Пише: Дејан Бешовић

Сви доступни историјски  извори из раног средњег вијека, писани прије 1000. године, једногласно тврде да Босна није била само српска земља, већ централни дио прве Србије на Балканском полуострву и да Срби у њој никако нису могли бити агресори, досељеници, увезени елемент или било шта слично.Таласи пропаганде и историјског ревизионизма скоро су довели до заборава да је Босна била српска земља у још у  средњем вијеку. Аустроугарске окупационе власти, предвођене „историчарем“ Бенџамином Калајем, настојале су да систематски потисну српску историју Босне и Херцеговине  забрањујући све књиге које су тврдиле супротно. Тако је Калај дошао у позицију да забрани сопствену књигу, коју је написао док је служио у Београду, у којој је наравно тврдио и утврдио да је босанска држава у средњем вијеку била српска у сваком погледу. Касније је српска и југословенска историографија усвојила начин на који је српско присуство у Босни трансформисано у „словенско или југословенско “ или нешто друго, све док није било српско.Нема много сачуваних историјских извора о првим вјековима постојања Срба и Хрвата након њиховог доласка на Балканско полуострво у 7. вијеку. Константин Седми  Порфирогенит нам даје најраније и изворне податке о њима. Према његовим ријечима „Хрвати су створили једну или двије државе, а Срби четри , због приче која није до краја систематизована. Хрватска се простирала од почетака Истре (Лабина) до ријеке Цетине. Према Порфирогениту, Србија се граничила са Хрватском у области Ливна и жупе Цетина (територија некадашње општине Сињ за вријеме СФРЈ).То  значи како тврди Бранко Радун : Да је западна, према Порфирогениту, северна, граница Србије (не било које од српских држава већ саме Србије) била негде на реци Уни, а не на реци Врбас како неки мисле и како кажу аутори Историје Републике српске, а где је југословенска историографија поставила западну границу Хрватске у време такозваних народних владара. У товременој Србији, Порфирогенит наводи неколико градова, од којих су два била у области Босне, а остали у остатку Србије, међу њима и Соли, данашња Тузла.Помињући територију Хрватске, Порфирогенит наводи 11 жупанија, од којих су се три, према устаљеном мишљењу историчара, налазиле на територији Босне и Херцеговине. То су Ливно, Плива (подручје општине Јајце) и Пешенте, које су хрватски историчари поистоветили са Псатском жупанијом. Није спорно да су се жупаније Ливно и Плива налазиле на подручју Босне, али је заиста тешко утврдити где се налазила жупанија Пезенте. Занимљиво је да су, према тумачењима хрватских историчара, ове три жупаније територијално много веће, готово гигантскије, у поређењу са жупанијама у Далмацији, посебно Пешентом, која је већа од подручја којим је управљао полунезависни хрватски бан у областима Лике, Крбаве и Гацке. Такође, никада не наводе које су се жупаније налазиле на северозападу хрватске државе од Нина до Истре, а вероватно је да се жупанија Песенте налазила на том подручју“.У једином дјелу које се појавило о овој жупанији, Вјекослав Клаић, Жупанија Псет (Песента) и племе Колунић, објављеном у Часопису Археолошког музеја у Загребу, број 15 из 1928. године, на самом почетку, описујући Колунић и његов округ Босански Петровац, каже „Да је тешко рећи који је народ тамо живио у средњем вијеку, али да су муслимани који тамо живе старо становништво, а православци су досељеници“, иако не наводи ниједан извор нити литературу која би то поткријепила. Ово је чест случај међу хрватским и бошњачким/муслиманским историчарима, што су, нажалост, често прихватали и српски историчари.Граница између Србије и Бугарске на истоку, према Порфирогениту на југу, налази се код тврђаве Достиника (како су најновија истраживања открила, то је локалитет Градина код града Врсјенице или Врсеница код Сјенице на Пештери,) као последње тврђаве на српској страни границе, и Старо Раса као последње тврђаве на бугарској страни границе. Од тог мјеста до садашње међудржавне границе између Србије и Босне и Херцеговине има мање од 80 км регионалним путем број 191. Дакле, долазимо до закључка да се територија прве Србије готово поклапала са територијом данашње Босне и Херцеговине.Нешто већег обима од ових граница биле су границе турског Босанског пашалука и подручје стећака, које су присутне искључиво на српском етничком подручју, нажалост у великој мјери на првом, јер је тамо над Србима почињен геноцид или су они као вјерски конвертити постајали припадницима других етничких заједница. Занимљиво је да се ови надгробни споменици трансформишу у ко зна каква симболичка средства негирања присуства Срба на тим просторима, а управо је супротно, јер су то места сахрањивања људи-грибља  која су носила имена и презимена која се данас могу наћи само код православних Срба, исписана ћирилицом, која је током 20. вијека два пута била забрањена као српско писмо, а коју данас Бошњаци/муслимани са гнушањем одбацују.У раном средњем вијеку,  Барски љетопис и Анали Ејхарда потврђују Порфирогенитову тврдњу да је Босна била дио Србије. Дукљански поп каже да је средином 8. вијека краљ Светопелек, на сабору у Дувну, подијелио Краљевство Словена на Приморје и Загорје или Србију. Подијелио је Србију на Рашку (источно од Дрине) и Босну (западно од Дрине). Обалу је подинелио на Бијелу Хрватску или Доњу Далмацију и Црвену Хрватску или Горњу Далмацију. У љетопису се о томе каже да је Светопелек подијелио земљу тако да је оне територије „дуж тока вода, које теку са планина на југ и уливају се у море, назвао Приморјем. Оне дуж вода, које теку са планина на сјевер и уливају се у велику ријеку Дунав, назвао је Србијом“. Србију назива и Загорје или Планинска земља, „подинелио ју је на двиме провинције: једну, од велике реке Дрине на исток све до Борове планине, назвао је Босна; другу, од исте реке Дрине на исток све до Лапије и Скадарског језера, назвао је Рашка.Ајнхард, описујући ратове Франака око 820. године са принцом Лујем од Посавине, каже „да је он побегао код Срба који су држали велики део Далмације, а који су били у његовом суседству. Ни ова информација није одговарала хрватским историчарима, па су тврдили да је Људевит побегао код Срба који су били на реци Тимок. Пут од Сиска, где је био седиште Људевита Посавине, до Тимока дуг је око 600 километара, и мало је вероватно да би се мали владар с почетка 9. века усудио да га пређе, а затим се врати у своју кнежевину како би наставио оружани отпор“ . Дакле, ово је још једна хрватска подвала само да би се избјегло прихватање чињенице да је Србија као земља била у Босни и Далмацији, и да су Срби старосједилачки народ тих крајева, а не „дошљаци“ који су дошли са турским освајањима.За Ајнхардове догађаје везује се и град Срб у Лици, на самој граници са Босном и Херцеговином, који можемо означити као најзападнију тачку прве српске државе, која се временом окренула ка истоку, а ово мјесто је остало српска оаза на територији окруженој Хрватима. Серб, са својим старим именом, доказује да је ово био српски град много вјекова прије него што хрватски историчари дозвољавају веће присуство Срба на тим просторима.Следбеници муслиманских турских освајача поистовећују се и са исламистичким султанима и са српском династијом Котроманића-Котрабуданића , чију је државу уништила иста азијска куга. Тако су муслимански борци и муџахедински „шехити“ (јединица „Ел Муџахид“ слиједили војну традицију султана Мехмеда Другог Освајача који је освојио Босну и уништио државу, односно династију чији су симболи љиљани) у бизарном историјском обрту узели љиљане, који су били симбол српске династије (и неколико хришћанских династија), као свој заштитни симбол. То је отприлике као да су неонацисти узели Давидову звинезду као свој симбол и користили тај симбол да организују прогон Јевреја. Још чуднија и бизарнија је чињеница да су им Срби дозволили да се ките српским симболима и искључиво су за своју узели немањићку дисциплину и славу Светог Стефана. Разумијемо потребу за вођством у ратно вријеме како би се ујединили Срби са обје стране Дрине кроз наслеђе Немањића, али Босна је српска колико и Србија, а Котроманићи, па чак и старији владари Босне из првог миленијума нове ере, такође су били Срби.

Обимна студија Радослава М. Грујића Антологија Српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909.г., детаљно  описује и постојбину Срба у Босни. Овај изводак је преписан у Шематизму другом, Епархије бањалучке за 2005 годину, на страни 299 до 314.Између осталог освдје пише:

.