корпус је у начелу сагласан да се напусти Прозор.“
Далеко на западу, Прозор су угрожавали партизани, што значи да је корпус одлучио да се сконцентрише на исток. Међутим, већ је било касно. Цијелог тог дана, из сата у сат, из Вишеграда су стизале лоше вијести. Ратни дневник 369. дивизије овако описује догађаје у Вишеграду 5. октобра 1943. године:
„09,00: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 сати јак напад са севера и истока. Молим у праскозорје помоћ авиона.
Четири коте северно, источно, југоисточно и јужно од Вишеграда и јужно од деонице мост на Лиму–Вишеград заузете четничким снагама, чија се главнина повлачи према Рудом да би одбранила бандите.Муслиманске банде запалиле села 3 км северно од Вишеграда. Другог октобра напад 200 четника на Међеђу. Разбијено хрватско људство, 60 метара пруге нестало, Међеђа разрушена, воз спаљен.Расположење муслимана је достигло тачку кључања после пада Вишеграда и покоља који су починили четници међу њима и католичким Хрватима.“
У стварности, међутим, није било покоља Хрвата, који нису ни живели у тој области. Велики покољ муслимана, који се овде сугерише, осујећен је стрељањем починилаца.Истог дана, у 12,50, ратни дневник 369. дивизије записује и поруку Главне команде у Хрватској, да су према извештају домобранске 2. брдске бригаде четници запленили један важан документ ове јединице у Међеђи. Даље у извештају пише да су се четници повукли из овог места, да су га домобрани поново заузели и да су почели да поправљају пругу. Сем што су уништили пругу, четници су у Међеђи „спалили 4 пружне зграде и 10 празних вагона“.
09,30: Командант 370. пука моли да се хрватске јединице које се налазе на положају пука подреде пуку директно.
09,35: Оперативно одељење за команданта 15. брдског армијског корпуса преко пољске линије: Напад на Вишеград од 04,00 сати са севера и истока. Напад од 07,00 сати појачан. Североисточни део Вишеграда заузет од четника. Помоћ из ваздуха.
09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха.
10,00: Главна команда у Хрватској саопштава: 2. брдска бригада јавља: Вишеград опкољен. Североисточни део града заузео непријатељ. За помоћ у тешким борбама 6. брдски пук захтева ваздушно извиђање. Милиција побегла, мештани је следе. Људству у борбама потребно појачање.
10,05: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Притисак са истока тако снажан да домобрани и жандармерија беже. Молим хитно помоћ из ваздуха.
10,10: Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.10,45: Оперативно одељење 15. брдском армијском корпусу телекомуникацијски: Оперативно одељење тражи хитну одлуку да ли се могу напустити Вишеград и мост на Лиму. Порука армији о овој одлуци је још у путу. Указујемо да се одлука донесе одмах јер постоји опасност да батаљон тамо буде уништен. Тражи се хитна помоћ батаљону јер дивизија за то нема снага на располагању.
10,45: Шеф Штаба 15. брдског армијског корпуса саопштава:
По наредби командујућег генерала Вишеград и мост на Лиму се морају безусловно држати. Оперативно одељење одговорно је ако се батаљон изгуби. Дивизија је данима захтијевала чишћење Вишеграда и било је времена за то.
Оперативно одјељење одговара да се тадашње мишљење да се држи Вишеград заснивало на обећањима да додатне трупе долазе у то подручје.
10, 45: Командант одбране моста на Лиму јавља телекомуникацијски: У 05,30 јак напад јачег напријатеља из правца североистока. Напад одбијен. Оклопни воз је отишао са моста без наређења и требало би да је сад у Сарајеву.
10,50: Оперативно одељење обавештава Оперативно одељење 15. брдског корпуса: О стању у подручју Вишеград–Тузла. Захтевамо хитну ваздушну подршку у Вишеграду. Стање у Вишеграду је крајње критично и тражимо тренутно учешће корпуса.
14,30: Оперативно одељење 15. брдског армијског корпуса саопштава:
Командујући генерал је сагласан са задатком да се ангажује батаљон за подршку људству на мосту на Лиму.
Оперативно одељење сматра да је немогуће да батаљон стигне до моста на Лиму. Биће тешко на путу.
16,15: Главна команда у Хрватској саопштава:
Ливно и Дувно у рукама партизана. Вишеград угрожен. Брдска бригада: Непријатељ почео напад на Вишеград ноћу 4-5. октобра. Борбе у току. Североисточни део града у рукама непријатеља. Затворени други делови града у коме се воде борбе.“
У саопштењу Главне команде у Хрватској није наведено да су Ливно и Дувно партизани заузели без борбе, пошто се из њих повукла једна усташка бригада.
Наредних дана настављено је пребацивање усташа са запада у правцу надирања четника од Вишеграда према Сарајеву.
На основу ратног дневника 369. дивизије сазнајемо неке нове детаље о Бици за Вишеград 5. октобра 1943. године.
Прво, Њемци су имали шпијуна на српској страни. Овог дана помиње се његово презиме, Поповић, док се касније он означава само као „шпијун“. Тај шпијун није био најбоље обавијештен, тачније . није знао неке основне информације. Наиме, Рачићеве јединице нису учествовале у нападу, а није учествовао ни британски генерал Армстронг. Прецизно бројно стање Рачићевих јединица није познато, па се не може рећи да ли је износило око 2.000, као што је тврдио шпијун, или око 4.000, што је у својим мемоарима записао Рачићев потпоручник Душан Трбојевић. Зна се једино да је Рачић у овим операцијама имао више људства него иначе, пошто су под његову команду дошле летеће бригаде из три корпуса: Церског, Мачванског и Авалског. Највише људства, као и увијек, давао је Церски корпус, док је из Авалског корпуса придружена једна летећа бригада, формирана од четника Посавске и Липовачке бригаде, као и од избјеглица из Босне, који су се јавили добровољно.Овдје морамо направити малу дигресију .
На линку Радар, портала Нова.рс, појавио се чланак ”Месари српске историје”, у коме се критикује иницијатива за подизање споменика ђенералу Дражи у центру Београда. Аутор брани стару историографију, из доба комунистичке Југославије, од ”нових историчара”, за које тврди да селективно користе документа. При томе не наводи конкретна документа, већ тврди да је све јасно ”на основу поментутих документа”, мислећи на радове објављене у СФРЈ. А онда, пошто је све јасно, поставља низ питања:
”Како је онда могуће да 2024. године не само да се о четницима говори као о херојима, о антифашистима, о патриотама? Како је могуће да младе генерације расту у убеђењу да су они позитиван пример и узор за Србију и српски народ? Како је могуће да у Србији и Републици Српској постоје улице и споменици посвећени четницима? Како је могуће да градоначелник Београда може данас да предложи изградњу споменика Драгољубу Михаиловићу у центру Београда?”Међутим, од свих ових апстрактних ”како је могуће”, јаче је једно конкретно: Како је могуће да припадници црвене идеологије ни данас нису чули за Битку за Вишеград 5. октобра 1943? Недавно је био ТВ дуел са једним од њих. Рекао је да заиста није чуо, али „да ће проверити, па да ће, ако се испостави да је заиста постојала, одати почаст четницима који су победили Немце и усташе“ Можда он није знао, али немогуће је да сви они не знају. Прије ће бити да одбацују непожељне информације, оптужујући друге за то. Истовремено, подразумијевају да је систем у СФРЈ био демократски, а не тоталитарни и анти-српски .Битка за документа, односно историјску истину, замагљену тоталитарном пропагандом, много је већа и дужа него што аутор овог чланка може и претпоставити. За ову прилику издвајам напоре да се нађу и објаве непозната њемачка документа, о којима смо као коаутор писачи у предговору књиге ”Срби против Вермахта”. Ова књига заснива се на њемачким документима која су набављена у Бундес архиву у Фрајбургу и, овом приликом, први пут објављена. Укратко, на стотинама страница Њемци описују како су их четници тукли у јесен 1943.године . Са партизанске стране није постојала антиосовинска операција тих размјера, ако се не рачуна Сремски фронт, који се и не треба рачунати, јер је то друга прича.Ова збирка докумената разбија комунистичку пропаганду, али, занимљиво је да их не цитирају ни стари ни нови историчари, иако је прво издање књиге ”Срби против Вермахта” објављено још прије 15-так година. Ова документа су, иначе, коришћена и за сценарио играног дилма ”Ђенерал”,
Предговор под насловом ”Потрага за немачким документима”.Опис борби Југословенске војске (нагашавамо : четника) против Њемаца према Њемачким документима представља двоструки изазов.Прво, то је потреба да се на свакоме несумњив начин докаже да су те борбе уопште постојале. После десетина књига објављених од 1990. године наовамо, многима данас такво доказивање изгледа апсурдно. Међутим, на округлом столу одржаном у Медија центру у Београду јула 2011. године, Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета, изјавио је сљедеће:”Познате су историјске чињенице по којима четници јесу, почетком рата, 1941. године, делимично сарађивали са партизанима, али од тренутка сукоба са њима, у јесен 1941. на даље, није забележено да су улазили у сукоб са немачким јединицама”.Те ”познате историјске чињенице” заправо су верзија догађаја из социјалистичке Југославије. До 1990. године могла се чути једино она, док је њена критика била кажњива. Иако је прошло 25 година слободног, или макар релативно слободног, изражавања, верзија Брозовог режима упорно опстаје.Други, још већи изазов, представља сама потрага за њемачким документима. Њих има доста у Војном архиву у Београду, гдје су својевремено донијета из Националног архива у Вашингтону. Ријеч је о документима Трећег рајха која су заплијенили Западни савезници. Копије су из Вашингтона преношене у војне архиве широм свијета, па тако и у београдски, гдје се могу видјети на микрофилмовима. Део ових докумената је преведен и објављен у четири књиге, а дио је само преведен и остављен у архиву, или је пак разнет по архивима широм земље.
Током 2007. године – четврте године заредом у којој се проучавала Четничка архиву Војног архива – посебна пажња посвећена је се и Њемачкој архиви. Најпре се прегледала картотека у којој је садржај докумената, сортираних према јединицама и командама, укратко написана на српском језику. Ни у једној картотеци не спомињу се борбе четника против Немаца, изузев што се у извештају 369. ”Вражје” дивизије из Вишеграда, с краја септембра 1943. године, говори о опасности од напада ”ДМ банди”. На основу четничких, британских и америчких извора знамо да је ускоро, 5. октобра, заиста дошло до напада на Вишеград и да су осовинске формације савладане. Али, ова картотека се завршава са 30-тим септембром 1943. године.Исти је случај са документима 118. ловачке дивизије, коју су четници такође нападали у то доба. Картотека је некомплетна и када је ријеч о јединицама и командама надређеним 369. и 118. дивизији: 15. и 21. корпусу, командама Хрватске и Србије, Команди Југоистока…Помислили су да су документа ипак ту, али да нису унијета у картотеку, како би се отежала потрага. Зато се приступило поручавању и прегледу великог броја микрофилмова и на челу са професором њемачког језика, Видаком Вулићем. Он је после тога долазио у архив редовно мјесец дана, записујући преводе које су тражени. Али, са хиљада прегледаних страница, превео је свега неколико пасуса, јер просто ту није било ничег о борбама.
Милосав Самарџић каже : Онда сам написао један краћи елаборат управнику Војног архива. Рекао сам да нека немачка документа из јесени 1943. године нису донета из Вашингтона, уз молбу да их Војни архив набави од Бундес архива у Фрајбургу (где су, у међувремену, оригинали пренети из Америке).То је било у време када се Војни архив спремао за пресељење из Бирчанинове улице на периферију Београда, у Улицу Ратка Ресановића, па сам, после сеобе, још једном предао елаборат. На жалост, поново није било одјека, јер Војни архив нема довољно ни људи не средстава да би се бавио овим питањима.Није ми преостало ништа друго но да се директно обратим Бундес архиву, што сам и учинио, уз помоћ преводиоца Бранка Петровића и др Воје Милојевића. За разлику од наших, западни архиви поред личних дозвољавају и истраживања уз помоћ истраживача, односно особа које стално или повремено (хонорарно) раде за њих. Истраживачи се плаћају према ценовику, по сату или дану истраживања, а када нешто пронађу, плаћа се скенирање страница и на крају поштарина.Како је реч о скупом процесу, са неизвесним исходом, сконценотрисао сам се на јесен 1943. године, тражећи дневне и периодичне извештаје 369. и 118. дивизије и извештаје њихових команди.После неколико покушаја, испоставило се да Бундес архив нема документа 118. дивизије за овај период. Постоји могућност да је део тих докумената запленила Црвена армија и да се она сада налазе у Москви.
С друге стране, истраживач Бундес архива пронашао је доста докумената 369. дивизије и њених надређених команди, укупно око 650 страница. Ту је највреднији операцијски дневник за октобар 1943, у коме су догађаји записивани из сата у сат, па чак и из минута у минут.Разуме се, свих 640 страница нису од значаја за овај рад, јер се неке забелешке односе на, примера ради, истрошеност гума за возила, здравствено стање коња, и сл. Међутим, од капиталног значаја је детаљан опис четничке офанзиве од Вишеграда до Сарајева. Ту офанзиву, као и све друге борбе четника против Немаца за које сам знао, описао сам у књизи ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета” 1-5, према изворима које сам тада имао. И уследила је критика: како да нема баш ни једног немачког документа…
Испоставило се да грађа из Бундес архива битно мења слику догађаја с јесени 1943. године. Она казује да је Битка за Вишеград била само врх леденог брега. Много већи фронт успостављен је на линији Јабука – Месићи – Рогатица, а после пробоја тог фронта Сарајево је опседало чак 18.500 четника. Због тога су Немци довукли један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из области западно од Сарајева и један СС батаљон са приморја.
Овим се мењају и наша сазнања о бројности Романијског корпуса, за који смо до сада сматрали да је имао свега 3.000 људи. Према подацима немачке обавештајне службе, само привремени 1. босански корпус мајора Милорада Момчиловића имао је 4.000 четника јужно од Сарајева, док је бројно стање јединица под командом пуковника Гојка Бороте, северно од Сарајева, било још веће.
Можда су најдалекосежнија сазнања у вези разумијевања карактера рата на територији Краљевине Југославије. Када су четници почели да нападају Њемце надомак Сарајева, ови су одговорили хапшењем српских цивила у граду, које су назвали ”четничким таоцима”. Мада су на територији данашње Србије, коју су сматрали главним четничким упориштем, они по правилу држали и комунистичке таоце, додуше у знатно мањем броју него четничке – у Сарајеву то није био случај. Октобра 1943. године једини таоци у Сарајеву били су ”ДМ присталице”.
Тек када се све ово има у виду постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примјера ради, у филму ”Валтер брани Сарајево” приказано је како комунистички илегалци са муслиманским и хрватским именима масовно нападају Немце чак и у граду – а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Њемачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања ”четничког устанка” у Сарајеву, и не помињући комунисте.
Заправо, четничке борбе у ма ком дијелу земље Њемци су сматрали као српске. Када се има у виду да је и Черчил користио термин ”српски четници”, насупрот ”хрватским партизанима”, као и да је генерал Михаиловић посматрао партизане као хрватски покрет – не толико по саставу, колико по циљевима, међу којима је на првом мјесту била тежња да се западна граница Србије са Купе и Неретве врати на Дрину – наслов ”Срби против Вермахта” наметнуо се сам по себи. Критичарима, који би ставили примједбу да се против Вермахта борила и она мањина Срба која је припадала комунистичком покрету, на овом месту довољно је рећи да је заправо било обратно: Вермахт се борио против њих, а они су се бранили, док су против четника увијек били у офанзиви. Највећу офанзиву против Вермахта на територији Краљевине, прије доласка Црвене армије, зауставили су управо партизани, нападом с леђа четницима. Њемци су овим нападом, којим је отклоњена опасност по Силе осовине у Сарајеву, били толико изненађени, да најмање два дана нису повјеровали да се заиста одиграо.
У међувремену, историчар Александар Динчић пронашао је у архивима у Јужној Србији још неколико њемачких докумената за период септембар-новембар 1943, као и један веома значајан њемачки извештај о диверзијама и саботажама које су изводили четници како би осујетили снабдевање Афричког корпуса маршала Ервина Ромела током ”Битке за снабдевање”.Самарџић даље каже :
Пошто сам дошао до још неких вредних извора о борбама четника против Немаца, за ову књигу поставио сам следеће циљеве:Прво, укратко, само са основним подацима о локацијама, датумима и губицима, навести све борбе између четника и Немаца током Другог светског рата.
Друго, детаљно описати све борбе према новооткривеним документима.
За детаље о раније описаним борбама упућиваћу на књигу ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, у којој се, у фуснотама, дају извори за наведене податке. Опис борби којих нема у том раду, већ само у књизи ”Борбе четника против Немаца и усташа”, овде ће бити поновљен, јер се до те књиге сада тешко може доћи (на лагеру је остала симболична количина, а бибилиотеке је нису откупиле). Реч је о борбама на Церу и у Јадру октобра 1941, као и о немачким операцијама у Источној Босни почетком 1942. године, које су описане према немачким и четничким изворима.
( наставиће се )
