Пише :Дејан Бешовић

О ексхумацији 218  тијела убијених Срба из јаме Казани, Њујорк тајмс је објавио дугачак чланак, наводећи да је то обустављено по наређењу предсједника Алије Изетбеговића: „У јами је било више од 29 тијела“, рекао је за ове новине Мунир Алибабић, који је у то вријеме био начелник полиције у Сарајеву и руководио истрагом, „али ми је наређено да обуставим све радове.“Када сам испитивао министра унутрашњих послова, рекао ми је да је то председничко наређење. „Претпостављам да је проналажење великог броја тела било политички срамотно“, написао је репортер Њујорк Дејлија (Хоџис, 1997).Наравно и ако уредно приложен тзв Суду у Хагу овај чланак није ни узет као доказ и ако је лист штампан у ратном Сарајеву од стране Муслиманско-бошњачких организација .У децембру 1993. године, часопис „Дани“ објавио је опширан чланак о Мушану Топаловићу – Цацу и операцији „Требевић-2“, и поменуо Казане као једну од три локације гдје су сахрањене српске жртве. Од краја рата, у басену Казани, који је дубок 30 метара и широк 70 метара, извршене су три ексхумације. Пронађени су остаци 21 особе, а идентификовано је 16. Босански институт за нестале особе саопштио је да нису планиране додатне ексхумације на том локалитету, јер нема информација о још потенцијалних гробница.Исљедници  су добили доказе о стравичној бруталности према жртвама. Топаловић је установио правило „иницијације“, према којем је сваки његов сарадник морао да докаже своју лојалност убијањем немуслимана ножем. Неки од осумњичених тврдили су да су погубили преко 50 Срба и тврдили да је злочин био идеолошки мотивисан. Такође су навели план етничког чишћења немуслиманских грађана из Сарајева, који је покренуо високи званичник СДА Омер Бехмен. Један од убица је тврдио да су „убијали Србе како би осигурали напредак муслимана и ширење ислама“.Кривични предмет познат јавности као случај „Казани“ обрађен је у Окружном војном суду и Војном тужилаштву у Сарајеву, након што је Штаб Врховне команде – Оружане снаге – Управа безбједности поднијела кривичну пријаву бр. 03 / 70-104, 21. новембар 1993. Кривичне пријаве у овом случају поднете су Окружном војном тужилаштву у Сарајеву под бр. КТВ-ИВ бр. 11/93. Ова кривична пријава упућена је: Хасић Сенад, Топаловић Џемо, Хоџић Нихад, Хоџић Хусејин, Алибашић Асиф, Кубат Зијо, Жига Сабахудин, Есад Туцаковић, Самир Сеферовић, Суад Османовић, Омер Тенџо, Сеад Кадић, Самир Љубовић, Мухидин Рахић Рахић, Рахић Рахић, Емир, Емир Рохић, Рефик Ћолак, Мевлудин Селак, Мехо Турчало, Екрем Дорић, Сенад Харачић, Нијаз Сабљица, Самир Бејтић, Армин, Крек Харис Хоџић, Исмет Садовић, Ђурђица Шкорић, Харис Нумић и Осман Гежо. Укупно је 30 припадника 1. корпуса Армије Босне и Херцеговине оптужено за кршење међународног хуманитарног права и почињење вишеструких бруталних убистава цивилних тијела током рата у Сарајеву 1992. и 1993. године.Часопис  „Дани“ открио је графичке детаље злочина над Србима из судских досијеа: „20. децембра 1994. године, војни суд је прогласио кривим војнике Зија Кубата, Есада Туцаковића, Омера Тенџу, Асифа Алибашића и Самира Сеферовића, званог Чебле, „јер су у октобру 1993. године у Сарајеву, по наређењу команданта 20. брдске бригаде, Мушана Топаловића, званог Цацо, оптужени одвели Васила Лаврива и његову супругу Ану из њихове куће у Пионирској улици у Сарајеву у штаб 10. брдске бригаде на Бистрику, претукли их, а затим их у два аутомобила одвезли до локације јаме Казани у зони одговорности 3. батаљона.“Случај  „Казани“ у Алијином правосуђу отворен је 21. новембра 1993. године, а након спроведене истраге, Окружно војно тужилаштво је 5. априла 1994. године подигло оптужнице против укупно 18 окривљених. Тужилац је одлучио да не гони 12 особа које су првобитно третиране као осумњичене. Предрасуде и жалбе криминалаца против њих „судски су трајале до 2007. године, тако да нико од осуђених заправо није одслужио казну. Нема записа да је ико од њих икада изразио кајање за злочине на Казанима . Оптужени су осуђени на укупно 37 година затвора.Затим су Самир Селимовић и Мехо Турчало отишли у штаб 3. батаљона, покупили Милену Драшковић, која је била заточена у згради штаба, и одвели је на локацију Казани, гдје су се налазили војници Зијо Кубат, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић и Самир Сеферовић, и тукли тројицу цивила, ударајући их ногама и песницама и дрвеним палицама. Тада је Зијо Кубат узео нож, који је увек носио са собом, и заклао Васила Лаврива пререзавши му грло. Туцаковић Есад је узео нож са сјечивом дужине око 40 цм, који се звао „граната“, и ножем је заклао Ану Лаврив, одсекао јој главу од тела и гурнуо њено тело у јаругу. Сеферовић Самир, Тенџо Омер и Алибашић Асиф били су свједоци ових убистава, али нису обавијестили органе гоњења о злочину, па починиоци ових злочина дуго нису ухапшени.На суђењу је Асиф Алибашић рекао: „…Истина је да сам ја знао за овај злочин и да га нисам пријавио, али је цио град, Врховна команда и министар унутрашњих послова знао за злочине 10. брдске бригаде.“

Војни суд прогласио је кривим и Сеада Кадића званог Гус, Армина Хоџића, Есада Раовића званог Есо Маскирни, Самија Љубовића званог Мића и Сенада Хасића за убиство Ергина Николића и Душка Јовановића – јер су средином септембра 1993. године у Сарајеву претукли војника званог Его Јовановић, Его Јовановић и 1. батаљон. Тарли. То су учинили и Самир Бејтић и Сеад Кадић. Потом су Мушан Топаловић, Армин Хоџић, Жига Сабахудин, Самир Бејтић, Сенад Хасић, Сеад Катић, Самир Љубовић, Мевлудин Селак и Есад Раонић ове двије особе одвели у бункер снајперског вода на локацији Богушевац, тукли их песницама и на крају убили. Самир Бејтић је узео сабљу и ударио Николића у врат, а Армин Хоџић је ножем ударио Николића. Мушан Топаловић, Армин Хоџић и Сеад Кадић изболи су Душка Јовановића више пута.Затим су однијели мртва тијела до ивице јаме Казани, а Самир Бејтић је Николићу одсјекао главу и бацио два мртва тијела у јаму Казани. Есад Раонић, Самир Љубовић и Сенад Хасић били су сведоци ових убистава, али их нису пријавили органима гоњења, па починиоци ових злочина дуго након тога нису ухапшени.

За убиства Радослава и Марине Комљенац проглашени су кривима: Омер Тенџо, Асиф Алибашић и Рефик Чолак. Крајем јуна 1993. године, у Сарајеву су, по наређењу команданта Мушана Топаловића, из њиховог стана у улици Драгице Павице број 7 одвели старији брачни пар Радослава и Марину Комљенац.Обоје су били инвалиди и кретали су се уз помоћ штапова. Пар је прво одведен у штаб бригаде, а затим доведен на локацију Казани у Богушевцу. Тамо их је Самир Бејтић предао Омеру Тенджу и Асифу Алибашићу да их убију. Мевлудин Селак је ножем, који је добио од Омера Тенже, убио Радослава Комљенца. Мевлудин Селак је притиснуо руку преко уста Радослава Комљенца, гурнуо га на земљу, а затим га заклао, пререзавши му гркљан. Рефик Чолак је ножем убио Марину Комљенац... (Пећанин и Селимбеговић, 1997.ф 1).Девета и десета брдска бригада, којима су командовали Рамиз Делалић Ћело и Мушан Топаловић Цацо, дјеловале су на подручју Сарајева у општини Стари град између априла 1992. и краја октобра 1993. године. Биле су познате по својој недисциплини и криминалним активностима. Вехбија Карић, високи официр Главног штаба Армије БиХ, изјавио је да су војници ових бригада имали криминалну прошлост (МКСЈ, Тужилац Међународног суда за бившу Југославију и Руанди  против Сефера Хахиловића, 2007).Исту изјаву потврдио је и Сефер Халиловић, први човјек Алијине војске: „Ове двије бригаде су имале најгори углед у погледу дисциплине и честих инцидената“ и „ови команданти су се окружили групама обичних криминалаца или

полукриминалаца“.Десета брдска бригада под Цацом имала је око 2.000 људи и држала је одбрамбену линију на гребену Требевића (МКСЈ, Тужилац против Сефера Хахиловића, параграф 120). –Војници Топаловићеве бригаде практиковали су исламске обичаје, који су били обавезни за све, без обзира на националност. Такође су имали другачије ознаке, различите од оних уобичајених у Армији БиХ. На капама су носили полумјесец и звезду и натпис „Цацо“. Према ријечима аналитичара ЦИА,Џона Лирија  „ови патриотски криминалци су убрзо и сами постали проблем; изнуђивали су новац и тјерали радну снагу из насеља која су требали да бране“ (ЦИА, 2002, стр. 186 извјештај стр.пов .СД 102-95 ).Постоје бројни докази да су војници 9. и 10. брдске бригаде били укључени у систематске кампање изнуде, злостављања, мучења, пребијања и убистава српских цивила, који су у Сарајеву масовно третирани као „четници“. Војници из ових бригада су произвољно хапсили српске цивиле на улицама Сарајева и у њиховим становима и одводили их на прву линију фронта на гребену планине Требевић да копају ровове. Многи од њих се никада нису вратили.Према  ријечима начелника војне безбедности АРБиХ, Јусуфа Јашаревића, војници 10. брдске бригаде су свакодневно куповали људе са улица града и на силу их одводили на копање ровова у одећи и обући коју су у том тренутку носили (МКСЈ, Тужилац против Сефера Хахиловића, став 126). Срби су силом били приморани да копају ровове у најопаснијим секторима линије фронта. Војници Армије БиХ би обично испалили неколико минобацачких граната на положаје ВРС-а и побјегли у заклон, остављајући људе у рововима. Такође постоје бројне чињенице које доказују да је АРБиХ користила не само цивиле, већ и војнике УНПРОФОР-а и објекте и објекте Црвеног крста као „живе штитове“. На пример, новинар Комесар Уједињених нација за људска права Тадеуш Мазовјецки је извијестио:

„Примљено је много извештаја о произвољном притварању и злостављању цивила од стране владиних снага у Сарајеву и околини. Специјални известилац је добио директно сведочење од једног српског избеглице, који је стигао у Србију из Сарајева у децембру 1992. године, о коришћењу затвореника као људских штитова. Сведок наводи да су муслиманске снаге заробиле Србе да би их користиле као људске штитове против снајпера док су ишли на своје војне положаје и назад“ (Комисија Уједињених нација за људска права, 11/1992).

Према свједочењу  Мирка Пејановића, многи од убијених нису пријављени као жртве злочина, већ као убијени у акцији: „Убиства су почињена на следећи начин: одведете неприпремљеног цивила на прву линију фронта и кажете му: Копај! Оставите га на отвореном и пуцате у супротном смеру. Онда супротстављена страна узвраћа ватру, и овај цивил бива убијен. Ово убиство је пријављено као ‘убијен на првој линији фронта’, а не као злочин“ (Пети периодични извештај Уједињених нација, 1993, стр. 7-9)

Тијела жртава су бачена у природну пукотину, јаму Казани у подножју планине Требевић на источној страни града, која је тако постала масовна гробница. Да би уништили доказе о својим злочинима, војници АРБиХ су брзо покрили тела мртвих и спалили их сипајући гориво на гуме.Свједок (Љубомир Вуковић)!!! 806/95-18 је сведочио  пред Комисијом СРЈ за прикупљање информација о злочинима против човечности: „Када сам био затвореник у ћелији број 2 у Централном затвору у Сарајеву, дијелио сам ту ћелију са војницима из јединице којом је командовао Мушан Топаловић, познат као Цацо, Ален Хатић и Емир Капетановић. Разговарали смо у ћелији. Хатић је био у затвору због оружане пљачке и убиства детета, Харис Капетановић његов саучесник.“Рекли су ми да су учествовали у многим акцијама ове јединице, када су хапсили много Срба у Сарајеву и одводили их да копају ровове. Како су рекли, много Срба је побијено. Тијела мртвих су одвезена на место звано Казани, између насеља Бистрик и општине Стари град. Како су објаснили, прво су у пукотину натрпали 20 или 30 лешева, затим их прекрили живим кречом, па слојем земље и тако даље. Као што су рекли, било је десет слојева“.Младен Милосављевић, сведок ратних догађаја у Сарајеву, изјавио је да су „богати грађани Сарајева били изложени изнуди“ и да су „морали сваког месеца да купују заштиту од Топаловића и Делалића“. Милосављевић наводи случај Мирсада Никшића, који је „наводно плаћао 10.000 ДМ мјесечно“, док је друга жртва популарна пјевачица Ханка Палдум.Ханка Палдум је покушала да побјегне из Сарајева али је спасио сам Предсједник Алија Изетбеговић.

Душко Томић, председник невладине организације Дечја амбасада „Међаши“, такође је био изложен изнуди и уцени и плаћао је Рамизу Делалићу за заштиту. Према Милосављевићевим ријечима, „чак је имао и рачуне за новац који је платио Рамизу Делалићу“.Злочин  почињен над Србима у Сарајеву био је јаван. У децембру 1993. године, часопис „Дани“ објавио је опширан чланак о Цацу и поменуо Казане као једну од три локације гдје су сахрањене српске жртве. Случај Казани је, међутим, најбоље истакао неспособност или невољност власти да се позабаве насилним безакоњем у Сарајеву. Дана 10. новембра 1994. године, „Дани“ су објавили чланак под називом „Истина о злочинима“ који је до детаља  описао злочине почињене на локацији Казани:„На овом злослутном мјесту, војници 10. брдске бригаде под командом Мушана Топаловића починили су дивљачка убиства грађана Сарајева, углавном српске националности Највиши војни, полицијски и државни званичници били су упознати са злочинима почињеним на Казанима. Ћутали су када су ови цивили одведени, искасапљени и убијени. Тајна ових злочина била је у чуваним досијеима“ (Пећанин и Селимбеговић, 1997. ф 2 ).“.Божидар Шљивић, Србин, нестао је 24. јуна 1992. Његовој супрузи Бехирети Шљивић сутрадан је речено да су људи Мушана Топаловића отели и убили њеног мужа због њиховог стана (Мркић, 1997). Марина Невструјева и Ненада Лојевића су војници АРБиХ у јуну 1992. године одвели из њиховог стана у Улици Димитрија Туцовића и више се нису вратили. Њихов стан је одмах заузео Топаловићев рођак (Пећанин и Селимбеговић, 1997 -ф.3 ). –Много српских цивила је једноставно нестајало ноћу. У ствари, отеле су их муслиманске паравојне јединице. Такве отмице су почеле пре избијања рата. За оне који су отети обично се каже да их је „прогутао мрак“ (Микеревић, 2004, стр. 172, 176, 177, 182, 183, 191-248).Осим Цаца и Ћела, многе друге јединице Армије Босне и Херцеговине починиле су злочине над сарајевским цивилима -Србима. За убиства српских цивила на локалитету „Иван Крндељ“ одговорни су били војници 6. муслиманске бригаде – Изет Тињак, Мирсад Јашари и Амир Хусић, који је био под командом Адема Алијагића. У кући Гавра Ћеранића у Вараждинској улици број 24 убијена су тројица српских цивила, Сретен Николић, Јагода Јанковић и Јован Поповић, а војска је убила и истакнутог члана сарајевског ХДЗ-а и директора Републичке управе за приходе Јосипа Гогала, који је био словеначко-хрватског порекла.Цивили су одведени из затвора у којем су првобитно били држани и речено им је да ће бити одведени на Грбавицу на размену. Уместо тога, одведени су у кућу Гавра Ћеранића у Вараждинској 24 и хладнокрвно стрељани. Рјешењем Окружног војног суда I-28/93 од 3. августа 1993. године, за сва ова убиства одговорни су војници под командом Адема Алијагића. Тијела њихових жртава су спаљена. Истрага је открила да је Јагода Јанковић силована прије него што је убијена. Замјеник начелника ЦСБ Сарајево Златко Бећкановић потврдио је чињеницу убистава .Команда  Армије Босне и Херцеговине и предсједник Алија Изетбеговић били су добро упознати са криминалним понашањем трупа под њиховом командом. Током суђења на Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, Радован Караџић је судијама у децембру 1992. године представио извештај који је написао Фикрет Муслимовић, начелник војне безбедности АРБиХ: „Напомињемо да смо већ неколико пута пружили информације о незаконитим и деструктивним активностима Мушана Топаловића Цаце и у том погледу смо предложили одређене мере како бисмо га спречили да се понаша на овакав начин. Између осталог, у документу који смо послали 1. децембра 1992. године, када је 10. брдска бригада још увек била у фази формирања, а Цацо је сматран кандидатом за место њеног команданта, представили смо доступне информације о његовом злостављању и хапшењу грађана, чак и његових војника, као и о ликвидацији грађана који су били етнички Срби, и о присилној мобилизацији и присиљавању грађана да копају ровове. Међу тим грађанима били су болесни и инвалиди“ (МКСЈ, Тужилац против Караџића, 2010, стр. 2255).До љета  1993. године, размере тероризма СДА постало је немогуће сакрити. Тензије између сарајевских криминалних вођа и државних власти ескалирале су током лета 1993. године, када су Цацини људи узели стотине талаца и опколили зграду Председништва у знак протеста против хапшења Сенада Пећара, једног од Цациних најближих помоћника (Andreas, 2016, стр. 93). Дана 2. јула 1993. године, 9. и 10. брдска бригада организовале су нереде и почеле да узимају таоце са улица. Део Сарајева под контролом АРБиХ постао је практично подељен између побуњеничких војника и трупа лојалних влади. Оружани сукоби су избили око полицијских станица у општинама Центар и Стари град, а полицијска јединица је минобацачима гађала Цацине положаје на Требевићу. Пре него што се битка завршила, у ватру су укључени митраљези, оклопна возила и минобацачи, а најмање један полицајац је погинуо. Побуњени војници су напустили улице Сарајева након што је Изетбеговић обећао да ће им повећати плате и укинути најризичније мисије (Станковић, 2000, стр. 207-208).Други извештај војне безбедности Армије БиХ поднијет је 4. марта 1993. године: „Уз помоћ МУП-а ЦСБ Сарајево, СВБ је прибавио 15 писаних изјава и 13 званичних извештаја овлашћених службеника који доказују да је Цацо, сам или уз помоћ десет блиских сарадника, починио више кривичних дела која су била довољна за покретање кривичне пријаве.“Након  што су Цацићови  војници тешко претукли и осакатили сина генерала АРБиХ Јована Дивјака, јединог официра српске националности у Врховној команди РБиХ, Дивјак је упутио писмо оставке врховном команданту Алији Изетбеговићу, у којем је понашање јединица АРБиХ „у Сарајеву упоредио са понашањем наоружаних племенских формација у Африци“. У писму се говори о њиховим гнусним праксама: „На подручју Аблаковине налази се концентрација (логор) грађана и војника АРБиХ. У већини случајева, одузета су им документа. Подељени су у 5 група: Прва група су затвореници. Има их десетак. Зову се Драган, Синиша, Иво… Тамо су већ 40 до 50 дана без средстава за личну хигијену и прање (верујте ми, смрде)… Свакодневно копају ровове између 8:00 и 20:00 часова. Друга група је осуђена“. Трећа група је ухапшена. Неки од њих су тамо већ месец дана… Питам се ко је одговоран што те људе води на фронт да копају ровове, често без икаквог обезбеђења. За 20 дана, међу тим јадним људима је убијено пет људи, а 20 је рањено. Не знам да ли њихови родитељи и породице знају где су им синови, очеви и мужеви.Генерал АРБиХ Јован Дивјак је у свом писму истакао да никада није имао стварна командна овлашћења у војсци, те да је коришћен и манипулисан да би се створила слика мултиетничке војске Републике Босне и Херцеговине.Командант  Армије Босне и Херцеговине Сефер Халиловић штитио је Цаца и Ћела и ометао било какве дисциплинске мере против њих. Генерал Стјепан Шибер је 17. августа 1993. године записао у свом дневнику а исти је доставио Хагу у Случају Караџић „да је командант АРБиХ, Сефер Халиловић, на састанку о Игману изјавио: „Сефер је представио Цацу, Ћелу и Зуку као спасиоце Сарајева“ (Шибер, 2001, стр. 176). Генерал Стјепан Шибер је 8. септембра 1993. године забиљежио у свом дневнику доказе да је Рамиз Делалић био умијешан у рекет и да су војници 9. брдске бригаде вршили произвољна хапшења Хрвата и Срба у Сарајеву. Генерал АРБиХ Стјепан Шибер и начелник ЦСБ Сарајево Бакир Алиспахић посјетили су 24. септембра 1993. предсједника Алију Изетбеговића молећи га да силом ухапси команданте 9. и 10. брдске бригаде. Изетбеговић је то одбио (Шибер, 2001, стр. 192). Генерал АРБиХ Стјепан Шибер се 27. септембра 1993. године састао са Расимом Делићем и Сефером Халиловићем. Халиловић је Делићу рекао да су „Топаловић и Делта 188 увек били ван система (ланца командовања) и имали су наређења од одређених структура да вас или мене уклоне по наређењу“.Десета брдска бригада под командом Топаловића Цаца и специјална јединица „Делта“ биле су заправо лична преторијанска гарда Алије Изетбеговића и следиле су само његова лична наређења (Шибер, 2001, стр. 224).

Прва  организована рација на станове сарајевских Срба у потрази за оружјем извршена је 8. маја. Током овог напада, много Срба је убијено. Након тога, рације и претреси су се понављали у редовним интервалима. Током ових претреса, људи који су посједовали легално уз оружни лист – оружје, али нису могли да пруже „задовољавајуће објашњење“ његовог порекла, одмах су били осумњичени да подржавају „терористички СДС“. Људи су одвођени на испитивање у локалне затворе и никада се нису враћали.Било је стотине таквих случајева. Према речима проф. Мирко Пејановића, стотине су платили својим животима у Сарајеву, Стоцу, Коњицу, Чапљини, Бугојну, Мостару и другим градовима, а „ови злочини би једног дана требало да буду дио истраге о кривичној и моралној одговорности за смрт цивила у Босни“. Куће муслимана су такође претражене, али мање енергично и са мањом штетом. Таква дискриминација Срба била је део опште атмосфере у којој су се произвољна хапшења и притварања дешавала свакодневно. (Пејановић, 2002, стр. 132).Манојло Чалија је у својој књизи описао начин на који су претраживани станови Срба: „Очекивало се да ће сваки српски стан бити претражен и одузет. Чаршија је причала приче о методи и поступцима претреса. Тражили би метке, пиштоље, бомбе, ножеве. Претраживали би и, претраживши, сами би их пронашли. Или би једна група претраживала, а друга би их пронашла. Како год да је то урађено, једно је сигурно: станови су очишћени од својих станара, опљачкани и усељени. Србима није било важно како је то урађено.“ (Чалија, 1995, стр. 95).Незаконито присвајање српских станова постало је процват посла у Сарајеву. Предсједништво Републике БиХ је 15. јуна 1992. године донијело Одлуку са законском снагом којом је станове који су „коришћени за незаконите активности“ прогласило „напуштеним“. Одлуком се сви станови припадника ЈНА и запослених у институцијама СФРЈ на територији Републике Босне и Херцеговине проглашавају напуштеним, а одлуку потписује председник Алија Изетбеговић.Уредбом који је потписао Алија Изетбеговић  је такође било предвиђено да се „стан проглашен напуштеним“ преда „активном учеснику у борби против агресора“. То је значило да је сваки војник Армије Републике БиХ могао да постави оружје у стан о којем је сањао, а затим да га присвоји као „активни учесник у борби против агресора“. Ова одлука је представљала грубо кршење права законских власника и послужила је као средство суптилног етничког чишћења. Сарајевски становник Перо Јеремић описао је како је изгубио кућу:Дана 26. маја, око 13 часова, у моју кућу је дошла група наоружаних људи у униформама. Били су то ‘Зелене беретке’. Њихов претпостављени је био муслиман са презименом Рајковић. Не знам му име, али знам да му је мајка била Фатима. Било их је око 10 или 12. Претражили су цијелу кућу и носили детекторе за оружје. Иначе, у подруму је била трговачка фирма мог сина СИНКОМ. У просторијама фирме била је каса, рачунари и друге ствари. Ови људи су ме замолили да им дам кључ од касе, што сам и учинио. Узели су 500 марака и нека документа. Док је трајала рација у кући, чуо се пуцањ. Након тога, за врло кратко време се окупило око 150 људи и оптужили ме да сам пуцао. Рекао сам им да нисам пуцао јер нисам имао оружје. Онда су у кући пронашли митраљез и рекли да сам га сакрио. Одговорио сам им да је то лаж и да није мој.“БХ Дани су сјутрадан објавили  текст „Перо  Јеремић је претучен и затворен у затвор „Виктор Бубањ“. Његова кућа је конфискована за Армију Босне и Херцеговине. Група Срба је одведена из својих станова у Добрињи и никада се није вратила. Тијела Момира Пејовића, Петра Гашића и његовог деветнаестогодишњег сина Оливера, који су одведени из својих станова у Добрињи 18. јуна 1992. године, пронађена су тек послије рата. Бивши директор фабрике „Фероелектро“ Миливоје Стековић одведен је из свог стана у улици Радојке Лакић и још увек се води као нестао. (Пећанин и Селимбеговић, 1997 ф.4 ).

Популарни српски музичар и композитор Слободан Самарџић убијен је у мају 1992. године. Његово тијело је бачено у реку Миљацку, а у његовом џепу је пронађена службена лична карта. Међутим, званично се водио као нестао све до 1999. године, јер власти нису жељеле да признају чињеницу његовог убиства. Као и у бројним другим случајевима несталих Срба, полиција није успјела да пронађе починиоце.Српска  шесточлана породица Ристовић, укључујући троје дјеце, убијена је током ручка у свом дому 8. јула 1992. године. Група наоружаних људи је из ватреног оружја убила Петра Ристовића, његову сестру Босиљку, брата Обрена, мајку Радосаву и рођаке Мила и Данила. Данило је имао само 14 година, а наводно је долазио у кућу само да донесе рођацима мало свјежег хљеба. Убице су биле обучене у униформе Патриотске лиге и оставиле су их у полицијском ауту. (Шиндлер, 2007, стр. 104) Два дана касније, локални медији су пренијели саопштење Министарства одбране и Генералштаба Армије БиХ у којем се наводи да су убиство починила три неидентификована починиоца. Накнадном истрагом је откривено да су убиство починили полицајци из полицијске станице Марин Двор. (Сефер Халиловић, 1997, стр. 111-112).Сви ови наведени злочини имали су само један циљ – застрашивање српског становништва и притисак на Србе  да напусте Сарајево. Читаве српске породице су убијане у Сарајеву под контролом Армије Босне и Херцеговине. Ђуро Козар, угледни новинар из Сарајева, навео је случајеве породица Елек и Крајишник. Ђорђе, Божидар и Љубица Елек су стрељани у својој кући у насељу Пофалићи 16. маја 1992. године. Још један масакр догодио се у новембру 1992. године у насељу Буљаков Поток, где су убијени Јања Крајишник (55) и њени близанци Боро и Борка (обојица по 27 година), док је њен најмлађи син Ненад, који је био само мали дечак, преживео. Убица је наводно побегао у Немачку. (Љубас, 2019).Убиство  породице Ристовић освијетлило је праву слику ситуације у којој живе Срби у Сарајеву. Од првог тренутка је било јасно да је ово убиство почињено на етничкој основи и са политичком мотивацијом. Након убиства породице Ристовић у јуну 1992. године, министар унутрашњих послова Јусуф Пушина јавно је обећао да ће убице бити пронађене и позване на одговорност. (Миле Мркић, 1992).То су била празна обећања. Према дневнику замјеника начелника ЦСБ Сарајево, Златка Бећкановића, „убиства су свакодневна појава“. Напоменуо је: „Посебно нас је забрињавала чињеница да су се у појединим клиникама болнице Кошево и рањеници и болесни убијали. Један старац је десет дана ‘лијечен’ тако што су му свакодневно ножевима убадали различите делове тела. Обдукцијом је утврђено да је имао 17 убодних рана по свим дјеловима тијела.“ Много људи је погинуло од гранатирања, али многе смрти су такође резултат пуцњаве под сумњивим околностима, које су „углавном приписане снајперистима са брда“… (Бећкановић, 2016, стр. 192).Убиства  Срба су такође прикривана изјавама да су жртве убијене снајперима или гранатирањем са српске стране (Бећкановић, 2016). Према извјештају начелника ЦСБ-а Мунира Алибабића, на територији Сарајева под контролом АРБиХ током 1992. године убијено је 218 људи. Према његовим речима, етнички састав жртава је био: 84 Србина, 74 Муслимана, 53 неидентификованих, 6 Хрвата и 1 Украјинац.

Главни штаб Армије Босне и Херцеговине знао је за забрану гранатирања цивилних циљева према Женевским конвенцијама и лоцирао је кључне војне центре, концентрације трупа и логистичке системе и оружје у и међу становништвом.Ову тактику је користила ПЛО током опсаде Бејрута од стране израелских снага 1982. године, „Мир за Галилеју“. Генерал Љубо Домазетовић пише „Тактички, користили су цивиле да сакрију своје снаге. Артиљерија малог и средњег калибра Армије Босне и Херцеговине, као и лако и ограничено ватрено оружје, попут бацача граната, противавионских топова и противтенковског стрељачког оружја, обично су били постављени на камионима, приколицама или вагонима који су се налазили у непосредној близини цивилних објеката, као што су школе, болнице, вртићи. Пушкашки и снајперски положаји налазили су се на крововима зграда и станова, прозорима и терасама цивилних зграда“.Већ у априлу 1992. године, АРБиХ је почела да гађа минобацачима циљеве ЈНА у општини Стари Град у центру града. Начелник Главног штаба ТО, пуковник Хасан Ефендић, описао је тактику АРБиХ у својим мемоарима „Ко је бранио Босну“: „Испоставило се да је начелник општине Стари Град имао два минобацача калибра 82 мм које је заплијенила ЈНА. Ови минобацачи би испалили неколико граната, а затим брзо промијенили положаје. Четници би отворили ватру на локације са којих су минобацачи пуцали. Хаџибајрићеве батерије би поново отвориле ватру са других положаја, а четници би поново реаговали ватром, рушећи зграде, убијајући и рањавајући људе. Тако се начелник општине играо са четницима.“ (Ефендић, 1998, стр. 270).Митарци  и снајперисти АРБиХ отворили су ватру на српске положаје, војнике и цивиле из касарне „Маршал Тито“, гдје се налазио украјински батаљон УНПРОФОР-а, са положаја у непосредној близини зграда ПТТ инжењеринга, где се налазио штаб сектора УНПРОФОР-а у Сарајеву, и из просторија болнице на Кошеву, као и са бројних положаја који се налазе у густо насељеним деловима града. Командант сектора УНПРОФОР-а у Сарајеву, генерал Луис Макензи, забележио је у својим мемоарима:Омиљена техника Територијалне одбране Сарајева била је постављање оружја близу наших положаја… Ако је било узвратне ватре, то је и даље ишло у њихову корист, јер бисмо тада јавили да су нас Срби гранатирали.“ (Макензи, 1993, стр. 309).Генерал Луис Макензи је 22. јула 1992. године у свом дневнику описао инцидент када су минобацачи АРБиХ били постављени поред канадског батаљона УНПРОФОР-а у кампу Бевор. –Сви захтјеви команди АРБиХ да се уклоне минобацачи били су узалудни. Када су отворили ватру, канадски батаљон се сакрио. Срби су узвратили ватру, нанијевши велику штету канадском логору. Ово није изолован инцидент. Сличан инцидент се догодио 11. јула 1992. године, у вези са положајем украјинског противваздушног радара УНПРОФОР-а. Као и у инциденту у кампу Бевор, војници АРБиХ су премјестили своје тешко наоружање на положаје УНПРОФОР-а и отворили ватру. српске снаге су узвратиле ватру. У сукобу који је уследио, војници АРБиХ гранатирали су положај УН, убивши једног официра УН и ранивши четворицу. (Макензи, 1993, стр. 321)Најважнија  тактика је била коришћење медицинских установа АРБиХ као „живог штита“. У својим мемоарима, Дејвид Овен је описао муслиманске артиљеријске нападе из болнице Кошево као „најбруталнију и најбоље документовану епизоду у којој су муслиманске војне јединице провоцирале Србе да сами пуцају на муслимане“. Он је изјавио:Тим УНМО (војних посматрача Уједињених нација), близу болнице Кошево у Сарајеву, видео је како минобацачка посада босанске владе, смештена у болничком комплексу, пуца преко болнице на српску територију. Брзо су се спаковали и отишли, само да би УНМО видели како стиже телевизијска екипа, а затим снима српско гранатирање болнице заузврат (Овен, 1996, стр. 112).“

Командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, генерал Мајкл Роуз, у својој књизи „Борба за мир“ сматрао је да је АРБиХ инсталирала своје оружје усред цивилних подручја, на пример, у сарајевској болници, и да: „Бошњаци су очигледно изабрали ову локацију са намјером да привуку српску ватру, у нади да ће настали масакр додатно мобилисати међународну подршку у њихову корист.“ (Роуз, 1988, стр. 254).

Када је Филип Морион, француски генерал који је командовао снагама УН у Босни од 1992. до 1993. године, сведочио на суђењу Слободану Милошевићу, рекао је да су муслимани „врло често користили минобацаче на Кошеву у провокативне сврхе“. (МКСЈ, 2004, Тужилац против Слободана Милошевића, стр. 32047).Замјеник начелника ЦББ Сарајево, Златко Бећкановић, био је свједок једне такве провокације и описао ју је у својој књизи:„Једног дана, док сам чекао аутобус око 100 метара од уништеног породилишта, чуо сам пуцњаву и шиштање хитаца који су долазили из болнице (Кошево). Испаљена су три плотуна. Онда сам видио луксузни аутомобил америчке производње и два џипа офарбана у црно, тамнозелено и каки, како излазе из болнице… Возила су брзо нестала. Све сам схватио и почео да ходам, не чекајући аутобус. Неколико минута касније, четири пројектила су погодила станицу.“ (Бећкановић, 2016, стр. 183).Судећи по опису оружја постављеног на пикап камионетима, радило се о минобацачима М20 калибра 75 мм са дометом од 6.000 метара и вероватно су припадали ХОС-у или ХВО-у.

У извештајима АРБиХ забележени су случајеви гранатирања болнице Кошево од стране снага АРБиХ. Помоћник команданта за безбједност 7. бригаде АРБиХ, Томислав Јурић, извијестио је 28. децембра 1992. године Команду Првог корпуса да „непознате особе гађају минобацачима из мобилних камиона у близини болнице Кошево“. У извјештају се наводи да је „27. децембра 1992. године, између 20:00 и 20:30 часова, минобацач који се камионом кретао од локације до локације испалио четири минобацачке ракете. Испаљене су са различитих локација у близини болнице Кошево и новог насеља Брека, вероватно у близини улица Марчела Шнајдера, Фуаде Миџића, Лује Адамича, Јована Бјелића, Исмета Мјезиновића и оближњих улица. Неколико минута касније, као реакција, агресор је испалио три до четири артиљеријске гранате у подручје Кошева, Грдоње, док је једна артиљеријска граната погодила стамбену зграду у улици Спасоја Мичића.“

Пуковник америчке војске Греј, шеф обавештајног одељења УНПРОФОР-а у Сарајеву, накнадно је у једној публикацији навео да је за оба гранатирања одговорна Армија БиХ. Чак је и најважније британско политичко тело у области обавештајних послова, Заједнички обавештајни комитет (JIC), закључио- да гранатирање сарајевских  пијаца и болница  нијесу  дјело ВРС, већ Армије БиХ (Wiebes, 2002, стр. 61-62).Према ријечима америчких аутора Стивена Л. Бурга и Пола С. Шупа: „Преовлађујућа претпоставка у западним медијима да влада РБиХ једноставно није могла да се бави таквим нехуманим дјелима је погрешна. Било је инцидената у којима су муслимани пуцали на свој народ (…) У новембру 1994. године, усред кризе у Бихаћу (…) УН су пружиле детаљан јавни извештај о доказима да је босанска војска извршила минобацачки напад на сарајевско насеље под својом контролом, убивши дијете.“Још један  такав случај догодио се у децембру 1994. године, када су у Сарајеву двије особе погинуле, а седам је рањено. Бивши војни извори УНПРОФОР-а описали су како је босанска влада за инцидент окривила српски тенк који је пуцао из складишта оружја под контролом УН изван града. Истрага УН о инциденту утврдила је да граната није могла бити испаљена са српских положаја и да је експлозив коришћен у нападу био минобацачка граната и бомба на даљинско управљање, што је сумњу преусмерило на муслимане. Да ли је одговорност за три кључна масакра била на босанским муслиманима било је мање јасно (Burg & Shoup, 1999, стр. 165).

Много година касније, ова анализа је добила даљу потврду на суђењу генералу Ратку Младићу пред МКТЈ. Заштићени сведок ГРМ-116, који је током рата био члан обезбеђења Алије Изетбеговића, сведочио је током унакрсног испитивања о гранатирању Маркала 5. фебруара 1994. године. ГРМ-116 је рекао да је напад на пијацу Маркале предложио вођа Исламске заједнице Реси-ул -улема  Мустафа Церић, а извршили су га генерали Армије БиХ Сефер Халиловић и Мустафа Хајрулаховић, познат као Италијан.

„Ови генерали  су спровели план тако што су систем за ватру поставили у линију са Шпицастом стијеном, близу села Мрковићи, гдје су Срби имали артиљеријске положаје, тако да би се одатле испаљивао наш минобацач. Алија и Церић су то прихватили и Сефер се окренуо ка Италијану и рекао: Италијан ће то урадити“, рекао је ГРМ-116, додајући да је био присутан када је Изетбеговић одобрио овај план. На другом састанку са Изетбеговићем, Халиловић је известио да је први покушај напада на пијацу Маркале пропао, јер је минобацач погодио кров пијаце (…) Алија им је рекао да покушају поново. Отишли су и убрзо смо чули шта се десило са Маркалама“, рекао је ГРМ-116“ (МКСЈ, Тужилац против Ратка Младића, 2015б, стр. 42642-42721).

                         (наставиће се)