Пише : Дејан Бешовић
Када се бавимо историјом средњег вијека, изузетно је потребно нагласити промјене у садржају појма државе. Данашње државе теже да буду националне, тј. да окупљају све припаднике једне нације. Сходно томе, они су много већи. Као што је добро познато у средњем вијеку, припадност у административном смислу неком подручју не говори ништа о етничким одредницама датог становништва. Познато је да су владарске династије тог времена користиле средства крвних веза, односно брака, како би прошириле своју владарску титулу на нове територије, које у неким случајевима нису морале ни имати територијални континуитет. На примјер, шпански краљеви су били владари Белгије, удаљене преко хиљаду километара и територијално одвојене од Шпаније. То никако не значи да су становници Белгије у то вријеме били етнички Шпанци. Исто тако, један етнос је могао посједовати неколико, чак и десетине, кнежевина, провинција, краљевстава, као што је случај са Њемцима, Ирцима и Французима. Ово ни на који начин не сугерише да су двије различите нације живјеле у двије различите њемачке државе. Такође важи и за вјерске разлике. Вјера поданика је заправо била одређена вјерским осјећањима владара, а та осјећања су се могла мијењати током времена. Чак и данас није мало случајева људи са двије или више вјероисповинести, као што су Мађари, Њемци.Такође је занимљиво видмети које су титуле носили владари средњег вијека, како су се заправо звале „државе“ тог времена.
Краљевска титула Немањића изгледала је овако: „Краљ Рашке земље, Дукље, Далмације, Травуније и Захумља“
(временом се за Дукљу коначно усталио назив Зета).
Душан Стефан Урош Четврти као цар узима титулу „Цар Срба и Грка“, титула остаје за његовог сина Уроша Петог , а сљедећу такву титулу носио је Твртко јер је он јасно био „Краљ Срба“, а сви босански краљеви носиће титулу „Краљ Срба“ до краја, без иједног помена другог народа.Само у латинским изворима Рашка се називала Србија, али сви Срби су Рашку звали једноставно Рашка.
Титула краља Твртка била је „краљ Србије и Босне, Приморја“.Краљ Србије, потпис краља Стефана Твртка
До 1390. године, Твртко је носио титулу краља Срба, Босне, Помераније и Западних страна. Из ове титуле је јасно да је владао само једним народом, Србима. Када је Твртко освојио дјелове Хрватске, његова титула је 1390. године промијењена у краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата), промијенио је своју титулу и она није садржала етничку ознаку „краљ Срба“, јер више нису били једини народ којим је владао, већ су сада били укључени и Хрвати. То јасно показује колико је Твртко био свјестан да је Србин и да у Босни живе Срби, јер док је владао само Босном и дјеловима Рашке и Приморја, био је КРАЉ СРБА. Када је Босна изгубила дјелове Хрватске које је освојила после Твртка, сљедећи босански владари су вратили титулу КРАЉ СРБА, јер више нису владали Хрватском већ су сада поново владали само Србима. Све ово показује колико су били свјесни да су Срби. Толико много.Сви босански краљеви себе називају „краљем Срба“, што је једина ЕТНИЧКА ОДРЕДНИЦА У ЕНТИТУЛАЦИЈИ. Они су, наравно, били краљеви Босне, али су Босну навели као територију, као и остале територије наведене у наставку. Не помињу ниједан други народ којим владају осим Срба, а Твртко и остали помињу своје српске претке у својим повељама. Босански банови су такође називали своје становнике Србима, прије краљевства и прије проширења Босне на дио територије Рашке. Иначе, Твртко је Немањићку државу назвао Рашка, јер је то ЈЕДИНИ НАЗИВ земље коју данас зовемо Србија.
Мапе административних јединица тог времена, тј. бановине, кнежевине, краљевине, стога нису погодне као извор релевантан за проучавање националног идентитета становништва неког региона. Шта би могло бити погодније за проучавање националних осећања владара и становништва одређеног подручја од повеља средњовековних владара, које дају јасне националне карактеристике себи самима, становништву којим су владали и језику којим су говорили?За илустрацију неких од горе наведених теза, мапа Европе из периода о коме говоримо, рецимо око 1400. године прије него што су Османлије још увијек продрле у Босну показује детаљне податке . Оно што је јасно уочљиво јесте мноштво административних јединица на које су неке нације подијељене, напримјер Њемачка, Француска, али постоје и административне јединице које обухватају више нација.
Схватање Константина Порфирогенита из прве половине 10. вијека да је Босна дио државе Србије није јединствено. У том смислу свједоче и други писани извори, независно једни од других. Јован Кинам назива босанског бана Борића (око 1154. – око 1164.) „егзархом далматинске земље Босне“, док исти писац Србе назива „Србо –Далматинцима“. Затим наводи да ријека Дрина одваја Босну од „остатка Србије“. У савременом извору, Љетопису попа Дукљанина, наводи се да је Србија („Загорје“) подијељена на Расу, од Дрине на западу до Липљана и Лаба на истоку, и Босну, која се протеже од Дрине на истоку до Борове планине на западу. Према преписци папске курије, од 1187. до 1238. године, Босна се помиње као „краљевство Србија, које је Босна“ („regnum Servilie, quod est Bosna“). Исто мишљење потврђују и повеље великог босанског бана Матије Нинослава, који је у повељама издатим дубровачкој општини своје поданике експлицитно називао Србима. Према одредбама повеље, „ако Србин тужи Влаха, треба га судити пред дубровачким кнезом, а ако Влах тужи Србина, треба га судити пред баном“. Повеље бана Стефана Другог Котроманића (1322 – 1353) о Стону 1333. године написане су „два Латина и два Србина“. Током његове владавине истицана је посебна државност Босне, а то је био резултат самоуправе босанског владара у односу на Немањиће. У својој краљевској титули имали су етничку ознаку „краљ свих српских земаља и Диоклетије и Далмације и Травуније“, „краљ свих српских земаља и поморја“, „краљ и самодржац свих српских земаља и приморских земаља“. Стога бан Стефан Други назива државу Немањића „Рашком“, а цара Душана „царем Рашке“, а не „царем Срба и Грка“, јер би то имплицирало да је босански бан, који је владао и Србима, био у вазалном положају према Душану. Посјета манастиру Милешева и крунисање Твртка за „краља Срба, Босне, Поморја и Хумске земље“ 1377. године је сасвим разумљив корак који произилази из државне традиције Босне. Углавном због недостатка подршке Српског патријархата, који је пао у руке кнеза Лазара Хребељановића, Стефан Твртко Први није био у стању да одигра улогу обновитеља јединствене државе српског народа.Текст који каже да, према овом босанском владару, у Босни живе само Срби и Власи.Несумњиви докази да су Срби живјели у средњовјековној Босни, чак и када се она још простирала само на сарајевски и зенички округ (у долини ријеке Босне). У међународном споразуму о расподјели јурисдикције у дубровачко-бошњачким споровима, бан Матеј Нинослав изричито назива своје поданике „Србима“, а Дубровчане „Власима“. За превару коју учини Влах против Србина, уговара се суд бана (босанског), а за превару коју учини Србин против Влаха, суд кнеза (дубровачког). Називање Дубровчана Власима, као и латинско име њиховог кнеза, говори нам да су Дубровчани и даље били Романи, док су Бошњаци углавном били Срби (и осјећају ту разлику). Све је написано у вријеме када је Босна била преко 100 километара удаљена од дубровачке границе – дакле нијесу биле суседне земље и уговор се не односи на српска племена у залеђу Дубровника. У то вријеме, Немањини краљеви су били на власти у Србији и граничили су се са Дубровником. То не спрјечава Босну, која је неупоредиво слабија и мања (и без статуса краљевине), да се дефинише као српска.Видети у: Љ. Стојановић – „Старе српске повеље и писма“, I., 8, 9-10.
Бан Матеј Нинослав -1232-1235 у повељи каже:
У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!
Слуга Божји Матеј, а касније Нинослав, велики босански бан, заклиње се
дубровачком херцегу Зану Дандолу и целој дубровачкој општини.
Заклео сам се истом заклетвом као што се заклео бан Кулин:
Ако Власи слободно ходају, добићу их, као што су некада ишли бану Кулину, без сваког хабања. И идем тамо где ти живиш, тамо ходаш пространо и здраво, и ја сам пријатељ, као што и сам кажем, и дајем лекцију од сваког зла.
И пишем, под именом Десоја, граматичара бана Нинослава, великог Босанца, верно као што кажу у првом.
И истина је: ако Србин верује Влаху, треба да се појави пред кнезом; Ако Влах верује у Србију, треба да се обрати бану, и не би требало да буде проблема ни за једног другог Влаха. Бог ти подари боље здравље“.
Твртко Котроманић је крунисан за краља Срба, Босне, Помераније и Западних страна на гробу Светог Саве у манастиру Милешева. Да би нагласио хомогеност династија Немањића и Котроманић, Твртко је свом крштеничком имену додао име Стефан , што значи „вјенчани“ (онај који је крунисан). У овој повељи, име друштва Стефан је веома често истакнуто (погледајте, на пример, последњу ријеч у првом реду), као што се у повељи често истиче српска земља или Србија као једина етничка одредница. На примјер, у петом реду, Твртко јасно истиче поријекло „родитеља мојих српских господина “. Исто тако, на дну повеље, са десне стране, истакнуто је огромним словима, на првом месту – краљ Срба .
Као извор, можемо видјети повеље средњовјековних владара које су микрофилмоване са оригинала и чувају се у Дубровачком архиву, а такође погледајте и повељу босанског бана Нинослава.
Повеље босанских владара династије Котроманић у којима се јасно види да су осјећали етничку припадност српском народу.Повеље босанских владара из династије Котроманић, које јасно показују да су осјећали етничку припадност српском народу.Босански владари свој језик називају српским
Босански бан Стефан Котроманић (1322-1353) издао је 1333. године даровну повељу Дубровнику и рекао: „и зато ја, господин бан Стефане, стављам свој златни печат, да свако зна и види истину. И зато су четири повеље равноправне, две на латинском и две на српском језику, и све су запечаћене златним печатима.“-
Повеља Стефана Котроманића, 1333. године. У то вријеме је био обичај да се издају четири повеље са истим текстом, двије на српском и двије на латинском језику. Ова повеља се може наћи у Франц Миклошичу, Monumenta Serbica, Беч 1858, стр. 105-109
Љ. Стојановић – „Старе српске повеље и писма“, I, 46.Анали“ франачког хроничара Ајнхарда, 9. век
И извора старији од Порфирогенита за више од сто година, франачки хроничар је Ајнхард. У својим Аналима описује и устанак панонског кнеза Људевита (818-823). У свом дјелу, које је драгоцјено за нашу историју, Ајнхард на једном месту каже да је Људевит једном побегао из Сиска и отишао међу Србе. По свему судећи, Срби су тада живели негде у региону Уне, можда чак и западно од њега, највероватније на подручју данашње Лике.
„Лиудевитус Сисциа цивитате релицта, ад Сорабос, куае натио магнам Далматие партем обтинере дицитур, фугиендо се цонтулит“
, што одговара: [Лиудевитус (кнез Доње Паноније 822. године – упор. ЦафеХоме), који је пребегао из града у власништво великог дела Сиска. Далмација).
Фрањо Рачки, хрватски историчар, каже да се, пошто се римска провинција Далмација простирала од Јадранског мора до Паноније, Срби које помиње франачки аналитичар Ајнхард сматрају Србима у Босни.Дубровничка повеља
Године 1188, римски папа је послао писмо дубровачком надбискупу којим је потврдио стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српско краљевство то јест Босна). То је било вријеме бана Кулина.(regnum у то време није нужно значило „краљевство“, Босна је тада била бановина) Види: И. Кукуљевић, Codex diplom, II, 148, стр. 21.)Дубровничка повеља
Године 1188, римски папа је послао писмо дубровачком надбискупу којим је потврдио стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српско краљевство то јест Босна). То је било време бана Кулина.(regnum у то време није нужно значило „краљевство“, Босна је тада била бановина)
Види: И. Кукуљевић, Codex diplom, II, 148, стр. 21.).Римски папа Гргур XI је 3. фебруара 1373. године послао писмо у којем је рекао да „скоро сви расколници и јеретици живе у деловима Босне, осим оних који су преобраћени милошћу Божјом“, али и „на границама Босне са Угарском, као и на месту званом Глаж и на многим другим местима, хришћани, јеретици и расколници живе помешани заједно“.Пет година касније, поклонио је фрањевцима цркву у Модрушу код Огулина, која је била „блиска расколницима и неверницима“.
Видјети у: Т. Смичиклас, ЦД КСИВ, 494.; А. Тhiner Моnumentum Slavorum И, 336; Е. Ферменџин, Аcta Bosnae, 40.
Јанош Туроци ,мађарски хроничар из 15.вијека, пише да се године угарски краљ Бела Слепи оженио Јеленом, ћерком српског великог жупана Уроша и сестром српског бана Беле I: „И тако је од свог таста Уроша добио у мираз онај део Србије који Грци зову Босна, а Мађари Рама. После овог догађаја, угарски краљеви су увек полагали право на Босну и због тога су водили многе ратове са Србима: Историја разних словенских народа… израдио Џон Рајчеј, Беч, I-III, 1794, IV, 1795, стр. 302.
О Краљу Стефану чије име се биљежи и као :Степан , Стипан, Шћепан, Стефан, Стеван су сви једно те исто име и иста личност . Пошто прије Вукове реформе није било слова Ј, постојало је слово „ЈАТ“ које се читало како год је ко хтео, у зависности од тога да ли је неко из екавца, ијекавац, икавац, или су чак долазили у обзир и други регионализми.
Српска епска пјесма о цару Стефану Душану „Душанова свадба“ (одломак):
Када се српски цар Стјепан жени,
запроси девојку преко књига.
У Леђану, латинском граду,
латинском краљу Мијаилу,
девојка по имену Роксанда
(Вук Стефановић Караџић II/28).Такође језик прије Вукове реформе у Босни био је српски- србуљски редакција још од времена Бана Кулина – 10 вијек а који је .без било каквих примјеса страних језика о чему илуструје и повеља из 1199 .г
Повеља бана Кулина (29. августа 1189)
1 Фол. 49в – 53р (Код. слав. 12 Библ. Ватиц.), в.сн.13.ввоихња и „Слово“ 9-10.
Према такозваној Петроградској (оригиналној) копији или преведено на савремени српски језик:
У име Оца и Сина и Светога Духа
, ја, босански бан Кулин, заклињем се теби, кнеже Крвашу, и свим Дубровчанима, да ћу ти бити прави пријатељ од сада па заувек и да ћу с тобом чувати правду и истинску веру док год сам жив. Сви Дубровчани који следе моју власт трговаће где год желе, остаће где год се нађу са истинском вером и истинским срцем без икаквог зла… („нека ми се зна ко је дао свог вола на поклон“, овде ми конструкција није јасна, ради се о давању стоке)… тако да неће моћи имати власт од мојих официра и докле год им се даје мир и помоћ у мени, колико могу без злих мисли, тако ми помажу Бог и Свето Јеванђеље.
Ја Радоје, банов ученик, написао сам целу књигу банске повеље од рођења Христовог хиљаду сто осамдесет девет година, у месецу августу двадесет деветог дана одсецања главе Јована Крститеља „ а доносимо и оригиналну верзију “ која потврђује ово “ Во име Отца и Сина и Сватаго Духа ,аз босански бан Кулин ,заклињем сја Теби ,књаже Крвашу и всјем Дубровчаном,бити ћем приател прави и Во вјеки сахранити с тобоју правицу и вјеру истинују доклензи живушчи .Сва Дубровчан иже следствују власт моеу трого ишле вершит доклен будет без зла иного ,подарити вола бану ,аз власт воену не подчежет и не подчежет без злиех муслију поможебши ми Бог и Свјатое Евангелие .
Аз Радое ,ученик бански ,нечертах всују книгу банскују повељеншеју ,на месјац аувушт тисјач сто босамдесет девјатаго года од Усекованиа глави Јоана Первокрешченаго “ .
Биљана Самарџић о овим очигледностима каже
Политички и лингвистички хаос, који је захватио српски народ и његов
језик у 20. вијеку, довели су до тога да смо од уваженог и поштованог народа
са националном филологијом постали изганици и агресори сопствене земље и
језика. Исмијавани, протјеривани и тлачени српски народ и његов језик нашли
су се на стубовима срама у очима цијеле Европе, па и свијета. Доста је. Недо-
пустиво је што и унутар сопственог језгра нарушавамо интегритет нашег јези-
ка.Српски лингвисти морају бити сложни у једној ствари – заштитити и сачу-
вати српски језик и српску књижевност. Апсурдно је да су Срби „још пре два
века имали националну филологију србистику, звану serbica“1, а данас је нема-
ју. Српски језик се нашао на стубовима срама, и тај срам је основна карактери-
стика „готово стопедесетогодишњих странпутичења српског језика због несрп-
ски вођене српске језичке политике“2.
Нигдје у свијету не постоји један језик који има више националних име-
на. У Федерацији БиХ званично су у употреби три језика – босански, хрватски
и српски; а у Републици Срској један – српски, и два писма – латиница и ћири-
лица. Међутим, сви говорници са босанског и херцеговачког подручја, без обзира којим од наведених језика говоре, се апсолутно разумију. Како ту чиње-
ницу објаснити странцима који долазе у БиХ?3 У БиХ, подручју шароликог на-
ционалног састава, српски језик је имао своју сопствену битку. Ако у једној зе-
мљи – БиХ са два ентитета, постоје три званична језика, то значи да постоје и
три националне књижевности – књижевност бошњачког, хрватског и српског народа. Чијој књижевности припада стваралачки рад И. Андрића? Сва ова питања имају дубљу проблематику и отварају низ испреплетених тумачења.Српски лингвисти не смију више правити погрешне кораке, јер свака
грешка је кобна. Сјетимо се да је у току грађанског рата у БиХ у Републици
Српској донесена одлука да се у службену употребу уведе екавска замјена ста-
рог гласа јата. Грешке су се тако низале, да су поједини новинари и грађанство
говорили Бељина и слично. Српски језик има два писма – латиницу и ћирили-
цу, и два изговора – екавски и ијекавски. Ако се одрекнемо једног изговора и
једног писма, то би значило да Срби у Босни не говоре српски већ хрватски је-
зик (ијекавица, латиница). Српски лингвисти и политичари морају бити трезвенији. Босански језик, као варијанта српског књижевног језика, успиње се и има
све више говорника који негирају да говоре исто као и Срби. Сенахид Халиловић у уводном дијелу Правописа
босанскога језика (Приручник за школе) признаје и потврђује четири посебна
стандардна језика, умјесто некадашњег српскохрватског: „Почетком деведесе-
тих година престао је постојати стандардни српскохрватски језик, а умјесто њега данас имамо четири посебна стандардна језика: босански, хрватски, српски и црногорски. Послије стољећа и по мање-више заједничке норме, крајем
XX стољећа четири јужнославенска народа – Бошњаци, Хрвати, Срби и Црно-
горци – крећу засебним путевима изградње самосвојних стандардних језика“.Заштитити српски језик значи заштитити и национални интегритет
Српска лингвистика и политика морају наћи заједнички језик и зближити се у одбрану српског језика. Несрпски лингвисти у Босни
су смишљено и мудро језик прозвали босански, а не бошњачки по народу, да
би он постао језик свих народа у БиХ, дакле и српског. Муслимани у БиХ су
„једноставно преименовали српски језик у босански.“ Шта би обухватио корпус босанске књижевности? Ако се за критеријум узме „босански језик“, тј.
књижевност на том језику, корпус је врло сужен јер то обувата тек књижев-
ност ратног и послије ратног периода у Бих, након распада Југославије; јер је
тек тада тај језик настао. Ако се, пак, за критеријум узме књижевност босан-
ско-херцеговачког подручја (што они и раде), онда су ту нарушени и српски и
хрватски интереси.
Све ово показује да питање језика у БиХ има велики и политички и на-
ционални значај. Погрешна језичка политика је очерупала српски језик и на-
шкодила му. Шћепановић констатује „Од типа и начина провођења језичке политике понајвише зависи
не само облик него и статус једног књижевног језика, а посредно и науке која
се њим бави.У одбрану језика српскога – и даље, да намећу своје стандарде и принципе; у противном – српски језик ће се стрмоглаво рушити и пријети му страдалаштво.
Докле?
( наставиће се)
