Пише :Дејан Бешовић
Иво Андрић, велики познавалац историјских токова на нашим просторима и дубокоумни тумац балканске судбине, народа и људи, у некој прилици, када је требало да се представи, лаконски је рекао: „Рођен сам као Хрват, одрастао као Србин, а моја судбина је ислам“.Иако изречене у личном контексту, ове ријечи југословенског нобеловца имају и неко опште значење и подстичу на више рукаваца размишљања. У Андрићевој реченици која носи више димензионална значења, обухваћена су три свијета на нашем простору у неколико цивилизацијских кругова, али и свеколика слојевитост, сложеност и замршеност егзистенције, историјског трајања и претрајавања, што је увелико детерминисало културно, религијско, национално, и духовно биће народа и појединаца.Црна Гора у том смислу, између Истока и Запада, није никакав изузетак. У истом просторно-историјском оквиру налазе се и Муслимани – у Црној Гори. Андрићева изречена мисао може се донекле пресложити, поједноставити или преобликовати, а њен општи оквир мање – више остаје исти. У њеном духу могли бисмо, рецимо, казати: црногорски Муслимани су настали у Османском царству, обликовали се као Бошњаци, а њихова судбина је Црна Гора. Или: рођени као Црногорци или Срби, примањем ислама сврстали су у „Турке“ а њихова судбина је „бошњаштво“. Међутим, Муслимани у Црној Гори сачували су и неку своју посебност, незанемарљиву специфичност коју чине њихово поријекло, ислам и историја. Они су иу Црној Гори један од три свијета, ентитета на којима се држе њено државно, историјско, религијско, национално и културно саздање, њено савремено биће.Коријени ислама у Црној Гори нијесу ни толико дубоки ни јаки колико су то, рецимо, у Босни и Херцеговини. Међутим, питање јужнословенских муслимана па и Муслимана у Црној Гори мора се посматрати у ширем контексту – и по историјској хоризонтали, у прошлости и садашњости. За разумијевање и научно сагледавање овога важног питања балканске историје потребан је сложенији,свестранији,
Међутим, продор ислама на Медитеран, у колијевку европске цивилизације, кроз капије хришћанског свијета, у срце православља, био је судбоносан за балканске Словене и њихове државе на које се сручио као елементарна непогода, најављујући долазак једног новог поретка ствари, трећег свијета између два хришћанска и ту се сасвим настоји одржати, гдје је и остао. Та борба је трајала неколико вјекова , и њене су посљедице биле далекосежне, све до данашњих дана.Продор ислама на простору Средоземља, Балкана посебно, чија је ударна снага било моћно Отоманско царство, увелико је одређивао историјске токове и правце на којима су прерађивали наши древни преци.Ислам као ново монотеистичко учење, чија суштина је безусловно покоравање божјој вољи, ширила је моћна Отоманска империја. Пред том незаустављивом стихијом пале су једна за другом за релативно кратко вријеме све балканске државе из византијске сфере и Босна, која је била „између“, при крају ближа римској, док су се карантанска кнежевина и хрватска држава већ раније потпале под њемачку, франачку и мађарску власт.
Средњовјековна Зета, Балшића и Црнојевића, одасвуд стијешњена и опкољена, како би рекао наш највећи пјесник Његош , најдуже је одолијевала фуриозном Отоманском царству или популарно речено Турској царевини.
Турци су мало-помало, дио по дио, освајали прву српску државу- Зету , која се пред крај владавине Црнојевића почела називати Црном Гором, и коначно је освојили 1496. године. Црна Гора је припала Скадарском санџаку. Велики дио средњовјековне Зете припао је на сјеверозападу Херцеговачком, а на сјевероистоку Новопазарском санџаку. У ствари, на неким картама с почетка 19. вијека уцртано је да се с тих страна Црне Горе граничи с Херцеговином и Босном што има не мали значај за нашу тему али свакако може да се наведе и на некритичке и ненаучне закључке иако су те границе за неколико вјекова често мијења. Формално, Црна Гора је била у саставу Турске царевине све до званичног међународног признања 1878. године, иако је фактички водила ослободилачку борбу неколико вјекова а простор Старе Црне Горе био скоро независтан од турске власти.Док је Западна Европа доживљавала велики духовни препород, подстакнут хуманизмом и ренесансом и сназан економски успон као посљедица развоја градова и трговине, буђење науке и рационалистичког погледа на живот и свијет, дотле је на простору Балкана дошло до деструкције једне културе и застоја њеног континуитета.Дошла је не само једна моћна војна и политичка сила него и велика религија, која је захваљујући свом учењу и моћи, стицала и своје присталице и међу словенским живљем, које су привлачиле предности османског феудалног система и разне повластице и привилегије, али и једноставност у вјери без догматског учења .Унутар Црне Горе још од краја 19. вијека афирмише се начело сузивота и толеранције, које је имало своје раздвојене фазе. Из адепресивног оптимизмао црногорско друштво прелази у хуманистички оквир отвореног, грађанског друштва. Његова хетерогеност и различитост не тежи ка унификацији већ према вишем јединству у коме треба да доминирају људска права и слободе. Различитости у томе јединству, њихово узајамно постојање и прозимање ствара један нови, људски лик Црне Горе.
Не могу Муслимани Црној Гори оспоравати њену државност зато што је то њихова матична држава. Црногорски муслимани не би требало да су мањински него конститутивни народ у Црној Гори. То потврђује и њихово масовно располагање за рјешење њене државе и посебности . Тако да је, на неки начин, бошњаштво код црногорских муслимана више декларативно него стварно,нарочито присутно од деведесетих 20.вијека .
Црна Гора која претендује да постане демократско друштво пружа једнаке шансе свима да изграде и себе и државу.
Разумијевање, разрјешење недоумица и унапрјеђење положаја, мјеста и улоге муслимана ,једнако као и свих других народа, у истој држави може се очекивати само у стабилној, демократски развијеној државној заједници, у којој ће бити гарантована и досљедно постована једнакост и потпуна слобода испољавања других националних вјерских, традиционалних и културних вриједности.То подразумијева дијалог а не интелектуалне послове.
Али дешавало се и дешава да се у националној самонадмености и вајкању, као у оној причи о лисици и киселом грожђу запитамо гдје је проблем: у грожђу или у лисици – у нама или на другој страни, или обострано.
Међусобно се разумјети и узвисити изнад подјела и мржње, изнад онога што је било да не би било опет – изнад себе и у себи. Живјети у разликама, јединствено и заједно. То је велики задатак наше историје, државе, друштва и културе. То је и хуманистичко начело дана који долази.Терминологија која се користи за феномен политичког ислама разликује се међу стручњацима. Мартин Крамер био је један од првих стручњака који је почео да користи термин „политички ислам” 1980. године. Изјавио је године 2003. да се политички ислам може сматрати и таутологијом, јер нигдје у исламском свијету религија није одвојена од политике.Неки стручњаци користе термине попут исламизма, истичући исти скуп догађаја или мијешајући оба термина. Ричард Декмејан био је међу првим стручњацима који су дали примједбе на политизацију ислама у смислу неуспјеха секуларних исламских влада, док истовремено користи термине :исламизам и фундаментализам (умјесто политичког ислама).Овдје стижемо до термина,не претендујући да се бавимо самом исламског теологијом . Политички ислам кориштен је у вези са страним заједницама, подразумијевајући покрете или групе који су уложили у широки фундаменталистички препород који је повезан са одређеном политичког агендом. Муктер Хан у термину политички ислам укључује све исламске покрете који промовишу политичке системе засноване искључиво на исламу који морају слиједити сви муслиман.Неки од стручњака користе и друге описне термине како би разликовали различите идеолошке токове унутар политичког ислама: конзервативни, прогресивни, милитантни, радикални, џихадистички итд.Вахабитски покрет добио је име по Мухамед ибд Абдел Вахаб који је верски учитељ и
Шаих ул ислам (који је био исламски првак, човек који је мудар у исламу). Сваки
прави верник мора да чини напоре ради очишћења ислама од онога што је по њему
представљало теолошку иновацију (бида), празноверје (хуруфа), девијације и ревизију
вере, невериштво (куфр), и кривоверје (илхад), јерес и отпадништво многобоштво и
идолатрију. Ове појаве су карактеристичне за џахилију (доба незнања, варваризам),
стање које је постојало у предисламском периоду. Мухамед ибд Абдел Вахаб је
одбацио идеју о беспоговорном прихватању ауторитета (тарлид) 73 верско – правних
школа у религији, признајући само два ауторитета – Куран и Суну, онако како су их
схватала примјењивала и преносила претходна три сљедбеника вјеровласника Мухамеда.Вахабитски шеих је повезивао проблеме у времену у којем је он живио са они проблемима са којима се суочавао Божији посланик Мухамед.Ријеч је о конзервативном и пуританском вјерском покрету који може бити одређен као
фундаменталистички, јер заговара враћање на основна изворна исламска учења, уз
нескривену нетрпељивост у односу на Шиите, на суфизам, и дервише, као и на
либерална исламска учења. Неки истакнути исламолози одређују вехабизам као
„ревивалистички покрет“ тј. Као покрет који оживљава ислам, обнавља га без
деградирајућих примјеса, а други га пак гледају као реформистички покрет и најчешће без стављања предзнака на негативни и позитивни. Пакистански исламолог указује, Да је опште оживљавање ортодоксије у исламском свету почело као опозиција корупцији религије и моралној лабавости, као и дегенерацији, преовлађујућим у муслиманском
друштву у периферним провинцијама Османлијског царства у Индији. Ова тенденција се најчешће одразила у самој Арабији у 18.веку у облику покрета који је у историји постао чувен као вахабитски покрет. За духовну ситуацију владајућу у исламском
свету током касног средњевековног периода карактеристична је затегнутост односа
измађу ортодоксног сунитског ислама и суфизма. У неповерењу према суфизму
предњачили су традиционалисти из Ханбалицке верско- правне школе, условно речено,најконзервативнији од четири призната мазбаха. Поновна афармација ортодокције,започела је почетком 17. века и била је условљена кризом са којом се ислам све снажније суочавао и на духовном и на политичком плану. Конзервативни
традиционалисти су супротставили живи дух моралног динамизма и снажног
пуритамског активизма види : О Вехабизму ,Багдад 2000.г. стр .45 О феномену вехабизма преовлађују мишљења да је са овим вјерским покретом започела епоха реформи и трансформација ислама, која је била и остала је изузетно сложена и пуна противрјечности, са различитим прогресивнијим или назаднијим покретима, под чијем обиљежјем ислам живи и данас. Први озбиљан реформаторски покрет у исламу био је вахабизам, који је на прелазу између 18. и 19. вијека усмјерио свој главни ударац против одступања од чистоте првобитног ислама.За разлику од четири признате сунитске вјерско- правне школе које су „затвориле врата иџтихаду“ и шитског ислама, „чија су врата увијек отворена за иџтихад“, под условом да се држе изборног исламског учења .
Вехабијска група је највећа египатска терористичка организација која се
активирала крајем седамдесетих година 20.вијека и циљ јој је свргавање египатске
владе и стварање исламске државе. Постоје подаци о томе да се подијелила на
двине фракције: једну, која позива на оружану борбу и подржава Осаму бин
Ладена, а коју предводи Таха Муса и другу, која се супротставља таквом
начину борбе и оповргава везе са Бин Ладеном, а чији је лидер Мустафа
Хамза. Обије примењује терористичке нападе против египатских служби
безбједности и владиних званичника, хришћана и противника исламског
радикализма. Од 1993. године предузимају нападе против туриста у Египту, од
којих се најпознатији десио у новембру 1997. године у Луксору, гдје је
убијено 58 страних туриста. Такође, преузела је одговорност за покушај
убиства египатског председника Хоснија Мубарака у Адис Абеби 1995. године. Њен духовни вођа Схаyкх Умар Абд ал-Рахман учествовао је у
терористичком нападу на Свјетски трговински центар (Word Trade Centre) у
Њујорку 1993.године. Такође, она даје подршку самоубилачким
терористичким нападима и позива своје чланове на фатву из 1998. године,
којом се наређују напади на америчке и израелске циљеве. Број
припадника Исламске групе је непознат, али се претпоставља да има
неколико хиљада чланова и исто толико симпатизера. Међутим, њихов број
знатно је смањен послије поменутог напада у Луксору и делује на подручју
јужног Египта, али има подршку у Каиру, Александрији и другим градским
центрима, нарочито међу интелектуалцима и студентима. Такође има
симпатизере широм свијета, укључујући Велику Британију, Авганистан, Јемен
и Аустрију.Исламски екстремизам несумњиво наставља да јача у Санџаку. Ресор државне безбедности Србије извјетава о Вехабизму : Он је већ дуго у
процесу јачања, што је последица распада федералне Југославије, става великих сила,
ратова, насрастања глобалног исламског фундаментализма, системских
институционалних проблема након политичких промена у Србији 2000. године и
свеопштег осећаја Исламске заједнице Санџака да је она у успону, док су њени
супарници и противници а пре свега Срби, у опадању. Само исељавање Срба из ове
области полако се, али сигурно наставља, што због тихог нарастања муслиманског
екстремизма, што због социјалних проблема. Њихов проценат у Новом Пазару
непрекидно опада, а у Општини Тутин, готово их више практично и нема.
Привредна неразвијеност Рашко-полимске области тренутно погодује лидерима ИЗ
Санџака са једне стране, она поспешује исељавање Срба, а са друге у томе се
константно проналази разлог за незадовољство и револт муслиманског становништва ,према државним институцијама. Исламска заједница Санџака у локалном муслиманском становништву намеће схватање да су намерно остављени на маргинама привредног развоја само из разлога што су национална и верска мањина у Србији, а то се упорно користи као основа за покретање тзв. „санџачког питања“ према
међународној заједници о свеопштој угрожености бошњачког народа у Србији.
Исламска заједница Санџака тренутно има као приоритетан циљ поспешивање
екстремистичког деловања локалних вахавија у овом региону, али је потребно
одбацити помисао да је она генерално против постојања овог покрета, јер он ужива
подршку дела старешинства из разлога остваривања одређених интереса. Без обзира на то што вахабије упорно покушавају да створе паралелну заједницу и што је ИЗ Санџака .У јуну 2006. године БИА -е Србије саопштила да вахабије често праве проблеме у џамијама, ометају
верске обреде, и покушавају да наметну свој начин молитве, у почетку су се верски
званичници у овом региону упадљиво уздржавали од оштрије и енергичније осуде те исламске секте. Опасност од фанатизма, радикализма и екстремизма, уз оцену да није
реч о вахабијама, већ о „незапосленим, неангажованим људима који су нервозни због тога што мисле да су обесправљени“, како је претходно говорио муфтија Зукорлић,
није ни приближно било довољно за сузбијање вахабизма, већ је практично
представљало његово оправдање лошим социјалним положајем и тиме га подстицао. У једном од интервјуа 2006. године муфтија Зукорлић је о повезаности вахабија са
тероризмом изнео:“иако се вехабизам у историји Ислама схвата као радикалан покрет, /div>
он нема подлогу за тероризам. Муфтија Муамер Зукорлић званично се ограђивао и
дистанцирао од деловања локалних вахабија, он је са друге стране, према њима био
веома толерантан. На питање да ли контактира са неким од њих, муфтија Зукорлић одговара:“могуће је да се деси неки неформалан разговор, кроз неке личне релације,
пријатељске или породичне, али не постоји никакав облик званичне комуникације са
њима…“Вахабије имају сасвим другачију стратегију која је дубоко укорењена /div>
ригидност идеологије њиховог покрета.
Активности ИЗ Санџака у остваривању ових циљева се манифестују у поступности и
тактичности и вахабије називају оклевањем и неодлучношћу па чак иду и до оптужби
за неверништво издајом и сарадњом са српским „кијафирским“ режимом. Њихов однос је сложен и како би се схватила природа њихових сукоба потребно је детаљније
разматрати и друге разлоге за примену различитих стратегија. Анализом улоге ИЗ
Санџака у ширењу вахабизма објашњено је да су ислам и политика једно, а да је у /div>
Рашко-полимској области дошло до потпуне политизације религије што се потврдило активностима старешинства ИЗ Санџака. Речено је да су молитве и дерсове изгледали
„Као политички говори и све у циљу радикализације стања у овом региону. Данас се у овом региону Србије религија доста злоупотребљава а онда се константно користи за пласирање политичких планова. Зукорлић као духовни поглавар санџачких муслимана
по цијени међународне кризне групе у протеклих година је сазрео у софистицираног
политичког моћника и његов утицај се осећа кроз многе аспекте свакодневног живота.
Његово виђење будућности Санџака у великој мери зависи од њега, исто колико и од политичара из Београда.Локалне вахабије се оштро супротстављају овавком
политичком начину борбе а решење виде искључиво у тренутном посезању за мачем. Оне несагледавају своју реалну моћ па таквим начином борбе постижу жељени циљ на
дугорочном плану, а о томе се уопште и не размишља. Разлози за такве ставове леже у
њиховој ригидности односно у искључивости и фанатизованости. О вахабијама
Мухамед Јусуфспахић који је иначе београдски имам и представља вехабијска муслимане као „нервозне и фрустриране и чија је исфрустрираност разлог њихове неметодичности.Такође такво понашање се објашњава и кроз анализу верског тероризма који каже да су световни терористи рађе постајали савезници са непријатељима, него да их све без разлике поубијају. Верски терористи немају никакве задршке у том погледу јер они
свет виде као бојно поље између силе светла и силе мрака. Такође победа се не
постиже у политичким оквирима и непријатељ мора бити потпуно уништен. Разлог за екстремно деловање вахабијског покрета налази се и у профилу његових
припадника. Припадници овог покрета углавном су необразована и незапослена
омладина која и немају довољно верско образовање.Такође је запажен и велики број припадника који припадају криминалном миљеу и вандалским групама, као што су навијачке. Припадност покрету не заснивају
искључиво на идеологији већ су ту да би били на сваки начин „утицајни фактор“, у
својим малим срединамаВахабизам као феномен радикалне природе тренутно мање
опасан за Србију јер је предвидив за разлику од класичног сунитског ислама иза којег
стоји ИЗ Санџак представља већу опасност по ИЗ Санџак јер он води до унутар
муслиманских подела, угрожавајући њено тактичко и постепено деловање. Вахабијски
покрет у Рашко- полимској области могао би се описати као покрет ван контроле.исламске заједнице. ИЗ Санџака је успјела да у јавности прикрије ове сукобе, описујујући вахабије као појединачне изгреднике, који уносе раздор међу муслиманским становништвом. Санџачки муфтија карактерише вахабије као радикални покрет од којег
пријети опасност: “овакве девијације се јављају на пукотинама у функционисању
исламске верске заједнице, јер када нема организованог и институционалног тумачења ислама, онда појединци преузимају ту улогу и својим девијантним тумачењем доводе
до последица које могу трагично да се заврше“.Сукоб локалних вахабија ИЗ
Санџака евидентан је али летантним подржавањем вахабијског покрета наставља се интензивном верском индоктринацијом локалних муслимана. Индоктринисаном
муслиманском популацијом лакше је манипулисати и усмеравати је у правцу
остварења политичких циљева. Подржавањем локалног вахабијског покрета обезбеђује се неопходна и значајна новчана средства за ИЗ Санџака из исламских земаља, а
посебно Саудијске Арабије. Та средства користе се за изградњу медреса и високо
образованих верских установа у којима се на дуже стазе ствара неопходан школски
кадар који ће пропагирати и бити утемељен у исламско учење. Вахабијски покрет у
Санџаку користи се и за изазивање повремених инцидената који лидери ИЗ Санџака не описују као догађаје са верском позадином већ као револт и реакцију одређеног броја Санџачке омладине на социјалне проблеме и угрожену егзистенцију. Порука која се шаље кроз такве инциденте служе за континуирано оптуживање државе Србије за угрожавање верских и националних права мањина бошњачког народа. Деловањем вахабија упућује се јасна порука како локалном тако и српском становништву на тај начин се ствара осећај страха и постепено исељавање са овог простора“
О ширењу исламских институција ван границе Санџака битно је поменути да је поред
јединице универзитета у Суботици у том граду августа 2008.године отворени први
исламски вјерски објекат у Војводини „Мухаџић – џамија“ и то као први исламски
вјерски објекат након 200 година на путу од Софије до Будимпеште, а отворио је лидер
ИЗ Санџака муфтија Зукорлић и то са предсједником донатора из Турске Мехмедом Јилмазом, који је уручио Часни Куран председнику ИЗ у Суботици Фетишу
Курдалију .Примјетно је да се Ислам а са њим и вахабизам последњих година шири и
у централној Србији, и то највише у Нишу, гдје се појава првих вехабија везује за Роме
који су дошли са Косова 1999.године. Отварањем факултета са исламским предзнаком и подизањем џамија у Санџаку и осталим деловима Србије има вишеструке функције. Факултетским образовањем на исламском универзитету ИЗ Санџака дугорочно се добија школовани академски кадар и налик је косовском сценарију бити предводник извјесних будућих активности а све у правцу осамостаљења Санџака. Овим планским и дугорочним дјеловањем ИЗ Санџака се опредељује на промишљеност и поступност а то се битно разликује, али и сукобљава са групама локалних вахабија. Ово никако не значи да су радикалне групе вјерника одбачене од стране ИЗ Санџака и да немају важну улогу у ширењу исламске идеологије. Међународна кризна група је указала да муфтија Зукорлић има мало реалних могућности и средстава да се касније супротстави ширењу вахабизма. „Саудијска хуманитарна организација „Рабита“ је почетком септембра
2005.године условила на једном скупу у Сарајеву давање значајних финансијских
донација што је омогућавало вахабијама да користе вјерске објекте ИЗ у Санџаку“
Тако је дошло до откривања терористичке групе вахабија у Рашкој области
На основу оперативних података о терористичким активностима за које се претпоставило да су формално настале 2003.године, „Припадници МУП-а
Србије извршили су у поподневним сатима 16.марта 2007.године претрагу терена у
околини Новог Пазара на обронцима планине Нинаја. При претрази у шуми је
пронађено више шатора, а у пећини са наоружањем муницијом, експлозивом, храном,војном одећом и обућом, као и канистерима са водом и горивом, полиција је утврдила да ескплозив и већи део наоружања потиче са Косова и Метохије.
У периоду док је трајала претрага на лицу места ухапшена су четири наоружана Новопазарца Мирсада Прентића, Фуада Хоџића, и браћу Сенада Ивахида Веисловића.
Приликом хапшења Фуат Хоџић обратио се полицајцу речима:“ти си ми непријатељ и,
ако Бог да Иншалах неће дуго овако. Ја не признајем ову државу и овај закон већ само
Алаха јединога. Ја сам за тебе сада Бин Ладен, твој смртни непријатељ, ја сам роб /Алаху, а ти робуш парама и служби. Биће ово друга Сребреница, пиштољ на главу,
метак у чело, ако Бог да иншалах и када дође наше време неће бити стој пуцању, него одмах пуцано“Претресом станова истог дана ухапшени су Сенад Веисловић, Хуат
Хоџић као и Ахмедина Прентић, и пронађен је велики број брошура и дискова са аудио
и видео записима који су везани за величање „Ал каиде“ и тероризма. Такође су
пронађени и траговир посећивања интернет презентација, продавница оружја као и
авионски снимак ширег подручја Новог Пазара. Основне поруке читавог материјала
сведене су на неколико теза и то:
– Приказивање муслиманских земаља и народа као поробљених и понижених
од стране различитих непријатеља које повезује мржња према исламу;
-Бог наређује борбу против неверника и убијајући их муслимани обављају
божији посао;
-Муслимани не треба да се брину за сопствене животе јер су ионако у
божијим рукама и треба да се радују смрти јер ће за њу од Бога бити нагређени у рају;
– Непријатељима колико год били снажни омогућити да схвате да су
непобедиви шта више они су кукавице које се лако деморалишу.Хапшењем групе вахабија и подизањем оптужнице пред Специјалним судом у Београду 14. септембра 2007. године у Санџаку није престало терористичко
организовање и испољавање. Након погибије Исмаила Прентића и хапшење Сенада
Рамовића и других чланова групе Неџад Булић наметнуо се као нови неформални вођа санџачке вахабијске базе. Он је наставио да одржава контакте са Бајрамом Асланијем у
Косовској Митровици као и другим терористима на Косову и Метохији и преко ње је прибавио нову количину муниције и минско – експлозивних средстава за извођење
нових терористичких напада.
Такође је наставио да одржава контакте и са екстремистима са територије Турске,
Немачке и Сирије које је повремено и посећивао. Кренуо је у регрутацију нових
чланова, међу којима је и новопазарац Енес Мујановић, звани „Енко“.Под надзором
Булића у периоду од маја до септембра 2007.године започете су нове припреме за
Узимајући у обзир напред
изнете чињенице, превентивно деловање у урбаној средини је незаменљиво, и ту мора
доминирати непрекидна активност тајних служби и становништва. Познато је да су на
скуповима вахабија, организованим у Санџаку и у Новом Пазару, присуствовали и
припадници црногорских вахабије.Спекулише се бројком од око 100-120 вахабија
црногорског држављанства, па како медији наводе, Агенција има податке да своје
скупове организују на различитим мјестима како би заварали трагове свога деловања.
Редовно се састају и на традиционалним исламским сусретима, „Акикама“, гдје
размењују снимке са ратишта у Сирији и верски пропагандни материјал. Утврђено је
да на скоро свим скуповима организованим на територији Црне Горе гостују вахабије
из Санџака, Босне и из Новог Пазара. На овим скуповима до сада није регистрован
ниједан инцидент. Припадници црногорске тајне полиције су добили одобрење да
прате више особа у Плаву, Гусињу, Улцињу, Рожајама и Бијелом Пољу које су,
наводно, повезане са вехабијама. Почетком августа 2014 .године вахабије су се
окупиле у Плаву, па су активности, на праћењу тих особа, појачане.
Вахабије се састају на више различитих локација које сваке године мијењају, како би
били што мање упадљиви. На тај начин покушавају да буду даље од очију јавности,
али су о окупљању присталица вехабистичког покрета ипак били обавијештени
инспектори Агенције за националну безбједност. Према подацима АНБ-а, На скупу који је одржан у Плаву, почетком августа, било је присутно око 50 лица, присталица
вахабијског покрета, наводи подгорички дневник. Према сазнањима АНБ-а Црне Горе на овом скупу било је присутно 15 лица из Црне Горе, док су остали били махом из Санџака и Босне и Херцеговине. Организатор није пријавио полицији скуп, али ни АНБ-у, јер се ранијих година дешавало да информације цуре, па су вахабије помјерале датуме сусрета како би избјегле надзор. Током претходних окупљања није регистрован ниједан инцидент, а на скупу су биле присутне вахабије из Црне Горе, Босне и Херцеговине и
Србије. Највише их је било из Плава, Рожаја, Улциња и Новог Пазара. Главни центар вахабија у Црној Гори открила је тајна полиција и означила Плав у Црној Гори и Нови Пазар у Србији. Службеници црногорске тајне службе су од надлежних истражних органа раније добили одобрење да прате и прислушкују вехабије и све особе повезане с тим покретом Вахабије у Црној Гори подељене су у више групација, а најпознатије су „Текфир група“ и „Нусретовци” сљедбеници Нусрета Имамовића, вође дијела вехабија у
Босни, који је у јавности познат по изјави да „самоубилачки напади нису забрањени,
али их треба користити за изузетне прилике”. У Црној Гори није било покушаја оснивања борбених кампова, попут оног који је полиција Србије разбила на планини .Нинај у марту 2007, али се вахабије из региона редовно састају на „Акикама“
Исламским сусретима, гдје размењују пропагандни материјал, међу којим су и снимци с ратишта у Сирији и осталих жаришта у којима се боре присталице радикалног
ислама.142 Скуп вахабија, у Црној Гори често су разлози сукоба с мештанима због чега је православни свет из Плава и околине писао писма на разне адресе, било је неколико
година прекинут због појачаног „интересовања“ полиције и АНБ за неке од организатора. Они су привођени на информативне разговоре, гдје се сазнало да у њиховим редовима има православаца који су промијенили вјеру и као курири допремали /новац за спонзорисање такозваних „Исламских сусрета“.
Вахабије, који су табор имале у Острву на Плавском језеру, у Плаву су биле толико ојачале да су легално, преко једног имама који је отпуштен па враћен у службу,
обављале вјерску службу на начин који практикују у обновљеној џамији Султанија.
Своје симпатизере вахбије имају и међу неким имамима избациваним из службе у Исламској заједници Црне Горе, чији се реис Рифат Фејзић још пре десетак година
јавно успротивио дјеловању вахабија, због чега су он и његови имами имали жестоких /проблема. Неки од имама су после пребијања у џамијама завршавали у болницама, а било је и њиховог заузимања. У Црној Гори су после збивања у Куманову, али и пријетњи ИСИЛ земљама Балкана, појачане мјере безбједности, посебно у граничним
областима ка Космету. На сједници одбора за безбедност Скупштине Црне Горе дошло се до информација да дјелује око 120 вахабија и нема сумње да је њихов број и већи.
Радећи превентивно на спрјечавању терористичких напада и регрутовања црногорских држављана на страна ратишта, црногорска полиција појачала је контроле у читавој држави. Тако је у месту Смоковац на улазу у Подгорици јула 2015. године при редовној контроли возила,новосадских регистарских ознака у аутомобилу пронашла двојицу вахабија из Новог Пазара. Након претреса возила они су приведени у подгорички Центар безбједности пошто је утврђено да нису имали лична документа, као ни пријављен боравак у нашој држави. У станици полиције задржани су 48 сати, након чега су протјерани из земље, пошто полиција није имала више основа за њихово задржавање. Одбор за безбедност и одбрану крајем 2014. године је расправљао о проблему вахабија, а посебно о њиховом /регруговању за борбе у Сирији. АНБ има податке да вехабије примају знатнафинансијска средства преко исламских хуманитарних организација, а као главни центар вехабија у Црној Гори тајна полиција је означила Плав. Последњих неколико мјесеци полиција и војска су пооштриле контроле и мјере против страних групација које би могле представљати опасност.У Рашко-полимској области као и северу Црне Горе делује исламско верска секта„вахабија“ са око 200 припадника чији број стално расте. Они дјелују на придобијању
омладине да прихвате обичаје, вјеру, понашање и облачење у духу радикалног ислама. Истовремено врше и регрутовање младих, као и војничку обуку у неким сусједним иземљама Блиског истока. Дјелатност муслиманскх екстремиста, материјално идеолошки
и финансијки подржавају неке међународне терористичке организације, екстремни
политички кругови у Саудијској Арабији и другим исламским земљама те прикривено
лидери овдашњих политичких партија. Прећутну подршку им пружају екстремисти
блиски исламској верској заједници у Србији. Недуго након упозорења пуковника
Стојановић, половином марта 2004 године, и министар унутрашњих послова Србије
Драган Јочић говорећи пред иностраних парламентарцима у Скупштини СЦГ, упозорио је да у појединим санџачким градовима постоје вехабије, које је окарактерисао као један од највећих безбједоносних ризика за Србију. Он је додао да
постоји много чињеница да се каже како се једна група спрема и обучава за нешто и
додао како не би волео да је то нешто тероризам У априлу 2005 године,међународна кризна група констатовала је у свом извештају да у Санџаку не само што
постоје вахабије већ се овај покрет све више шири. У овом периоду су се на тлу Рашко-
полимске области активирале многе исламске организације састављене од поборника радикалне идеологије и вехабијских учења, а неке су само наставиле и интензивирале
своја дјеловања. У дјеловању су се ослањали на финансијска средства која добијају.путем разних хуманитарних оганизација као најзначајнији финансијери исламских
фундаменталистичких организација истичу се међународне хуманитарне организације
“МАК” и “Исламска агенција”, чији је оснивач Саудијска Арабија, као и неколико
организација чији је оснивач Иран. Поред “Активне исламске омладине” и наравно
групе локалних вехабија на територији Санџака оствариле су исламистичке
организације “Ел Муџахид“ из БиХ, затим „Муслиманска браћа”, „Муслиманско
братство”, „Светска исламска канцеларија”, „ЦНУР”, „Џемијету Фурњан”, „Недње”,Координациони одбор исламских омладинских организација” као и многе друге мање организације.До данас на територији Санџака дјелује више исламистичких покрета са циљем јачања
бошњачког фронта у борби за остваривање вјерских циљева на „привремено
окупираном простору Републике Српске и Санџака” као будућем дијелу јединствене
бошњачке државе на Балкану.
На порталу Борба за истину Иван Милошевић у тексту насловљеном
Муслимани и Албанци из Плава из Гусиња убили 1.600 Срба даровано 2.октобра 2023 .године констатује : Војне јединице Муслиманске милиције и Бали вулнетари од 1941. до 1945. године у околини Плава и Гусиња побили су око 1600 Срба. Побијени нијесу били припадници било каквих војних и идеолошких покрета током Другог свјетског рата, већ житељи тога краја којима је једини гријех био што су православни Срби. Муслиманска милиција и Бали вулнетари су биле фашистичке јединице муслимана и Албанаца који су се након слома Краљевине Југославије и под покровитељством Италије залагали за Велику Албанију. У саставу тих јединица већином су били муслимани и Албанци из Плава и Гусиња. О овим злочинима данас се у Црној Гори мало зна и у уџбеницима о томе нема ни слова, а као сарадници окупатора једино се помињу четници. За злочине о којима говоримо званична црногорска историографија тврди да су их починили припадници злогласне СС дивизије Скендербег, али се не наводи да су у њиховом саставу били домаћи муслимани и Албанци.Муслимански и албански интелектуалци у Црној Гори и након 75 година о злочинима који су током Другог свјетског рата починили њихови сународници ћуте, али зато надугачко набрајају све злочине које је је њихов народ претрпио од четника. Не умањујемо значај било којег злочина, па ма са које стране долазио, а овим текстом не желимо ни да заузимамо нечију страну и прекопавамо по гробовима и бројимо ко је више невиних цивила побио. Међутим, мислимо да је дошло вријеме да се и наша браћа муслимани и Албанци осврну иза себе и прихвате да током претходних седамдесетак година нијесу само они били жртве, како често себе приказују, већ да су и њихови припадници окрвавили руке убијајући невине људе само због тога што су били припадници другог народа и вјере. Такође, мислимо да је вријеме лажног братства и јединства прошло и да се неко и међу муслиманима и Албанцима мора огласити поводом злочина у Плаву и Гусињу, јер једино истина о свему ономе што се тих несрећних година дешавало у Црној Гори може бити љековита по све нас и научити нас да никада више због туђих интереса или историјских неправди кренемо једни на друге….Злочини, кажу, не застарјевају. Само се прећуткују или потискују и тако оптерећују нове генерације. Да би и они постали нормални људи потребно им је објаснити шта је некада било и шта су њихови преци радили и какви су били. То, наравно, не важи само за муслимане и злочине о којима смо напријед писали, већ и за Србе и све остале народе у Црној Гори. Овога пута писали смо о томе како су муслимани током Другог свјетског рата оковани мржњом кренули на своје комшије и браћу друге нације и вјере. Нијесмо то урадили да би муслимане извели на стуб срама, већ да бисмо себе и њих спасили од наших историјских, идеолошких и осталих подјела. Њих треба закопати дубоко под земљом, али не тако што ће се они прећутати и потиснути из колективне свијести једнога народа. Напротив, да би се та свијест окренула будућности између осталога ваља размрсити и чвор злочина над Србима у Плаву и Гусињу. У Црној Гори за сада то нико не помишља да уради, а овај текст је подстрек да се тако нешто деси и да коначно опростимо једни другима и почнемо да живимо као сав остали нормалан свијет. Под условом да таквог живота игдје има свијету, а чврсто вјерујем да има“ .
(наставиће се )
