Пише :Дејан Бешовић

Прије у и послије рата  у БиХ разне екстремистичко- исламске организације развиле су своје пипке по Босни ,Херцеговини и Републици Српској не заобилазећи ни Србију и Црну Гору као и БЈР Македонију ( данас Сјеверна Македонија ) .Активна исламска омладина (AИO), најрадикалнија исламистичка организација у Босни и Херцеговини .Забрањени су због повезаности са терористичким нападом 11. септембра 2001. у САД. Језгро ове салафистичке организације из које се развила АИО је озлоглашена јединица Ел Муџахид Армије Републике Босне и Херцеговине .  Оно што је одред Ел Муџахид започео у Централној Босни чишћењем од Срба и Хрвата, настављено је после рата кроз портал и часопис Саф, са којих се шири нетрпељивост и мржња према неисламским људима. AИO је група која је изазвала највећу узбуну након Дејтона. Заједно са радикалним исламом, залагали су се за оружану борбу. Ветерани Ел-Муџахедина, углавном бошњачки муслимани, прихватили су милитантни пут. Чланови АИО-а тврдили су да је идеја о стварању организације Активна исламска омладина (АИО) настала у пролеће 1995. године , а да су идеју спровели млади Бошњаци, чланови одреда Ел Муџахид „који су веровали да би приметно исламско буђење требало да се настави у миру на организован и правилно усмерен начин“ „као резултат жеље да ислам заузме своје право место у животима грађана, породица и друштва у целини“ и да је главни циљ био повратак „изворном исламу“. Финансијске контроле у АИО и Ал Фуркану показале су да је након рата Активна исламска омладина примила донације вредне више од милион КМ. Инспирисала их је и финансирала Саудијска Арабија. Обично су добијали просторије без плаћања, а новац је долазио и са Истока и са Запада. У Сарајеву им је помогао Мустафа Мујезиновић . У Сарајеву им је општина Стари Град доделила просторије. Држали су стотину предавања месечно. Предавали су у Шерићима код Зенице, Добој-Истоку, Босанском Петровцу, Горажду, Санском Мосту, Завидовићима десетак… у џамијама или просторијама Организације. Гости су били разни предавачи, најчешће Зухдија Адиловић, Шефик Курдић, са Исламске педагошке академије и хафиз Ефендић из Завидовића. Седиште Активне исламске омладине налазило се у Зеници . Имали су неколико хиљада чланова широм Босне и Херцеговине. У прве три године, чланство се проширило на неколико хиљада чланова и имали су подружнице у Травнику, Бугојну, Завидовићима, Високом и Сарајеву. У првим годинама после рата, то је била најгласнија исламистичка организација у Босни и Херцеговини. Залагала се за талибанске стандарде у босанском друштву. Саосећала је са активностима радикалних терористичких група у свету. Пропагирали су исламски мисионарски рад, шеријат и оно што су називали „изворним исламом“, и желели су да промене „људе, државу, образовање, здравствену заштиту…“ Држали су предавања, форуме, курсеве шеријата, летње кампове, заједничке ифтаре током Рамазана… [ 5 ] Регрутовали су младе Бошњаке млађе од 25 година, углавном ратне ветеране, позивајући на џихад. Индоктринација је обухватала курсеве шеријата и „изворног“ (салафијског) ислама. Поставили су плакате широм Босне да не славе „невернички“ Божић или Нову годину, а 1996. године су насилно прекинули поноћну мису у сарајевској катедрали . У почетку нису имали инспирисаног вођу. Средином 1997. године, преузео ју је Аднан Пезо, кадет авијације на војној академији ЈРВ. Придружио се Ел-Муџахиду 1993. године када је имао 20 година. С дивљењем је говорио о страним добровољцима у Ел Муџахиду. Тврдио је да нема коегзистенције са католицима, православним хришћанима или муслиманским атеистима.  Рођен је у Приједору 1973. године, где је живео до 14. године када је отишао у Средњу школу ваздухопловства Југословенске народне армије у Мостару . Затим је ступио у Ваздухопловну академију ЈНА у Задру. Желео је да буде пилот, а да би олакшао напредовање у каријери, придружио се Савезу комуниста Југославије. Мало се зна о његовом ратном путовању док је боравио у Хрватској у Задру . На почетку рата у Хрватскојј, Академија је премештена у Рајловац , а уочи рата  у БиХ, пребачена је у Жарково . Аднан је све оставио и вратио се у Приједор 30. априла 1992. Његов отац је одведен и убијен у логору Омарска, па је са мајком и браћом отишао у Хрватску, „где се придружио јединици „Змај од Босне“ у Босанском Броду“. Вратио се у Босну и Херцеговину крајем ’93. а од 20. октобра је припадник одреда „Ел-Муџахедин“. Рањен на Озрену десет дана након заузимања Возуће. Тврди да није знао да се моли до 1992. године АИО није остао само на реторици. У Сарајеву, исту адресу као и канцеларију AIO делила је и организација Ал-Фуркан , коју су 1997. године основали млади бошњачки радикали, а делимично финансирала је Ал-Харамејн . Финансијски канали су били нејасни.

Шокирале су Сарајево 1998. године инцидентом изазваним на форуму „Жене, религија и друштво“ 8. марта, најављујући тада „слободу босанских жена као што је слобода афганистанских жена“.У медијима су повезивани са послератним убиствима Хрвата у средњој Босни, укључујући и атентат на министра унутрашњих послова Јожу Леутара 1999. године. То се није одразило на судовима. Члан АИО Муамер Топаловић је убио хрватску породицу Анђелић у Костајници код Коњица на Бадње вече 2002. године, али је то процесуирано као чин појединца, а не групе. Али, босанско-херцеговачка АИД . и стране безбедносне службе су показале интересовање за AIO. Босанац. СИПА је тврдила да је АИО престала са радом. Године 2000 , Америчко-индијска организација за интеграцију (AИO) је преселила своју главну канцеларију из Зенице у Сарајево, а Аднана Пезу је замијенио Алмир Фочо, млади радикал са сличним ставовима. То их је приближило новцу саудијских господара. Вријеме су проводили у џамији краља Фахда, истуреном положају који су финансирале Саудијци у радничком насељу Алипашино Поље. У Сарајеву се то сматрало радикализмом, а за АИО је то била идеална база за операције. Године 2001 , безбједносна ситуација у БиХ није била под контролом, због чега су америчка и британска амбасада у БиХ, као и USAID и Британски савет, затворили своје канцеларије. Из тог разлога, 17. октобра 2001. године, трочлано предсједништво БиХ састало се са високим представником, а дан касније са шефом мисије УН у БиХ, Жак Пол Клајном. Амерички представници су босанским службеницима  представили  доказе  „Упозорени смо на активности Активне исламске омладине, која је аутор плаката којим позива на протесте у свим већим градовима у Босни и Херцеговини због америчко-британске војне акције у Авганистану. Протести су требали да се одрже 19. октобра 2001. године и осуђивали би војну акцију у Авганистану. Садржај постера је био знатно опаснији. Активна исламска омладина позвала је на свети рат против Америке, а текст позива пратила је слика Осаме бин Ладена, џамија и Њујорка у пламену. Лепили су плакате широм централне Босне, где се налазило седиште AIO. Полиција их је уклонила и није одобрила одржавање ових окупљања. У то време, незванични извори у институцијама БиХ обавестили су медије да је председавајући Председништва БиХ, Јозо Крижановић, примио два претећа писма, од којих је једно послато из Берлина, потписано од стране исламистичке терористичке организације Ал Каида , а садржи претње неколико терористичких акција, укључујући терористичку акцију на прузи Сарајево-Плоче, односно нападом возом на Мостар , базу СФОР- а у јужном делу града, а акција би почела отмицом теретног возила у близини старе железничке станице у Дивљој Грабовици, где је „стациониран велики број терориста“.Члан АИО Муамер Топаловић убио је хрватску породицу Анђелић у Костајници код Коњица на Бадње вече 2002. године , али је то процесуирано као чин појединца, а не групе. Признао је кривицу. Топаловић је из Отележана код Коњица, члан АИО и коњичке канцеларије хуманитарне организације „Џемијер ел Фуркан“, која има седиште у Сарајеву, а финансира је Високи саудијски комитет. У Коњицу је учила децу да уче Куран и продавала верске књиге. Топаловић је осуђен на 35 година затвора“ .Оснивачи и званична публикација невладине организације Активна исламска организација забрањени су у Босни и Херцеговини 2004. године због њихове повезаности са терористичким нападом у САД 11. септембра.  Активна исламска омладина је забрањена јер ју је Стејт департмент САД означио као терористичку организацију.АИО је наставила да дјелује кроз друге, још радикалније организације, према извештајима НАТО-а из 2005. године . То су организације Аактив и Интерактив, које су преузеле исламске омладинске центре, до тада под окриљем АИО. Новинар Есад Хећимовић писао је о њиховим активностима и везама са међународним терористима, као и о активностима других радикалних исламских група у Босни и Херцеговини. „Није познато да ли службе безбедности и правосуђе предузимају мере против организација иза којих се крије АИО“ закључио је Хећимовић

Тужилаштво Босне и Херцеговине, нити било која друга институција у Босни и Херцеговини, није реаговала 2018. године након што су у јавност процурела документа која су недвосмислено потврдила да су главни уредник, директор и оснивачи радикално екстремистичког исламистичког про-Хабијанског веб-сајта и часописа Саф били чланови озлоглашеног одреда Ел Муџахид. Езхер Бегановић, Насуф Бушатлић, Недим Харачић и Аднан Пезо.  Извештај Министарству одбране Републијд БиХ од 8. маја 1995. године, који је поднио Сакиб Махмуљин , ратни командант Трећег корпуса Армије РБиХ, са ознаком „повјерљиво, војна тајна“, садржи све домаће и стране припаднике одреда „Ел Муџахедин“. Они бране вахабизам и криве Хомеинија и иранске уламе за „негативну пропаганду“ против вахабизма, док за шиите Иранце кажу да су одступили од изворног ислама и претворили се у секту.Џевад Галијашевић, стручњак за безбједност и тероризам, изјавио је да лист Саф изражава ставове муџахедина и да га воде официри одреда Ел Муџахедин. Бегановић је био чувар, Бушатлић емир одреда. Бегановић и Бушатлић су командовали одредом Ел Муџахид, док су Пезо и Харачић били војници, сви из `93. до краја рата. Повезан је не само са злочинима које су починили муџахедини већ и са убиствима повратника, а веза са нападима 11. септембра била је довољан разлог да правосудне и полицијске институције покрену истрагу против ових особа. Бегановић је 1998. године повезиван са убиством полицајца Анте Вељана у Травнику, а амерички медији су га повезивали са терористичким нападима у Паризу и Бриселу. Због тога је и он испитиван у притвору, и на крају пуштен на слободу, а ВС није сносио последице. РТРС је објавио да ужива снажну подршку одређених бошњачких структура, пре свега у СДА, због чега није процесуиран, а САФ никада није сносио последице. Изнесена је теза да је покровитељ Бушатлића и Бегановића Шефик Џаферовић .  Шефик Џаферовић, потпредседник СДА, био је начелник полиције (ЦСБ) у Зеници, где је било седиште АИО, и у Завидовићима. Од 1996. године био је секретар Агенције за информације и документацију ( АИД ), агенције која се незванично сматра одговорном за многа политичка убиства у БиХ. Затим је обављао разне функције у Зеничко-добојској жупанији, Дому народа ФБиХ, Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, Представничком дому ПС БиХ и тренутни је предсједавајући Представничког дома ПС БиХ. Истрагу против Џаферовића затражио је бивши потпредседник Федерације Босне и Херцеговине Мирсад Кебо, који је Државном тужилаштву доставио документа која наводно доказују Џаферовићеву кривичну одговорност за прикривање ратних злочина муџахедина у Возући код Завидовића. Харачић и Пезо су суоснивачи часописа Saffo, а Пезо је једно време био уредник те публикације. Бегановић је један од администратора Сафа, уредник неколико других портала у БиХ са сличним садржајем, и један од главних чланова верске екстремне групе која, користећи друштвене мреже и виртуелни простор, привлачи друге радикалне групе и појединце.  Саф је једини исламистички портал у Босни и Херцеговини који се објављује и у штампаном облику. Милитантни исламисти објављују у њему текстове мржње. Они износе ужасне лажи о Јеврејима како би умањили вредност Холокауста. У текстовима нападају Министарство унутрашњих послова Републике Српске и министра Драгана Лукача због формирања Управе за борбу против тероризма и безбедност лица. Потреба за таквом јединицом настала је након терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику и покушаја атентата- убиства  премијера Србије Александра Вучића у Поточарима 11. јула 2015. године. Према расположивим оперативним сазнањима Државне агенције за истраге и заштиту БиХ, достављеним Министарству безбедности БиХ, АИО више није активна у БиХ.Аналитичар из Србије, Милован Дрецун, раније је изјавио да је забрањена терористичка организација АИО успоставила своју мрежу у Македонији, Санџаку и на Косову, и да „Бушатлић тамо држи предавања, инспиришући их да организују нападе на немуслимане. 

Значајнија појава вахабизма у Босни и Херцеговини догодила се током рата 1992. године, када је формиран исламистички одред Ел Муџахид Армије РБиХ . Након рата, 1996. године, Ал Каида је поново успоставила своју везу у БиХ преко Високог комисије Саудијске Арабије (SHC) и своје добротворне организације. “ Ову добротворну организацију основао је 1993. године саудијски принц Салман бин Абдул-Азиз . Организација је била тијесно повезана са саудијском владом и финансирана од стране ње, па ју је амерички судија прогласио имуном након напада 11. септембра 2001. године, закључивши да је то била огранак саудијске владе.Током рата, 1994. године, британски радник Пол Гудол је убијен у Босни са неколико метака у леђа. Запослени у СВП-у, Абдул Хади ал Гатани, ухапшен је због убиства, након чега је признао да је пиштољ којим је убијен Гудол био његов. Међутим, босанске власти су га пустиле на слободу без суђења. Ал Гатани је касније убијен у редовима Ал Каиде и талибана у Авганистану .Сљедеће године, након завршетка рата, Савезно министарство финансија извршило је рацију у канцеларијама СВП-а и открило документа која су указивала на то да је СВП „очигледно био параван за радикале и активности блиске тероризму“. Исте године, Вилијам Џеферсон, запосленик Америчке помоћи, је убијен . Један од осумњичених био је Ахмед Зухаир Хандала , повезан са СВП-ом. Али је и он пуштен на слободу, упркос доказима да је масакрирао цивиле током рата. Америчка Национална безбедносна агенција (НСА) је 1996. године прислушкивањем открила да принц Саламан финансира исламистичке милитанте преко добротворног фонда. У извештају ЦИА 997/401 CIA из исте године наводи се да „ЦИА има доказе да чак и високи званичници добротворних и надзорних организација у Саудијској Арабији , Кувајту и Пакистану , као што је Висока комисија Саудијске Арабије, учествују у илегалним активностима, укључујући подршку терористима“.Жакард тврди да је већина званичника СВП-а подржавала Осаму бин Ладена . СВП, иако је учествовао у легитимним добротворним активностима, користио је свој добротворни карактер да шаље илегалну робу, дрогу и оружје у БиХ. У мају 1997. године, у француском војном извештају је наведено: „Саудијска висока комисија, под маском хуманитарне помоћи, помаже у неговању трајне исламизације Босне и Херцеговине утичући на омладину земље. Успешно завршење овог плана дало би исламском фундаментализму савршену платформу у Европи и обезбедило покриће за чланове Бин Ладенове организације. Терористички напад је извршен у Мостару 1997. године , а починиоци су били Хандала и његова два помоћника, такође повезана са СВП-ом. Успели су да побегну, али је Хандала ухапшен након напада 11. септембра и одведен у залив Гвантанамо .  Исте године, запосленик СВП-а Сабер Лахман је ухапшен због сумње да је планирао да дигне у ваздух америчку амбасаду у Сарајеву . Био је осуђен, али је касније помилован и пуштен на слободу након што је одслужио две године затвора. Поново је ухапшен 2002. године због учешћа у плану Ал Каиде у Босни и Херцеговини и послат је у затвор Гвантанамо.Међутим, САД нису предузеле ништа све до непосредно пре напада 11. септембра, када су извршене рације у канцеларијама СВП-а у БиХ. Пронађени су инкриминишући документи, укључујући упутства о томе како се фалсификују личне карте америчког Стејт департмента и рукописне белешке о састанцима са бин Ладеном. Такође су пронађени докази о планираном нападу пољопривредних авиона.  Чак и након овога, влада БиХ је одбила да затвори канцеларије СВП-а.Након што је муслиманско политичко руководство крајем 1992. године схватило да је 70% територије Републике Босне и Херцеговине под контролом српских снага остало без могућности повратка, и како је муслиманска избегличка популација расла, почео је да се врши притисак на она подручја која су била под контролом Хрватског већа одбране . У оквиру припрема за напад на хрватске територије, организује се и долазак страних муџахедина, за које су основани терористички и други центри за обуку карактера.  „Јединица Ел Муџахид формирана је по наређењу генерала Армије РБиХ, Расима Делића, 13. августа 1993. године. Састојала се од муџахедина , односно страних и босанских исламиста. У почетку, већину одреда чинили су странци, али касније су га чинили претежно муслимани из Босне и Херцеговине. Према ријечима Абу Аџама, једног од команданата јединице Ел Муџахид, Алија Изетбеговић је директно командовао јединицом преко посредника команданата Трећег и Седмог корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине. [ 4 ] Припадници одреда Ел-муџахид борили су се у саставу 3. корпуса Армије Босне и Херцеговине, али илегално, све до 13. августа 1993. године, када су се по наређењу Расима Делића , начелника Генералштаба Армије Босне и Херцеговине, и одлуком Председништва Републике Босне и Херцеговине, придружили Армији Босне и Херцеговине.Први пут када су се муџахедини сукобили са хрватским снагама био је напад Армије Републикр БиХ на Бусовачу у јануару 1993. године. Након што су муслиманске снаге окупирале села Билаловце и Каћуне , муџахедини су злостављали ухапшене Хрвате. У априлу 1993. године, муџахедини су, поступајући по наређењима из штаба Трећег корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине, киднаповали команданта ХВО-а у Зеници , Живка Тотића , и убили четири припадника обезбеђења и једног цивила. Муслиманске власти у општини су овај инцидент оправдале тиме да је злочин починила непозната особа. Овај инцидент је био један у низу припрема за напад на ХВО у Зеници. [Током примирја, 18. септембра 1993. године, муџахедини су упали у село Бобаши код Витеза , које је бранило неколико припадника ХВО-а, и почели да убијају цивиле и пале куће. Међутим, контранапад хрватских снага их је истерао из селаЈединица Ел Муџахид је одиграла кључну улогу у бици на Возући против Војске Републике српске . Муџахедини су починили брутални масакр над десетинама заробљених и рањених српских војника, што је приморало српско становништво на масовну емиграцију. Протеривање српског становништва био је и један од циљева Армије Републике Босне и Херцеговине како би се у том подручју населиле хиљаде муслиманских избеглица из Сребренице и Жепе .Ел Муџахид је родио Босанку. радикална исламистичка организација Активна исламска омладина и радикални исламистички, екстремни прохабијски портал и часопис Саф. [ 10 ] Организација „Активна исламска омладина“ је забрањена због повезаности са терористичким нападом у САД 11. септембраАрмија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) била је званична оружана снага Републике Босне и Херцеговине током рата у Босни и Херцеговини . Званично је основана 15. априла 1992. године , од стране јединица Територијалне одбране Босне и Херцеговине и организованих добровољаца. Дан оснивања се неко време славио као Дан војске.Крајем 2014. године, потпредседник Федерације Босне и Херцеговине Мирсад Кебо доставио је Тужилаштву Босне и Херцеговине документацију у вези са сумњом да су неки високи бошњачки званичници прикривали бруталне ликвидације одсецањем глава српским војницима које су починили муџахедини. Шта садржи документација коју је Кебо доставио Тужилаштву“ ? .Зулфикар Џелвад Салчин, припадник одреда, осуђен је од стране апелационог већа Суда Босне и Херцеговине за ратни злочин над српским заробљеником. Према хашкој потерници, генерал Мехмед Алагић оптужен је за убиство , насиље над животом људи, окрутно поступање, безобзирно разарање градова, места и села које није оправдано војном нужношћу, пљачку јавне или приватне имовине и уништавање или оштећење институција посвећених религији ( кршење закона и обичаја ратовања), као и за намерно убијање, намерно наношење велике патње или тешке телесне повреде или повреда здравља, нечовечно поступање, незаконито затварање цивила и уништавање имовине у великим размерама које није оправдано војном нужношћу. Тужилац против Енвера Хаџихасановића и Амира Кубуре. IT-01-47 – Информативни лист о предмету  МКТЈ Уједињених нација .Генерал Мехмед Алагић није умро од срчаног удара, већ од неправде . Cazin.NET – енглески језик ( превод аутора )

Директор војног затвора у Храсници код Сарајева, Хусеин Мујановић, осуђен је 2020. године на 10 година затвора због ратних злочина против цивилног становништва. Бивши припадник Армије Босне и Херцеговине осуђен на десет година затвора у Београду .

Суђење команданту 5. корпуса Атифу Дудаковићу и 16 његових сарадника почело је 2019. године. Почело је суђење за ратне злочине Атифу Дудаковићу и његовим сарадницима дана 15.04.2019.године .Официр Армије БиХ Енвер Бузу осуђен је на 8 година затвора због ратних злочина током масакра у Уздолу, када је убијено 27 људи. Бивши официр Армије БиХ осуђен за ратне злочине над Хрватима.Припадници Територијалне одбране „Стела“ Џанановић и Гаџа на 16 година затвора због злочина над српским цивилима 11. јун 2021 .године .Сенад Џанановић звани Главогуз и Един Гаџа звани Кимун са својим надређенима Јусуфом Јуком Празином и Самиром Кахвеџићем осуђени су због учешћа у удруженом злочиначком подухвату усмереном на незаконито лишавање слободе цивила из редова српског народа са територије града Сарајева. Цивили су били изложени убиствима, силовању, мучењу, нехуманом поступању, присиљавани на принудни рад и били су жртве разних облика психофизичког злостављања. Сенад Џанановић и Един Гаџа 16 година затвора.Крајем априла 2022. године, командант Трећег корпуса Армије РБиХ Сакиб Махмуљин је првостепеном пресудом осуђен на десет година затвора Сакиб Махмуљин осуђен на 10 година затвора због ратних злочина на подручју Возуће и Завидовића .. Сакиб Махмуљин је добио 10 година затвора због злочина над Србима . Под његовом   је командом током рата у БиХ дјеловао и одред „Ел Муџахедин“, правоснажно је осуђен на осам година затвора због ратних злочина почињених над Србима на подручју Возуће и Завидовића 1995. године. Том приликом убијена је Станишић Душанка. Осам година затвора за злочине муџахедина над Србима.

Злочин на Казанима означава убиства Срба, од средине 1992. до октобра 1993. године када су вршена убиства Срба, чија тијела су потом бацана у јаму.Казани су јама која се налази на локацији Богушевац у сарајевском насељу Бистрик, општина Стари град.Убиства Срба су вршили припадници 10. брдске бригаде Армије РБиХ, којом је командовао предратни сарајевски криминалац Мушан Топаловић звани Цацо.Срби су довођени изнад јаме гдје су убијани ватреним и хладним оружјем, након чега су њихова тијела бацана у јаму.Из јаме Kазани након рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а број убијених Срба на том месту никада није званично утврђен.УДИК је истраживао почињене ратне злочине на Казанима, а 2016. је објавио документе Кантоналног суда у Сарајеву о догађајима на Казанима. Едвин Канка Ћудић је том приликом рекао, „да не постоји политичка воља да се у Сарајеву изгради споменик посвећен жртвама тих злочина. У мандату градоначелнице Бењамине Kарић, почетком маја 2021. започет је процес изградње споменика“.Спомен обележје је подигнуто 14. новембра 2021. године, само са списком имена идентификованих жртава, без назнака да је ријеч о жртвама српске националности, као ни ко је починилац тог злочина.Од средине 1992. до друге половине 1993. године на Казанима су убијани цивили, чија су тијела потом бацана у ту јаму. Злочине су извршили припадници 10. брдске бригаде Армије РБиХ, којом је командовао Мушан Топаловић звани Цацо. Небошњаци су довођени изнад јаме где су убијани ватреним и хладним оружјем, након чега су њихова тела бацана у јаму. Тачан број убијених на Казанима није званично утврђен.Вилдана Селимбеговић је прва објављивала одломке из тајних судских протокола с процеса из 1994. године, у којима оптужени детаљно описују брутална убиства на Казанима.Ратно издање часописа БХ  Дани међу првима је писало о злочинима Мушана Топаловића, односно злочинима над Србима у Сарајеву. У издању од 29. јануара 1993. године, Дани објављују  чланак на три странице о страдању и положају Срба у Сарајеву. Том приликом, часопис преноси „Да су званично утврђена 22 случаја у којима је убијено 39 особа. У мају 1993. године, исти часопис је објавио интервју са Мушаном Топаловићем Цацом. Новинар Сенад Пећанин је у наднаслову поред имена саговорника написао „страх и трепет“.Председништво Републике Босне и Херцеговине, Министарство унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине и Армија Републике Босне и Херцеговине организовали су 26. октобра 1993. године Операцију Требевић 2, у циљу сузбијања криминала у сопственим редовима и враћање одметнутих војних група у систем. Акција је била усмерена против команданта 10. брдске бригаде Армије РБиХ Мушана Топаловића Цаце. Приликом хапшења, Мушан Топаловић Цацо је са својим људима убио девет припадника МУП-а РБиХ. Шест од деветорице сахрањено је у Великом парку у Сарајеву.Цацини саучесници су оптужени, али су након суђења у Војном суду у Сарајеву изречене минималне казне. Четири особе осуђене су на по шест година затвора (Есад Туцаковић, Зијо Кубат, Рефик Чолак, Мевлудин Селак), док је осморо осуђено на по десет месеци (Сенад Хасић, Сабахудин Жига, Самир Сеферовић, Омер Тенџо, Есад Раонић, Самир Љубовић, Сенад Харачић, Армин Хоџић). Кантонални суд у Сарајеву осудио је Асифа Алибашића на четири године и три мјесеца затвора. Суад Омановић је прво осуђен на три године, затим на годину дана, а у другостепеном поступку на десет година затвора. Сеад Кадић је 2006. године ослобођен оптужби због недостатка доказа.Сви су осуђени за убиства или помагање у убиствима, али не и за ратне злочине.Главни осумњичени Мушан Топаловић Цацо је убијен приликом хапшења 1993. године. Сахрањен је 2. децембра 1996. године у оквиру спектакуларне џеназе (коју су организовале Зелене беретке и којој је присуствовао Бакир Изетбеговић) на Шехидском мезарју Ковачи. Тиме му је указана част као херојском борцу опкољеног Сарајева, чиме је с њега истодобно уклоњена стигма злочинца. Цацин претходни гроб је био тајна. Његовој сахрани присуствовало је око 10.000 људи. Једини који је протестовао против ове џеназе био је Јован Дивјак, који је у писму Алији Изетбеговићу упитао „како је могао да организује покоп овог криминалнца?“. Изетбеговић је одговорио да је морао „због све већег политичког притиска“, не прецизирајући о чему се ради. Ипак, све је остало у интерном писму. Алија Изетбеговић се није оградио од тог догађаја. Само присуство Бакира Изетбеговића на догађају схваћено је као знак председничког благослова џеназе.

Након тога, часопис БХ Дани објављује записнике са суђења за злочине. На тај начин је покренута расправа: да ли је Цецо херој или злочинац? Аутори текстова у Данима, Сенад Пећанин и Вилдана Селимбеговић, добијали су сталне претње због ових текстова. Испред редакције је експлодирала бомба“.До 2020. године на зиду основне школе Едхем Мулабдић у сарајевском насељу Бистрик, Мушану Топаловићу Цаци је била подигнута спомен-плоча, која је на УДИК-ово инсистирање уклоњена.Симбол правних процеса у вези са Казанима постао је процес против припадника 10. брдске бригаде Армије РБиХ Самира Бејтића. У оптужници против Бејтића, он се терети да је у децембру 1992. на Казанима из пиштоља убио незаконито мобилисаног српског цивила Зорана Вучуревића, чије тијело је посуо разређивачем и запалио га.Терети се и за убиство још двојице Срба, Душка Јовановића и Ергина Николића. Према оптужници, Самир Бејтић је учествовао у премлаћивању Јовановића и Николића који су том приликом убијени и бачени у јаму. Бејтић се терети да је претходно бацању у јаму, одсјекао главу Ергина Николића. Процес је започео 2002. године, а злочини нису квалификовани као убиства, већ као ратни злочини. За ратни злочин на Казанима осуђен је 2004. године на 14 и по година затвора. Ту пресуду је ревизијски суд укинуо. У обновљеном судском поступку Бејтић је 2008. године ослобођен оптужбе, на шта је Кантонално тужилаштво поново уложило жалбу. Суђење Бејтићу још траје.За време рата, у Републици Српској су кружили бројеви од 10.000 до 20.000 убијених Срба. У опкољеном Сарајеву, Тужилаштво је у јануару 1993. године часопису Дани изнијело податак да је у првих осам мјесеци рата пријављено 39 убистава српских цивила; за период између 5. априла 1992. и 31. децембра 1994. године, Центар служби безбедности Сарајево говорио је о 291 регистрованој убијеном лицу у опкољеном Сарајеву, од чега се у најмање 110 случајева радило о Србима. Представници Српског грађанског вијећа (СГВ) у сарајевским медијима су говорили о „око двије хиљаде, можда и три хиљаде Срба“ који су током рата наводно убијени у опкољеном Сарајеву; службене институције у Сарајеву енергично су оспоравале те изјаве, одбацујући их као неозбиљне“.Број убијених на Казанима никада није утврђен и предмет је честих расправа. У јавности постоји мишљење да Казани никада нису до краја претражени, јер су убијене жртве бацане у јаму, посипане вапном, те да постоји неколико слојева који никада нису до краја ископани. Није познато ни колико је тијела на том мјесту и спаљено. Године 1993. жртве Мушана Топаловића Цаце су ексхумиране на локалитетима Казани, Гај и Грм Малине. Сви локалитети се налазе на подручју општине Стари Град. Након што су ексхумиране, жртве су укопане у појединачне гробнице с обиљеженим надгробним Н.Н. ознакама на Помоћном стадиону Кошево у Сарајеву. На Помоћном стадиону Кошево у новембру 1998. године реексхумирани су посмртни остаци у 28 врећа и форензичком анализом је утврђено да је ријеч о најмање 23 жртве, с тим да су се у једној врећи налазиле и животињске кости.

До 2022. је идентификовано укупно 15 жртава. Ријеч је о пет жртава женског и десет жртава мушког пола, старости од 27 до 66 година. Реч је о двије жртве украјинске, две жртве хрватске, једна жртва бошњачке и десет жртава српске националности. Списак жртава које су ексхумиране у новембру 1998. године на локалитету Помоћни стадион Кошево, а претходно пронађених на Казанима 1993.: Невенка Бошковић, Марко Бошковић, Стојан Жужа, Новка Лемез, Драгомир Ћеранић, Ана Лаврив, Васиљ Лаврив, Предраг Шалипур, Душко Јовановић, Милева Драшковић, Аго Штета, Марина Комљенац. На Казанима је пронађено и укопано у току рата и неколико лица која нису у евиденцији несталих особа, а то су: Ранко Франкић, Бранислав Радосављевић и Бранислав Благојевић. Још увијек се као нестале воде три жртве српске националности. По пресуди Кантоналног суда у Сарајеву, а на темељу свједочења и признања осуђених, утврђено је да су нестали на Казанима: Бранислав Комљенац ,Милован Вучуровић и Јован Караџић .На споменута два локалитета Гај и Грм малине пронађено је укупно седам жртава, од тога пет на локалитету Гај и двије жртве на локалитету Грм малине. С Помоћног стадиона Кошево идентификовани су мајка и син Љепосава и Душко Пешић, потом Коста Вранчић и Стево Дракулић пронађени на локалитету Гај и Слободан Минић, пронађен на локалитету Грм малине. Такође, 2012. у Институт за нестале особе БиХ је стигао ДНК налаз на Зоран или Миодраг Вучуровић. Ријеч је о два брата која су нестала на подручју Сарајева, а крв за ДНК анализу дао је отац па се не може са сигурношћу утврдити о којем брату је ријеч, те до данас није ни идентификован. Још увек постоји одређен број ексхумираних, а неидентифицираних жртава. Тако постоји седам изолованих ДНК профила, али нема подударања с узорцима крви.За разлику од других мјеста која су добила прихватљиву медијску пажњу, злочини на Казанима су били готово прећутани, а двадесет година касније остали су непознати босанскохерцеговачкој јавности.Алија Изетбеговић је 2001. године у једном интервјуу изјавио: Цацо је био „херој и злочинац“. Ова изјава је постала позната и на основу ње се развио један од стандардних дискурса о Мушану Топаловићу Цацу, али је истовремено била и још увијек је жестоко критикована од стране либералних медија у Сарајеву.

Светозар Пударић је у свом мандату од 2011. до 2015. године, као потпредсједник Федерације БиХ, редовно одлазио на Казане. Алија Бехмен, тадашњи градоначелник Сарајева, прихватио је идеју о спомен-обележју 2012. године, те је основана комисија за расписивање позивног конкурса за идејно решење. Новац је за ову намену издвојио и Пударић. Пударићев наследник на функцији Милан Дуновић наставио је започети посао. Бакир Изетбеговић је 2016. године – као члан Председништва БИХ – одао почаст жртвама Казана. На овај догађај, координатор УДИК-а Едвин Канка Ћудић је одговорио, да „Бакир Изетбегповић не би посјетио Казане да није било нас„, при томе алидирајући на значај претходних активности УДИК-а у сврху комеморисања жртава убијених на Казанима.УДИК је прва невладина организација која је 2014. и 2015. године јавно организовала протест против заборава овог злочина у Сарајеву. Од тада је ова организација тражила подизање спомен-обележја, а од 2017. године и подизање споменик жртвама ових ратних злочина у центру Сарајева. Иста организација бавила се и истраживањем овог ратног злочина. УДИК је 2016. и 2020. године објавио документе Кантоналног суда у Сарајеву о злочинима на Казанима. Едвин Канка Ћудић је на представљању књиге 2016. године рекао, да у Сарајеву још увек нема политичке воље да се изгради споменик жртвама овог ратног злочина.[Овај активиста за заштиту људских права је у пар наврата у поводу годишњице Казана објављивао текстове у београдском листу Данас и сарајевском Ослобођењу, као дио УДИК-ове кампање заговарања споменика жртвама овог ратног злочина.Такођерћ, и Вилдана Селимбеговић је сваке године по неколико пута својим текстовима у Ослобођење подсјећала јавност на потребу изградње споменика жртвама.

Године 2020, УДИК је окупио организације: Мрежу за изградњу мира, Форум мировне службе БиХ и Центар за ненасилну акцију Сарајево. Заједно су, 5. октобра, позвали Град Сарајево да се у центру града подигне споменик жртвама убијеним на Казанима. „Овакав споменик, као мјесто сјећања, симболично би показао да је Сарајево, које је претрпјело најдужу опсаду града и искуство најбруталнијих убистава цивила током опсаде, спремно да у својим редовима осуди злочин и започети процес јавног конструктивног суочавања са прошлошћу, чиме би се јасно показало да у Сарајеву не постоји ‘али’“, наведено је у саопштењу том приликом. Исте организације су те године организовале комеморацију на годишњицу Казана, која је одржана испред Вечне ватре у Сарајеву. Комеморацији су се одазвали и грађани Сарајева, међу којима су најпознатији Вилдана Селимбеговић и Хуснија Камберовић“ .

                         ( наставиће се )