Пише: Дејан Бешовић
Исламска декларација је политички есеј и манифест Алије Изетбеговића написан 1970.године , а објављен 1990. године у Сарајеву. Дјело представља Изетбеговићево виђење ислама и његове модернизације. Поднаслов књиге је „Један програм исламизације муслимана и муслиманских народа“.Изетбеговић је идеолог панисламизма, који је приступио организацији „Млади муслимани“ између 1941. и 1947. године, прије него што га комунистички режим није илегализовао. Ова књига је касније коришћена против њега и других панисламиста на суђењу 1983. године, када је осуђен на 13 година затворске казне за „напад на социјализам“, и „жељу да се гради Исламска држава у Босни“. Казна је касније редукована, а Изетбеговић је 1988. године пуштен на слободу.
Служба државне безбједности Босне и Херцеговине је 23. марта 1983. године у операцији „Требевић“, ухапсила Алију Изетбеговића, Омера Бехмена, Исмета Касумагића, Едхема Бичакчића, Хуса Живаља, Мустафу Спахића, Џемалудина Латића, Дервиша Ђурђевића, Мелика Салихбеговића и Ђула Бичакчића.На првом саслушању, Изетбеговић је изразио похвале на рачун СДБ-а који чува Југославију. Демантовао је да има политичких амбиција. Исту изјаву су дали и остали .У темељу оптужнице, налазила се „Исламска декларација“, коју је Изетбеговић написао 1970. године. Оптужени су у истрази давали различите исказе него пред судом, због притисака и тортуре СДБ-а. Мустафа Спахић је изјаву о изнуђивању исказа дао и пред Врховним судом Југославије. Ипак, на суђењу су уважене само првобитне изјаве.Тужилаштво је извело 59 свједока, док је одбрана извела свега три. Тражено је и да суђење буде јавно, уместо допуштању одабраних новинара да присуствују суђењу.Књига је преведена на арапски и у Кувајту је продана у 100.000 примерака.Исламска декларација даје општа гледишта на односе ислама и политике, покушавајући да мири западни тип напретка исламске традиције, и у којој је исламска Босна и Херцеговина не помиње. Главна идеја је да Куран дозвољава модернизацију, али постоје ограничења. За Изетбеговића је пример Турске и Кемала Ататурка негативан јер се губе исламски корени, заустављајући економску стагнацију, а Јапан позитиван јер је култура компатибилна са модернизацијом и економским растом.
„ Турска као исламска земља владала је свијетом. Турска као европски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има стотина на свијету.Основне идеје књиге своде се на то да су модерна друштва, настала у западној Европи, на основама хришћанске вере и културе и да такве не одговарају људима исламске вере. Међутим, за разлику од савремених друштава и система, насталих најпре у западној Европи, где је јасно извршена секуларизација између државних и верских институција, књига „Исламска декларација“ не види могућност да се створи друштво, у коме преовладавају људи муслиманске вере, а да може функционисати са дистинкцијом између државних и верских институција. Тако да, као супротност једном модерном поретку једне државе, у књизи се дефинише „исламски поредак“; као супротност данашњим друштвима дефинише се „исламско друштво“ а државном систему „исламски систем“.Исламски поредак је дефинисан као „јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле“.Ослонци исламског поредка је исламска власт и исламско друштво. „Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је утопија или насиље.“ При чему је ислам више од религије, он је „интегрални начин живота“.
Муслиманско друштво је дефинисано као „заједница састављена од муслимана“.
А за дефинисање исламског система каже: „Ниједан систем није нити исламски нити неисламски. Он је само по људима који га чине.“Однос између „исламске вјере“ и „неисламских институција„: „Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција.“Пут до исламског поредка води преко исламског препорода: „исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције.“.Војислав Шешељ
Док сам издржавао робију у тамници са професором Маријанцем, причало се да
је утамничен у Фочи и Алија Изетбеговић, због тада објављене Исламске
декларације. Док је o нашем политичком процесу званична штампа упорно
ћутала, о том хапшењу је опширно писала. Тада смо мислили да је у питању
хапшење људи због њених идеја по стереотипној оптужници Брозове
диктатуре. Због тога се дуже вријеме нисам интересовао за ту декларацију, која
је цитирана само у изводима. Објављена је тек 1990. године и тада сам се
увјерио да је то штиво политички програм који заслужује озбиљну анализу
Нажалост, наша јавност са њеним садржајем није довољно упозната, а њена
порука, смисао и садржај изражава намјеру да се у Босни и Херцеговини створи исламска држава, што ће изазвати кобне посљедице: вјерски, етнички и
грађански рат са несагледивим посљедицама.Тек када се озбиљно изанализирају политичке идеје Алије Изетбеговића
постаје јасно да српско-хрватско питање и односи у Босни и Херцеговини
припадају хришћанској заједници, истом европском, средоземном културном
кругу, а имали су и сличну историјску судбину па нису до Првог свјетског рата
имали национално тешке сукобе и ратове, све док нису дошли у заједничку
државу. Послије праведног разграничења они неће имати разлоге за
националну искључивост, тим прије што је Алија Изетбеговић у својој
Декларацији открио своје циљеве и намјер према Србима и Хрватима. /b>
У замишљеној исламској држави Босни и Херцеговини има мјесто само за једну
„правовјерну“ исламску вјеру, а друге двије су само „неисламске мањине“. /b>
Негирајћи европску културу, европску цивилизацију, демократију, национална
и људска права, текст Исламске декларације негира два конститутивна народа:Србе и Хрвате“ Познаваоци ислама, као што је Мирољуб Јефтић, тврде да „Та идеологија није случајна појава на овим нашим просторима. Непознавање
садржаја ове декларације навело је неке српске интелекуталце да повјерују у
грађански концепт Босне и Херцеговине“.
Али, прије него што најкраће анализирамо садржај текста Декларације, у најкраћем обиму треба рећи ко су мухамеданци, исламисти, муслимани, како су
их раније називали, или Бошњаци како сада себе називају босански муслимани. /div>
Српска историографија није, из непознатих разлога, уложила довољно
напора да се детаљније истражи поријекло наших муслимана иако је наука
сагласна да су већина њих Срби који су примили ислам, а мањи дио су
хрватског поријека. Ту у науци нема ништа спорно. Тај процес исламизације
ишао је доста споро и више вијекова. /div>
У Црној Гори је спријечен духовним и борбеним отпором и тзв. „истрагом
потурица“ која је опјевана у спјеву Петра Петровића Његоша Горском вијенцу. /div>
О свему томе постоји обиман литература и извори.Када је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године
муслимани су сматрани, а то су и они прихватили, као Вјерска група-конфесија, /div>
која се исказивала као Срби исламске, а мањи дио као Хрвати исламске
вјероисповијести.Имали су своју политичку странку која се звала Југословенска муслиманска
организација. Признали су нову државу, династију, српски језик и своје
словенско поријекло, а вјерски су били равноправни. Ово стање из темеља ће се
измијенти у Другом свјетском рату. Већи дио муслимана ће ступити у
квислиншке војне формације, посебно усташке, а један мањи дио ће ступити у
партизанске јединице. /div>
Шешељ каже : Стварањем, социјалистичке Југославије 1945. године проглашено је братство и јединство, да би се заборавио геноцид над Србима, а у новој федеративној држави створено је, умјесто три, пет нација: Срби, Хрвати,
Словенци, Македонци и Црногорци. Муслимани су сматрани, као и раније, као
вјерска група која се могла изјашњавати као Срби и Хрвати или као
„неопредијељени“.Тако је било до 1971. године када су муслимани декретом проглашени за нову
нацију у Југославији. За разлику од других муслимана у свијету они су
означени у језичкој пракси, као Муслимани (обавезно са почетним великим словом).То је изгледа важно само за босанско-херцеговачке муслимане, јер су се муслимани у Македонији изјаснили као Македонци.
Збрка је настала, не само језичка, него и политичка, када је од те нове
муслиманске нације, која је била изум Брозове диктатуре, требало у тадашњем
атеистичком социјализму створити нову социјалистичку нацију на вјерској
основи. Код тадашњих „комуниста“ све је било дозвољено да се тобоже сузбије
„великосрпски хегемонизам“. То је између осталог, „погодило“ екстремне
национализме на југословенском простору, па и код муслимана“ .
. Исламски фундаментализам формулисао је Алија Изетбеговић у Исламској декларацији.
При свему овоме треба водити рачуна и разликовати исламску
вјероисповијест од исламског екстремизма. У уводном дијелу Исламске декларације Изетбеговић прецизно објашњава
појам ислама и муслимана. (Ислам на арапском значи „предавање и покоравање Богу/Алаху“, а муслиман, као глаголски придјев, означава „онога ко се предао и покорио Богу“) .
Пошто је утврдио да Исламска декларација није никаква лектира исламски свијет не припада никоме другоме него муслиманским народима позивају се милионске масе муслимана да пређу на организовану акцију за остварење „исламске заједнице од Марока до Индонезије„, кроз борбу против Истока и Запада који у исламски свијет убацују „своје идеје и свој капитал“.
За остварење те основне идеје Изетбеговић наводи да суглавни противници
напредњаци, западњаци, модернисти,мондијалисти „татини синови“, школовани на Западу
који су обољели од инфериорности према богатству западних земаља. /diiv>
Друга сметња њиховом исламу су теолози, који су од вјере направили
занимање, организовани као посебан сталеж и не проводепоруке ислама. /b>
И напредни западњаци и конзервативни теолози су по њему, „погрешни људи
на погрешном мјесту“ и једни и други су кривци што је ислам деградиран на
вјеру.Насупрот западњацима и конзервативним теолозима Изетбеговић тврди, на основу Курана да је ислам јединство духовне и политичке власти и да он тражи“да се уједини вјера и наука и морал и политика, одгој, сила идеал и интерес, да су сви исламски покрети то садржавали и да тако треба бити убудуће. Из тога произлази да је ислам основа за теолошку државу у срцу Европе“.Мирољуб Јевтић биљежи : Израђујући своју верско-интелектуалну фантазију он не узима уопште у обзир конкретну босанскохерцеговачку стварност, инсталирање исламске
државе у Босни и Херцеговини, на прагу 21. века, плод је болесне политичке
маште, Да је он у менталном смислу, потомак босанских муслимана који су
себе, за разлику од Османлија, називали Бошњацима, морао би знати да су припадници Бошњака били већином Срби, а понешто и Хрвати, људи са овог
тла, словенског порекла, који и данас говоре српско-хрвтским језиком, /b>
Морао би знати да су љиљани, које носи на капи, из хришћанског раздобља, /b>
грб српских босанских краљева, када Турци нису ни корачали на овим просторима,Бошњаци, како себе називају БиХ муслимани су наша словенска браћа, која су примила исламску веру и којима Изетбеговић обећава исламску државу у којој ће недвосмислено бити искључен суживот са немуслиманима: „Први и
најважнији закључакје закључак о неспојивости ислама и неисламског
система, нема мирани коегзистенције између исламске вјере и неисламских
друштвених и политичких институција „, Напросто, читалац остаје у чуду о
каквој нетолеранцији и искључивости се овдје говори, али, аутор то још прецизира: „Полажући право да сам уређује свој свет, Ислам је јасно
искључио право на могућност деловања било које стране идеологије на свом
подручју, Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да
подржава моралне концепте религије „, Читалац мора закључити да је аутор
ове Декларације толико скромног знања о светским историјским процесима, да
му може само упутити прекор по оној: Опрости му Господе, јер не зна шта
пише! Али, оно што пише нама може изгледати наивност и незнање, међутим, /b>
иза тога се крије монструозна идеологија, која је довела до страшног рата. /b>
Овде се поставља логично питање да ли су босански муслимани имали
другу европску алтернативу? Избор европске опције Фиректа Абдића у
Западној Босни потврђује да је постојала и друга европска алтернатива. Алија
Изетбеговић је изабрао ону муслиманску из тамне прошлости прохујалих
времена, зато су Срби „осуђени“ на победу. Одатле и сукоб у Босни муслимани против муслимана.Док ми под појмом босанских муслимана подразумевамо становништво
словенског порекла, Изетбеговић подразумијева „Уистину, сви сувјерени
само брата, па измирујте свађе своје браће и бојте се Бога, да би се на вас
сажалио „. Из тога Изетбеговић изводи закључак да су сви муслимани браћа,
да представљају братство. Па каже да „ислам није националност, али јесте
наднационалност, „, пошто ислам одређује „унутрашње односе муслиманске заједнице, а панисламизам вањске односе „.Познато је да је принцип вере и народ дуготрајан процес код хришћана и
муслимана. Јединствео вере и народа је било могуће у почетној фази. Ислам се
рачвао на три језика: персијски, турски и арапски. Изетбеговић држи да је
„народни Панисламизам“ довољан да се оствари исламска федерација од
Марока до Индонезије. “ /b>
Читалац не може да замисли сличне федерације православаца, католика, /b>
будиста или других конфесија. Како би свет изгледао по овој визији једног
недоученог Бошњака? Посебно, како би изгледала Европа?Панисламизам је опсесија Изетбеговића: „Панисламизам је увијек извирао из самог срца муслиманских народа, национализам је био увијек увозна роба
„. Очигледно овде је тенденција стварања свеисламског савеза, коме сметају
нације. Кемал Ататурк је, по њему, направио светогрђе, јер је одбацио
панисламизам, а афирмисао турску) нацију. Изетбеговић то сматра као подвалу исламском свијету. Национализам је антиисламски покрет: „У мулсиманско
свијету без ислама немани патриотизма “ !!? /b>
>
Дејан Бешовић пише у раду „О исламској декларацији отворено “ – Београд 1994 . САНУ ,ИИСА ,стр 26-41 декларацији „У 19 вијеку јавио се покрет пансловенства, пангерманизма и панроманизма, али не као неки наднационални облици. Наднационално се јављало
само у оквиру националних држава. Панисламизам и панарабизам су сличне
историјске појаве. Трагикомична је тврдња и тумачење Алије Изетбеговића о некој свјетској владавини панисламизам, док се пансловенство расточило и замрло. Било би природније да су он ињегови земљаци своју егзистенцију везали да пансловенство, јер му по поријеклу и припадају и чине његов дио. Судбина муслимана у Босни била би данас другачија.Да његова теорија о панисламизму „не пије воду“ најбољи доказ је борба
исламских Курда да у оквиру Турске државе добију своју државу,као и борба храбрих монофизитских дохалкидонских православаца Јермена ,којима је отет Арарат врх Свијета .
Народ који нема националну државу није остварио свој национални циљ. /b>
Одатле и она средњовјековна максима: Богу божје, а цару царево. Изетбеговић
неће бошњачку нацију, он хоће исламску Босни и Херцеговину, и то на рачун
остала два народа: Срба и Хрвата. Он то и не скрива кад каже: „Народ као и
појединац, који је прихватио Ислам неспособан је да након тога живи и
умире за било који други идеал. Незамисливо је да се Муслиман жртвује за
било каквог цара или владара, ма како се он звао, или у славу неке нације, /u>
партије или чега сличног јер по најјачем исламском инстинкту он у овом
препознаје једну врсту безбоштва и идолатрије. Муслиман може гинути
само с именом Алаха и уславу Ислама или бјежати с бојног поља „.Ако се анализира овај пасус и примјени на Бошњаке, онда није јасно шта ће Алија Изетбеговић са онима који су атеисти, а њих је било највише у социјализму ? Једни ће се борити за Алаха, а други? По тој небулозној тези не би могло бити Срба, Хрвата, Бугара, Македонаца исламске вјероисповијести, што
пракса демантује. Шта би било кад би Европа прихватила оваква свхатања? /b>
Он гријеши и кад расправља о будућности и величини нација тврдећи да је
национализам луксузан и прескуп за мале, па чак иза средње велике нације: /b>
„Заједница која не може да окупи 200 милиона становника и створи 200
милијарди националног дохотка не може одржати корак у овом кретању, и
морапе се помирити с подређеним положајем“. То су глупости, /b>
произвољности, нагађања. Ми смо свједоци да данас мали народи у Европи
имају завидан стандард, а милионске масе у муслиманским државама живе у
очају и биједи. Кад неки припадник малог сиромашног народа жели побјећи у
многољудне заједнице, тај његов сан представља његов лични психички
проблем, а неозбиљно умовање. Уједињавање народа само на вјерској основи је несхватљиво расуђивање, које стварност у свијету демантује, посебно Европска унија а прије Европске заједнице САД и Русија . Ваљда је и Босна и Херцеговина у Европи!? Визија др Радована Караџића и руководства Републике Српске о
прекомпозицији Босне и Херцеговине, утемељена је на европској традицији, /b>
култури и цивилизацији, насупрост исламској визији, али нажалост Европа
споро долази до праве истине иако се „стара дама“ данас почиње да тријезни и
свхата смисао Исламске декларације и улогу исламских фанатика-муџахедина, /b>
који су дошли у Босну и Херцеговину, из исламских земаља да реализују идеје ,“неисламске мањине“. То је циjeлa истина о „грађанској унитарној Босни“, и он
то није ни скривао већ је јасно исказао. Неки Срби „миротворци“ су насјели
наивно на ову провидну смицалицу.
Несхватљиво је једино како један муслиман из Босне, словенског поријекла
и српског или хрватског језика, може тако фанатизовано заступати једну
идеологију коју не прилагођава европској цивилизацији, него према њој
изражава мржњу и презир. И на крају, он своју књигу завршава ријечима: „Ви
нећете моћи рећи да нисте знали! “
Што се тиче умних Срба, они су брзо прочитали и знају шта пише у
Изетбеговићевој декларацији, на основу колективног памћења и историјског
искуства. Гаранција Србима је једино Република Српска, све друго би било
историјска алхемија.Радован Караџић каже : Алија Изетбеговић је у Исламској декларацији посијао вјетар међу
босанским муслиманима, а они су пожњели страховиту буру грађанског и
вјерског рата. Историја и тај народ му неће опростити, као и свим фанатицима
намијењена ће му бити судбина у балканском музеју страве и ужаса
. Када се слегне дим са згаришта спаљених села и прашина с порушених грађевина свак ће добити мјесто које заслужује. Ко доживи, видјеће. Сав ужас рата мора се на крају завршити идејом помирења. Муслимански екстремисти никада ту идеју нијесу проповиједали.
у Исламској декларацији Изетбеговић је закључио да се словенство
расточило, из искуства је знао да је српство ослабило, а лично је учествовао у
рушењу и пропасти југословенства. Одатле и она тупава самоувјереност у
побједу панисламизма. Човјек да не повјерује да и у данашњој Југославији има
актуелних политичара који не виде како се треба супротставити агресивном
исламском фундаментализму, па не схватају суштину, смисао и судбину
српства, православља, југословенства и словенства, када се српски народ бори
за свој биолошки опстанак. Зато се чини умјесним указати на основне токове
савремених процеса у оквиру ових идеја. /b>
Историјска судбина српства започела је досељавањем Срба на ове просторе у
тами раног средњег вијека, доживјело је процват у доба династије Немањића и
злу судбину петовјековног ропства под Турцима. Наш интелектуални горостас
Петар Петровић Његош, половином 19. вијека, с дубоким болом је указао на
српску неслогу и „српство угашено“, али је истовремено схватио да је
Карађорђе удахнуо живот „српској души“. Посљедњих 200 година националне
задатке покушавала је да осмисли српска интелигенција и одреди свесрпску
идеју зачију реализацију није било довољно снаге, ни памети. Када је било
храбрости, недостајало је мудрости. /b>
Први је Вук Караџић озбиљније порадио на том послу. Он је својом језичком реформом остао на позицији српства и познатом крилатицом Срби сви и свуда. /b>
Петар Петровић Његош је српству дао садржаји приближно ограничио српски
етнички простор, али је тек Илија Гарашанин у Начертанију (1844) изградио
прецизније политичке и националне циљеве. Нажалост, стварањем Краљевине
Срба, Хрвата иСловенаца, 1918. године није одређен српски етнички простор
што ћебити кобно за следеће генерације српског народа. Тек 1929. године фо-
рмирано је 9 бановина од којих је 6 било са српском националном већином, да
би 1939. године када је формирана Бановина Хрватска, био написан пројект да се од тих 6 бановина формирјају Српске земље. Фашистички напад на
Југославију 1941. године, априлски догађај и трагични догађаји и геноцид над
српским народом нису омогућили реализацију овог пројекта, на коме је посебно радио Српски културни клуб.
Када је разбијена Краљевина Југославија, Стеван Мољевић је размишљао о
једној хомогеној Србији, а распадом авнојевске Југославије Слободан
Милошевић је формулисао национални циљ: Сви Срби у једној држави, /b>
>
што је потврђено и на Конгресу српских интелектуалаца у Београду 1991. /b>
године. Српство је упркос историјској логици опстало и себе данас успјешно
доказује, супротстављају се новом свјетском поретку. У тешким историјским
околностима српство је данас опстало на историјској вјетрометини, на идејама
светосавља, саборности и косовског мита, на вишим духовним вриједностима
које надилазе овоземаљске. /b>
Почетком 19. вијека појавила се идеја југославенства коме су биле суђене
несугласице, дилеме, неразумијевање, и оспоравање. Од реализације 1918. /b>
године до негације прошло је 70 година, пропала је у том времену и као
грађанска и као социјалистичка идеја. Српство је за ову идеју југословенства
дало огромне жртве и данас је не треба сахранити и потпуно одбацити, као што
не треба тражити да се оживотвори у неку нову „стару“ Југославију. Југославија
нам у будућности може послужити само као прелазно рјешење, за остварење
српског Јединства и афирмацији српства, док је у Брозовој Југославији вјешто
кориштена за расрбљавање српског народа. Она има смисла само онолико колико је прихвате и други југословенски народи. Будућност српства и
југословенства ће бити у рукама ове и сљедећих генерација које ће унапређивати дате околности водећи рачуна да велике идеје не смију допасти уруке малих политичара.У 19. вијеку појавила се и идеја о словенској узајамности као романтичарска идеализација општесловенског јединства. Панславизам се разгранао на
различите струје. Аустрославизам, словенофилство и неославизам различито су изражавали идеје о словенској узајамности. Од Октобарске револуције, идеје о словенској узајамности су замрле. Наше вође су интернационализмом и
несврстаном политиком покидали све везе између словенских народа. Данас је
јасно да српски народ припада европској заједници народа у Европи .
Српство, југословенство и словенство у 19. и 20. вијеку били су у сталној
испреплетеној узајамној вези. Ове идеје данас покушавмао обновити на овим
основама, с новим циљевима и задацима. Вријеме које долази показаће колико смо успјели “ .
У Декларацији се децидирано тврди да је пpeдставничка демократија проналазак
западног свијета, па за исламски свијет није ни потребна ни препоручљива: /div>
„Успостављање исламског поретка показује се као врхунски акт
демократије, јер зна чи остварење најдубљих тежњи муслиманског народ а
и обичног човјека „. Није потребно много познавати историју и садашњост
исламских земаља па закључити да је демократија једино и могућа, каква-таква
једино у земљама са представничком демократијом. Тврдња да је ислам сам по
себи демократија, још из седмог вијека, најближа је тврдњи бољшевика да је
њихова демократија суштинска, а капиталистичка формална. Одатле је Изетбеговић љути противник Ататурка, који је Турке учио западњачком облику
владавине. Њему се не свиђа одвајање свјетовне и вјерске власти, па каже: /div>
“ Исламски поредак је јединствен спој вјере и друштвено-политичког
система. Да ли пут до њега води кроз вјерску обнову или политичку
револуцију? Одговор на ово питање гласи: исламски препородне може
започети без вјерске, али се не може успјешно наставити идовршити без
политичке револузије“
Након ових констатација лако је разумјети и понашање Алије Изетбеговића и
његово камелеонско држање приликом распада Југославије. Њему је требао
предах да обнови ислам на потезу „Зелене трансферзале“ од Бихаћа до
Цариграда и да све муслимане (без обзира на националну припадност) врати
исламу као наднационалној категорији. Он је дјеловао збуњено и зблануто јер је
његова небулозна декларација била плод фантазије и фанатизма, а друштвени
процеси су се развијали по историјској логици. Босна и Херцеговина се распала
на три дијела. Ништа се није ни могло догодити како је Изетбеговић предвиђао. /div>
Република Српска је историјска реалност и потреба српског народа у бившој
Босни и Херцеговини. А Херцег-Босна је ствар хрватског корпуса Међународне
заједнице и они ће jе градити како њима буде одговарало. Српски народ им у
том смислу неће сметати. У том европском смислу судбина Босне и
Херцеговине је одређена, она је подијељена. Границе су ствар договора. /div>
Европска демократија нема алтернативе у Босни и Херцеговини. То Европа
почиње да схвата. Баш зато је фундаменталистичка идеологија Алије
Изетбеговића о исламској Босни и Херцеговини осуђена на пропаст. Ми смо
свједоци тога процеса пропадања. /div>
Свједоци смо и великог незнања у западним медијима која шире фантастичне приче о културним прожимањима и етничком складу који су вјековима владали у босанском кара-казану. Они не знају шта су о борби раје за слободу писали
Кочић, Андрић и Селимовић. Данашњи европски либерали, „мировњаци“ и
српски космополити и интернационалисти нуде нам Калсјев рецепт за
разрјешење босанског чвора, а за њега једва да су чули. Бошњачка нација и бошњачки језик само терминолошка замјена за исламски фундаментализам из
Алијине „чаробне“ Декларације. /div>
Основна заблуда Изетбеговића састоји се у томе што је он идеју
панисламизам желио остварити у Босни и Херцеговини гдје живе још два
хришћанска народа, а које је он желио потпуно игнорисати. Он без устезања
тврди да „морамо, дакле, бити прво проповједнути, а затим вјеровати „, да би
послије „књиге и ријечи“ дошла сила: “Избор овог тренутка увијек је
конкретно питање и зависи о низу фактора. ипак се може поставити једно
опште правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти
чимје морални и бројно толико снажан да може не само срушити
постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт „. Изетбеговић
је мислио да је дошло његових пет минута и да у Босни и Херцеговини може
завести „нову муслиманску власт“ путем рата. Одатле оно бахато понашање
према Србима и Хрватима -„неисламском“ свијету. /div>
По Изетбеговићу: „Исламски поредак може се остварити само у земљама у
којима Муслимани представљају већину становништва. Без ове већине, /b>
исламски се поредак своди само на власт (јер недостају други елементи –
исламско друштво) и може се претворити у насиље “. Дакле, ако је вјеровати
аутору, исламски поредак се може остварити једино тамо гдје је исламска
већина. Босна нема исламску већину, значи да се не може инсталирати ислам. /div>
Међутим, у тексту има и двосмислена мисао да, и уколико нема исламске
већине власт се може држати насиљем-ратом. због тога је Изетбеговић почео
говорити о грађанској унитарној Босни, у којој је рачунао да би могао у
будућности постићи већину становништва „добровољним“ исељавањем Срба и
Хрвата у њихове матичне државе. Њему је власт само средство увођења
исламског покрета. То је јасно као дан.
Да је тако може видјети сваки читалац, је у њиховој замишљеној држави
постоје само већински „муслимани“ и “неисламске мањине„: “Неисламске
мањине у саставу исламске државе, уз увјет лојалности, уживају вјерске
слободе и сву заштиту“. Србима и Хрватима је била намјењена судбина
„неисламске мањине“ у Алијиној Босни. Наравно, треба да влада вјерска
„толеранција“, пошто „нема присиљавања у вјери„. Досљедно се остаје на
позицији да се никоме у исламском свијету не допушта право на националност,па ни у другим заједницама у оквиру исламске заједнице -државе, већ их
третира као вјерске заједнице. За њега је идеал Турска Царевина, која је била
исламска држава, када су у Босни живјели муслимани, православци и католици, /div>
односно правовјерни неправовјерни (Срби и Хрвати), звани још ратај. Срби
такав статус одмах нису прихватили, а Изетбеговић је рачунао на Хрвате, што
се сада показује као илузија. Изетбеговић неће никада прихватити подјелу
власти на националној основи, јер нацију не признаје. Он жели само исламску
државу, са три вјере, од којих је исламска темељна, а православна и католичка секундарне .Панисламистички покрет почео се ширити и на сусједне републике Србију и Црну Гору . У наставку ћемо се наравно осврнути на панисламску про-бошњачку пропаганду која се из Босне и Херцеговине прелила међу муслиманима у Црној Гори нарочито на сјеверу и у Подгорици о чему је веома објективно писао Алит Селхановић у дјелу „Логори у Подгорици 1941-1944 .године -Подгорицу 1983 .године ,као и на покушај револуције у Старој Рашкој – Србија .
( наставиће се)
