Пише:Дејан Бешовић

По окончању Другог свјетског рата (1945), Босна и Херцеговина је установљена као једна од република нове Југославије, а њено формирање је било вид компромиса између супротстављених српских и хрватских државно-територијалних концепата. На пописима из 1948., 1953. и 1961. године, најбројнији народ у Босни и Херцеговини били су Срби, док Муслимани (данас познати као Бошњаци) тада нису били ни признати као народ, већ су у пописима исказивани као „неопредијељени муслимани” или „неопредијељени Југословени”. На попису из 1971. године, Муслимани су били признати као један од народа Југославије, а према истом попису, постали су тада бројнији од Срба у Босни и Херцеговини.Многи бошњачки националисти који су тежили претварању мултиетничке Босне и Херцеговине у државу под доминацијом једног народа, нису се помирили са државно-политичким рјешењима из Дејтонског споразума и почели су да промовишу идеју ревизије овог споразума, укидања Републике Српске и стварања унитарне Босне и Херцеговине која би de facto била под доминацијом етничких Бошњака. Промовисање таквог унитаристичког концепта од стране ових бошњачких националиста је главни узрок честих политичких сукоба и спорова у пост-дејтонској БиХ.

Србима је за вријеме „братства и јединства“ било забрањено да говоре о геноциду који су заслужни грађани Независне Државе Хрватске извршили над њима у Другом свјетском рату. И то мислимо озбиљно забрањено!

Дакле, буквално се ишло у затвор, остајало се без положаја, посла, па и главе; ако сте покушали да приповиједате својим потомцима о томе какво су истребљење сљедбеници Анте Павелића и Алојзија Степинца учинили српском народу. Међу њима, не заборавимо, и истакнуто мјесто које је заузимало „хрватско цвијеће“.

Ако сте покушали рећи било шта реално, аутоматски сте постајали монархистички мрачњак, рушилац братства и јединства, тековина наше народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције.

Захваљујући тој голооточкој политици и инквизицији која је тројици Српских вођа : Слободана ,Радована и Ратка заземљила и закатанчила на све три стране свијета ,пришивајући овој двојици епитете ратних злочинаца а Слободану „ореол“ врховног непресуђеног злочинца ,јер Боже мој ни Хитлер није пресуђено али је Хитлер .  Срби су до данас сасвим прописали латиницом и поново неспремни дочекали нови распад братства и јединства, упорно на телевизији гледајући Јутел, умјесто Ал Џазиру Балканс или Фејс ТВ, гдје одувијек припадају Горан Милић и Сенад Хаџифејзовић.Сад већ слободно можемо рећи да је основни циљ дешавања у Поточарима – прављење исходишта нове,радикалном  исламском религијом обиљежене нације, која се од ратних дана самопрозвала „Бошњаци“. У сврху имања нације, треба имати и једно светиште на територији Српске, јер је оно у Ајватовици (које БХТ такође преноси уживо) сувише неестрадно за међународне донаторе и превише у дубини Ефбиха, да би се из њега рушила Српска.

Митинзи у Поточарима су се показали као много кориснији од ногометне репрезентације ФБиХ на Свјетском првенству у Бразилу. Традиција је традиција, па макар и од десетак година.

Што више пута споменути термин „геноцид“ и „извршила Војска Републике Српске, под командом Ратка Младића“, а све у циљу да Срби, који о злочинима над самима собом у протеклом рату немају благе везе нити им то ко говори, у неком еквилибријумском заносу посегну за таквим светињама као што су Јадовно или Јасеновац. Онда се главни узроци почетка ратова при распаду бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, ко их је почео и са каквим историјским мотивима и циљевима – потпуно релативизују.

По истој логици по којој неко мисли да злочин над 700.000 припадника племена Тутси у Руанди, операције НАТО-а Бљесак и Олуја, са преко 350.000 протјераних Срба, може ићи у исти кош са убиствима ратних заробљеника у Сребреници…

Код муслиманске дјеце направити континуитет острашћености и мржње према својој српској браћи, додатним негирањем било каквог заједничког коријена између њих, измишљањем глупости која се стављају у уџбенике. Као што је да се Стефан Твртко Котроманић, краљ Срба, Босне, поморских крајева и западних страна, за краља крунисао, не у Милешеви на гробу Св. Саве Немањића, већ у селу Миле, већ погађате – код Високог…

То Вам је онај који има ауторска права на грб са љиљанима.

По најавама организатора овог телевизијског скрнављења сјећања на мртве, јесте да још 1200 тијела треба идентификовати. То значи да за неке жртве има пара да се гробови већ сахрањених поново ископавају да би се, према ријечима потпуно ненадзираних институција које се тим баве, комплетирали скелетни остаци; док у Доњој Градини жртве Јасеновца затвореног 1945. године, или Јадовна затвореног 1941. године, још стоје неексумиране и неидентификоване. За то нема пара и воље.

За крај, треба изразити људско саосјећање и жалост за страдалима, уз дужност да се нагласи како се сваки умрли или погинули за четири године на простору Сребренице, укопава на меморијалном подручју, да би се стекао утисак да су их 11.јулс.1992. године организовано и исти дан побили људи под командом Радослава Крстића и Ратка Младића и њиховог „гуруа лудог доктора Радована из Петњице ,кога треба у најмању руку на колац набити али да то ради неко ко је то радио из генерације у генерацију како  тај злочинац не би издахнуо већ се мучио што више ,више и више по кужним казаматима англо-саксонских шкрофулиштима и буњиштима „- закључује Бакир Риђи, злочинац из Казана код Сарајева .

И данас се сваки такав покушај, чак и за српске жртве посљедњег рата, игнорише, онемогућава, дезавуише или чак отворено критикује као ратно хушкаштво и говор мржње. То су, поново, темељи братствојединствене, пардон мултиетничке БиХ.Но, кад је страна која је почела рат у питању, онда се пристојан човјек пита – када је више доста?

У Федерацији Босне и Херцеговине су почетком 2014. године избили немири у којима је запаљена зграда Предсједништва БИХ, као и зграде влада кантона Сарајево, Тузла и Зеница. Ове наводно „социјалне немире” покренула је такозвана група „Удар”, која је своје ставове формулисала кроз фејсбук статусе. Главни политички захтев ове групе је враћање на снагу ратног Устава Републике БиХ из 1993. године.

Бошњачки национализам је национализам етничких Бошњака. Као облик етничког национализма, бошњачки национализам промовише етничко бошњаштво и залаже се за етничку и националну афирмацију бошњачког народа. Од свог постанка, бошњачки национализам је прошао кроз неколико развојних фаза, током којих су настали разни концепти етничког, односно националног бошњаштва, обликовани према различитим етнополитичким или етнорелигијским критеријумима.Основа за идеолошко уобличавање бошњачког национализма постављена је у време дјеловања Младих муслимана под вођством Алије Изетбеговића током друге половине 20. вијека. Његова Исламска декларација промовисала је доминацију ислама у друштвеном животу и идеализовала исламски начин уређења државе, а елементи те иделогије су потом уграђени и у политички програм његове Странке демократске акције.

Преломна тачка у развоју бошњачког национализма означена је 1993. године, када је у Сарајеву одржан Први бошњачки сабор. Главним заговорницима и заслужницима за тадашње прихватање имена Бошњаци као националне одреднице за етничке Муслимане јужнословенског порекла у бившој Југославији сматрају се Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић. Крајем 20. и почетком 21. вијека, под окриљем бошњачког национализма уобличено је неколико различитих политичких концепата, који се односе не само на афирмацију бошњачког народа (умјерени бошњачки национализам), већ и на спровођење неких радикалних политичких циљева који су у крајњем исходу супростстављени интересима других народа. Такви екстремни облици бошњачког национализма јављају се првенствено у виду бошњачког интегрализма и бошњачког унитаризма.

Бошњачки национализам одбацује словенско поријекло Бошњака и инсистира на њиховом илирском пореклу. Највећи заговорници ове тзв. илирске тезе су историчар Енвер Имамовић и филозоф Мухамед Филиповић. Овакви ставови на нивоу су романтичарског национализма из 19. вијека. Илирски период описује се као идиличан, док се насеоба Словена карактерише као историјски поремећај. Циљ овакве интерпретације историје је направити што већу дистанцу од Срба и Хрвата.Бошњачки националисти развили су и богумилски мит о преласку јужнословенских народа на ислам. Према овој тези, чији је најгласнији промотор Мухамед Филиповић, већина народа у Краљевини Босни раније су били богумили, који се описују као толерантни. Ово је уједно требало да послужи као још једна дистинкција од Срба – православних и Хрвата – католичких. У том смислу пише историчар Мустафа Имамовић који каже: „Тиме је започела блиска сарадња између римске курије и угарско-хрватских краљева, те разних владара из лозе Немањића и њихове светосавске православне цркве у заједничкој борби против херетичке Босне, а у ствари против њене самосвјесности и самобитности. Био је то почетак сарадње између мача и крижа или крста која се кроз цијелу повијест Босне, када су у питању босански херетици, па били да су „парерани“ или „бабуни“, било да су муслимани, није више никада прекидала“. И рад фрањеваца окарактеризован је као прогонитељски и непријатељски према Босни, а католички краљ Стефан Томашевић описује се као брутални прогонитељ иначе изнимно толерантних богумила.

Према богумилској тези, богумили су с одушевљењем примили ислам како би се сачували од католика и православних, те су тобоже сарађивали с Турцима против сопственог краља Стефана Томашевића који их је као католик прогонио. Наводно су богумили препознали сродност исламске и сопствене теологије, нарочито дуалистички принцип. Бошњачка националистичка историографија у томе свијетлу Османлије посматра као ослободитеље од „крсташа

У време распада СФРЈ, етнички Муслимани и Хрвати у Босни и Херцеговини су 1992. године одржали референдум о независности Босне и Херцеговине, што је био узрок трогодишњег рата. Овај рат је окончан Дејтонским споразумом из 1995. године, којим је Босна и Херцеговина уставно и државно-правно дефинисана као држава састављена од два равноправна ентитета и три равноправна конститутивна народа

Босански унитаризам је политички појам којим се означавају тежње ка претварању Босне и Херцеговине у унитарну државу. Заговорници политичког унитаризма у Босни и Херцеговини залажу се за ревизију Дејтонског мировног споразума, са циљем укидања ентитета и успостављања унитарног државног уређења. Поборници таквих замисли дијеле се на две посебне скупине. Прву чине заговорници „грађанског” унитаризма, за шта се залажу неке мање политичке странке, првенствено социјалдемократског и либералног усмјерења. Другу скупину чине поједине етничке странке, које се за унитаризацију Босне и Херцеговине залажу из другачијих побуда, првенствено ради остваривања својих ужих, етнополитичких циљева. Најзначајнија политичка групација у Босни и Херцеговини која се залаже за унитаризацију државе је Странка демократске акције, која окупља знатан дио етничких Бошњака. Под окриљем ове странке је формулисан посебан бошњачки концепт политичке унитаризације, који се по крајњем циљу знатно разликује од „грађанског” концепта унитаризације, за који се залажу неке мање странке.Као идеолошки и политички покрет, савремени унитаризам се у Босни и Херцеговини развио током друге половине 20. вијека, када је у склопу унутрашњег преуређења југословенске федералне јединице Босне и Херцеговине извршено укидање свих облика обласне, односно регионалне самоуправе, који су током првих година по окончању Другог светског рата постојали на подручјима Херцеговине и Босанске Крајине.

У вријеме избијања политичке кризе у Југославији (1990—1992), поједине странке су у оквирима Босне и Херцеговине усвојиле унитаристичку политику, коју је најагресивније заступала Странка демократске акције, на челу са Алијом Изетбеговићем. Унитаристичко уређење Босне и Херцеговине је снажно подржавала и Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, на челу са Нијазом Дураковићем. Наступајући управо са унитаристичких позиција, руководство СДА је почетком 1992. године одбило Кутиљеров план који је подразумевао децентрализацију власти у Босни и Херцеговини. Ово одбијање је било један од главних узрочника за избијање рата, током којег се идеологија босанског унитаризма показала у својим најекстремнијим видовима.

Као производ политичког радикализма и екстремизма, идеологија босанског унитаризма се након 1995. године манифестовала у виду залагања за ревизију Дејтонског мировног споразума, са циљем укидања ентитета и успостављања унитарног државног уређења. Пошто је таква политика претходно довела до рата (1992), заговорници босанског унитаризма су након 1995. године промијенили начин борбе за остваривање својих политичких циљева, те данас наступају првенствено са „грађанских” позиција, што њихови критичари сматрају политичком мимикријом, којом се желе прикрити праве намере.Као првенствено политички покрет, босански унитаризам по правилу заузима амбивалентан однос према етничким питањима, тако да се упоредо са њим јавио и посебан босански интегрализам, који се заснива на тези да етничке и друге поделе треба превазићи стварањем јединствене босанске нације, као опште политиче нације, засноване на превазилажењу традиционалних етничких и религијских подела.Бошњачки концепт је посебан етнополитички концепт, који заговарају поједине странке и организације етничких Бошњака, а огледа се у залагању за увођење политичког унитаризма у Босни и Херцеговини. Овај концепт тежи рушењу постојећег уставног и државног поретка Босне и Херцеговине, којим је загарантована равноправност два политичка ентитета и три конститутивна народа. Заговорници овог концепта теже ка стварању унитарне државе, под доминацијом једног народа, етничких Бошњака, који у етнички мјешовитој Босни и Херцеговини чине око половине становништва (50,1 % према званичним, али спорним резултатима пописа из 2013. године).Од првих дана рата, срж муслиманског аргумента за америчку подршку била је тврдња да је то била мултиетничка влада. Босанско-муслимански функционери тврдили су да је руководство Републике Српске подржавао само мали број следбеника радикалних националиста, које је подстицао председник Србије Слободан  Милошевић. Ове тврдње помогле су да се створи утисак да се у случају рата у Босни ради о спољној српској агресији против босанске мултиетничке владе. Босанско-муслимански функционери портретисали су овај имиџ међународним медијима – на конференцијама за штампу, у новинама и радио саопштењима сарајевске владе и директним контактима са појединцима који су представљали међународне организације са сједиштем у Сарајеву. Порука која је непрестано колала ка страним дописницима, дипломатама и особљу УН била је да су већином муслиманску владу подржавале све етничке групе.

Америчка штампа понављала је ову поруку. У мају 1992-е, Washington Post тврдио је да “Босански Муслимани и Хрвати подржавају реорганизацију републике у мулти-етничку дежаву са децентрализованом комуналном влашћу и снажном заштитом људских права , док милитантни Срби желе потпуну аутономију и очување политичких веза са Србијом или новом дво-републичком југословенском федерацијом коју контролише.” Било је мало разлога да се оспори ова тврдња. Велика већина страних новинара налазила се у дијелу Сарајева који су држали Муслимани који су радили под предпоставком да се налазе на “правој” страни. Они се нису усуђивали да противрече политички исправним ставовима о босанском сукобу које су изнијели њихови домаћини у Сарајеву и које су прихватли њихови уредници код куће.

Аргумент “мултиетничка Босна” био је без сваке сумње измишљотина коју су амерички политичари и медији били вољни да прихвате. Неки од политичара и људи из штампе искрено су вјеровали да је ова тврдња истинита, нарочито првих дана рата док је постојао привремени савез између Муслимана и Хрвата. Ипак, чак прве недеље рата у Босни, хрватска армија нагрнула је на босанску територију, уз помоћ нерегуларних снага локалних босанских Хрвата. Циљ босанских Хрвата и њихових милитантних помагача у суседној Хрватској био је да успоставе своју сопствену владу у Босни, што се није разликовало од циља босанских Срба. Ова чињеница постала је јаснија 6-ог маја 1992-е, када је само месец дана касније Босна и Херцеговина призната као независна држава. Босански Срби и Хрвати потписали су План у Грацу на тајном састанку у Аустрији, гдје су се сложили да престану да се међусобно боре и да поделе Босну и Херцеговину без муслиманске дозволе. Хрвати су чак почели да помажу српске оружане снаге у њиховим борбама против Муслимана. Иако су етничке подјеле три стране у Босни постајале све очигледније, зашто су вашингтонске величине, активисти и политичари наставили са митом о Босни као мултиетничкој држави ? Негирање да су босански Хрвати имали сличне циљеве као и Срби, довело је до све већег повјерења у ставове интервенциониста против Срба и оправдало принудне мкјере које су слиједиле.Занимљива аналогија која говори о тој неправди осим медијске сатанизације“. Онај из 1914.године имао је званично име Казнена експедиција. И 1941. Хитлер је казао да треба извести операцију кажњавања Србије.дан у Уједињеним нацијама државни секретар САД, Медлин Олбрајт, употријеби исти израз рекавши да Србе за њихову „агресију“ треба казнити. Мислимо да би било упутно да западни свет уочи ову аналогију и схвати колико је велика срамота западне цивилизације, уколико она држи до себе, да трећи пут у једном вијеку кажњава један мали, балкански народ само зато што се бори за слободу и што не пристаје на туђина као господара.“ – Никола Кољевић, Глас српске, 5. Август 1995.

Радован Караџић биљежи : х… Не! То су били комунистички генерали који нас нису волели. Али су видели да не смеју ни заноћити , ни они ни њихова опрема тамо гдје влада СДА и ХДЗ“.

И једино су Срби попуњавали ЈНА у том периоду, а Хрвати и муслимани нису више ишли у ту војску, већ су стварали своје оружане формације.Хрватска је још од 1992. године у рату. На просторима бивше БиХ је у континуитету присутна са својим снагама у већој или мањој мери. Циљ њихових дејстава на овом простору је да створе боље оперативне позиције према РСК како би у неком евентуалном конфликту на којег рачунају, а којег њихови војни и политички фактори наглашавају у последње вријеме, војно решили зацртане циљеве. Они оружаном силом не могу, међутим, ништа решити, као што то нису могли ни раније. Напад на РСК био би напад на целокупан српски народ и на то морају рачунати. Офанзиву војске Хрватске на граховско-купрешком дијелу оправдали су пред читавим свијетом потребом да помогну хрватско-муслиманску коалицију. Иза тога се крије једна хрватска подвала јер ће учинити све како би муслимане искористили за своје циљеве. Простор бивше БиХ у цјелини треба посматрати врло сложеним јер су на овај дио Балкана многи дошли да оперу свој образ, новац или руке. Присуство регуларне хрватске војске само даље компликује ствари на терену. Туђман и његови поданици изгледа нису извукли никакве поуке из зиме ’92. и то им се може гадно осветити. Што се муслиманско-хрватских снага тиче, мислим на снаге ХВО, они и даље воде парцијално дејство са циљем да створе боље позиције за каснији међусобни обрачун. Хрвати све чине како би избјегли сукоб са муслиманима, међутим, ми располажемо са свим поузданим подацима о њиховим сукобима. Међу њима постоје многи неријешени проблеми који се не потежу само захваљујући притиску пре свега Њемачке и САД, а онда и присуству УНПРОФОР-а на овом подручју,запажа Ратко. Младић.Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица током рада на Пројекту пописа и евидентирања српских жртава рата у БиХ у периоду 1991-1995. година документовао је смрт или нестанак 29.070 лица од чега 2.385 жена и 447 дјеце.

Посматрано по годинама:

1991.године страдало: 664 лица српске националности, 1992. године – 12.981, 1993. године – 4.496, 1994. године – 3.749, а 1995. године – 5.975.

За 629 лица раде се додатне провјере и комплетира документација, јер Центар посједује одређена сазнања и индиције да су и она страдала у протеклом рату, али тренутно нема довољно података које прописује Правилник о вођењу евиденције о жртвама рата да би се могли сврстати у категорију жртве рата.

Што се помирења и разумијевања тиче – пали смо   на испиту.

Ове године, када опет буду правили представу са кружним миљеићима, једнострани и самозаљубљени, покушајте помислити да и нас са ове стране боли. Да патимо за својим мртвима које су убили ваши, и да се љутимо кад их негирате или игноришете.

У смрти  смо  сви измирени- рекао је један Хеленски мудрац а Григорије Палама још дубље : Ником не кажи какав је док му не видиш крај .

                          ( крај )