Пише:Дејан Бешовић

Напад на колону ЈНА у Сарајеву или Масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године је напад који су извршиле снаге Армије РБиХ 3. маја 1992. на колону возила ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, која се повлачила према касарни у Лукавици. У извјештају МУП-а Републике Српске, судским списима и према Републичком центру за истраживање ратних злочина Републике Српске, овај догађај, као и убиства 2. маја, се воде под заједничким именом Случај Добровољачка, те се и број од 42 погинула припадника ЈНА односи на сва та дешавања, а не само на погинуле у Добровољачкој улици.Команда Друге армије – командант покојни генерал Милутин Кукањац и начелник штаба генерал Симеон Прашчевић, на основу искуства ЈНА из догађаја у Словенији и Хрватској, одлучили да измјесте јединице из касарни у Сарајеву, на Пале, у Лукавицу и друга погодна мјеста. Тако су хтјели да избјегну да муслиманске паравојне формације са малим снагама контролишу јединице у касарнама, да их искључивањем воде и струје исцрпљују и наносе им губитке.

У листу Војска, у броју од 28. маја 1992, генерал Кукањац је, одговарајући на питање зашто се Команда није раније извукла из Сарајева, написао: „Ценећи ситуацију и предвиђајући шта се може догодити, месец и по раније евакуисао сам део Команде области на сигурну локацију. После напада на зграду Команде, 22. априла, евакуисан је и други део Команде области ван Сарајева. Остао је трећи део Команде и људство за обезбеђење и опслуживање, с тим што смо се припремали за коначно напуштање Сарајева. Свакодневно су колоне возила са натовареним средствима кретале ка сигурним локацијама. То је трајало све до 2. маја до 11 часова…”

Дана 2. маја 1992. године, у 12 часова, извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране радикалне исламске групације Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор.

Генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. змтп -заштитног моторизованог пука са 2 БОВ-а и 3 пуха и 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића, уз 6 погинулих.Кукањац зове Војну болницу, односно мајора Марка Лабудовића који је водио Диверзантски одред, да крене у помоћ групи пуковника Шупута. Лабудовић говори да не може то извршити јер нема чиме и да ће изгинути. Тек након позива Шупута и вапаја колега, Лабудовић није могао да не реагује, иако је био свјестан у шта се упушта. Укупно 15 диверзаната под командом Лабудовића креће ка Дому ЈНА са два пинцгауера, а пратила су их и два санитетска возила са јасно видљивим ознакама са ненаоружаним особљем у бијелом. На Скендерији упадају у засједу, гине 14 лица, од тога 10 из Диверзантског одреда укључујући и команданта Лабудовића.[а] Рањено је 5 диверзаната, од којих су два заробљена[б]. Пошто је и Команда 2. ВО нападнута Кукањац је наредио Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера пробију од Швракиног насеља до Бистрика. Старјешине и војници су са једним БВП (борбено возило пјешадије-гусјеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успјели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао рањене диверзанте, и умјесто у Добровољачку према Команди 2. ВО скреће на мост, гдје посада под јаком ватром успијева њих тројицу да увуче у транспортер.Истог дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. Напад је престао око 20 часова.Око 19 часова, 2. маја 1992. на Сарајевском аеродрому, ЈНА је заробила Алију Изетбеговића, када се враћао из Лисабона, а држан је у касарни у Лукавици.Посредовањем УНПРОФОР-а, договорено је 3. маја 1992. ослобађање Изетбеговића, али да Муслимани у Сарајеву престану да нападају Команду 2. војне области ЈНА и допусте излазак из ње генерал-пуковнику Милутину Кукањцу са официрима и војницима ЈНА према Лукавици. Дана 3. маја око осам часова одлучено је да генерал Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се повјерење војске и официра. Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова. ЈНА у команду доводи лично Алију Изетбеговића са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха“. Како каже Маринко Милидраг „уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.У пратњи мировних војника УН и генерала Луиса Мекензија, Кукањац, официри и војници ЈНА око 300 лица у око 40 возила кренули су на запад према Лукавици. Мањи први део колоне ЈНА је пропуштен, то јест возила ОУН у којима су били и А. Изетбеговић и М. Кукањац. Када се Изетбеговић одвојио и отишао према згради Председништва РБиХ, према наређењу Ејупа Ганића и Стјепана Кљуића, муслиманско-хрватске јединице напале су други део колоне ЈНА који је био између Скендерије и Команде 2. војне области у Добровољачкој улици.Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова, прозора“, каже Милидраг. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.— Генерал Луис Макензи, „Чувар мира – пут у Сарајево“ записао је :Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола… Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу.Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја било је 42 погинула војника и цивила од чега 5 официра, 73 рањених а 215 је заробљено или отето.Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици, односно за злочине 2. и 3. маја 1992. године“.

Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. године. Један судски процес везан за ово почео је да се води 2022. године.Имајући у виду чињеницу да кривична дела ратних злочина не застаревају, поступак истраге ће бити настављен у оном тренутку када се отклоне разлози за њен прекид“, пише у одговору руководиоца српског Тужилаштва за ратне злочине Милана Петровића.Напомиње се да Тужилаштво за ратне злочине Србије води и даље поступак истраге у овом предмету у вези са постојањем сумње да је 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву почињен ратни злочин према припадницима бивше ЈНА, међу којима је било оштећених лица држављана Србије.

Припадници Зелених беретки, Патриотске лиге, МУП-а и Територијалне одбране БиХ напали су колону ЈНА у Добровољачкој улици 2. маја 1992. године.У овом нападу живот су изгубила 42 припадника ЈНА, од којих су 32.су  били Срби, шесторица Хрвати, двојица Бошњаци и двојица Албанци.Том приликом заробљено је 207 припадника ЈНА, 71 је рањен, а дан касније деветорица заробљених су убијени.Злочин у Доровољачкој још нема судски епилог.Међународни тужилац у Tужилаштву БиХ Џуд Романо почетком 2012. године донио је одлуку о обустави истраге против 14 особа, сматрајући да нису учинили кривична дјела за која се терете.

Предмет „Добровољачка“ уступљен је Хашком трибуналу који је 2003. године закључио да нема никаквог разлога за кривичну пријаву против Јована Дивјака.По српској потјерници у Лондону у марту 2010. године ухапшен је Ејуп Ганић, али га је енглески судија пустио, сматрајући да је поступак „политички мотивисан“.Јован Дивјак је 2011. године приведен у Бечу због идентичне потјернице, али је Аустрија одбила да га преда Србији са образложењем да се „не би могло очекивати поштено суђење у Београду“.Имена убијених  — Скендерија

1. Круно Бешлић,

Налогодавци злочина су:

Ејуп Ганић звани Ефендија — тадашњи члан Председништва РБиХ,оптужен за ратни злочин

Хасан Ефендић звани Султан — тадашњи командант Штаба ТО БиХ,оптужен за ратни злочин

Јусуф Пушина звани Пушо  — тадашњи заменик шефа МУП-а,оптужен за ратни злочин

Јован Дивјак-звани Црњо   — официр бивше Армије РБиХ,оптужен за ратни злочин

Фикрет Муслимовић – звани Везир — официр бивше Армије РБиХ,оптужен за ратни злочин

Драган Викић звани Анте Павелић  — командант Специјалне јединице полиције,

Емин Швракић звани Шврака — оснивач „Зелених беретки“, оптужен за ратни злочин.

Заим Бацковић звани Заги — оснивач „Патриотске лиге“,оптужен за ратни злочин ,силовања и убиства српских цивила

Јовица Берковић звани Лудак ,оптужен за ратни злочин ,силовања и убиства Срба.

Решад Јусуфовић-Шеик ; оптужен за ратни злочин против човјечности

Јусуф Кецман звани Полутан , оптужен за ратни злочин

Дамир Долан -звани Артуковић ,силоватељ,убица ,пљачкаш ,криминалац ,нарко дилер , оптужен за ратни злочин

Ибрахим Хоџић -звани Вехабија,криминалац ,нарко-дилер , оптужен за ратни злочин

Исмет Бајрамовић- звани  Ћело,убица ,терориста ,ловов ,криминалац ,силоватељ , оптужен за ратни злочин против човјечности и кршење међународног ратног и обичајног права

Џевад Топић звани  Топа.близак  сарадник и лични пријатељ Бакира Изетбеговића –Риђег ,убица ,нарко-дилер ,лопов , оптужен за ратни злочин.

Спасени рањеници: Драган Матић, Драган Лазукић и Драгослав Николић.

Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“. Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у БиХ, а извршили су га припадници Патриотске лиге и МУП БиХ. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.Према наводима из кривичне пријаве, у колони је погинуло 59 припадника ЈНА и цивила, а рањено 44, док постоје извори и о 132 убијена војника и цивила.Бошњаци овај злочин над невиним војницима на одслужењу војног рока прослављају као „Дан одбране Тузле“.Напад је изведен на 92. моторизовану бригаду ЈНА, која се у договору са властима Тузле мирно повлачила из касарне ЈНА „Хусинска буна“ са око 200 моторних возила и око 600 старјешина и војника.Припадници муслиманског МУП БиХ, муслиманске ТО БиХ и Зелених беретки са укупном снагом од око 3.000 војника су 15. маја 1992. године напале колону возила ЈНА која је мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године. Према изјавама учесника тог догађаја, колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж цијелог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горјела, а експлозије су одјекивале на све стране. Тај први напад је трајао пола сата, а затим је уследило појединачно убијање рањених и преживелих војника ЈНА у тој колони. Цео напад директно је преносила локална телевизија „ФС 3“, уз подругљиве и антисрпске коментаре, што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.Тачан број официра, младих војника и резервиста ЈНА који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је ријеч о око 200. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је 29 тијела.Предсједник Скупштине Организације породица погинулих бораца Ђоко Пајић рекао је :Да су локалне власти у Тузли 1992. године са градоначелником Селимом Бешлагићем званим Убица на челу том приликом починиле злочин, јер је ЈНА, у складу са договором, мирно напуштала град. Да је цео овај злочин планиран говори и чињеница да је колони ЈНА било дозвољен излазак из Тузле по тачно утврђеној путањи.Убијени и идентификовани су

Перић (Ђорђија) Остоја, из Смолуће, рођ. 18. 2. 1969. године,

Петровић (Сретка) Боро, из Кртове, рођ. 3. 6. 1971. године,

Поповић (Радивоја) Ненад, из Калесије, рођ. 29. 11. 1954. године,

Савић (Бранка) Миленко, из Пожарнице, рођ. 13. 10. 1959. године,

Сорајић (Бранка) Божидар, из Љубиња, рођ. 10. 12. 1973. године,

Стојановић (Бранка) Сретен, из Дубнице — Калесија, рођ. 1955. године,

Тадић (Милорада) Боро, из Кртове, рођ. 25. 4. 1964. године,

Тодоровић (Душана) Драган, из Кртове, рођ. 7. 2. 1964. године,

Тодоровић (Луке) Радомир, из Кртове, рођ. 23. 9. 1954. године,

Тубић (Јована) Јеленко, из Сижја, рођ. 22. 4. 1953. године,

Цвјетковић (Мирка) Данило, из Доње Потпећи – Сребреник, рођ. 14. 2. 1972. године,

Џолић (Николе) Јован, из Јајца, рођ. 7. 7. 1971. године.За организацију и извођење напада на тузланску војну колону од стране Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије 15. маја 1992. осумњичена су следећа лица:

Између 25. и 28. маја 1995, на Тузлу је испаљено више артиљеријских пројектила са положаја ВРС близу села Пањик на планини Озрен, око 25 км западно од Тузле Дана 25. маја 1995. (рођендан Јосипа Броза Тита и Дан младости у бившој Југославији) у 20.55 часова, високоексплозивна фрагментација гранате испаљена је вучним комадом артиљерије 130 mm, који је детониран у делу града званом „Капија”. Погинула је 71 особа, а 240 је рањено.Све жртве су били цивили, а већина је била старости између 18 и 25 година. Градоначелник Тузле Селим Бешлагић истог дана дао је изјаву Савету безбедности Уједињених нација назвавши ВРС „фашистима” и позвавши „У име Бога и човјечности напокон употријебите силу”. НАТО је 25. и 26. маја извршио ваздушне нападе на складишта муниције ВРС у Палама након кршења зона искључења и гранатирања сигурних подручја УН-а.

Новак Ђукић, бивши официр ВРС, ухапшен је у Бањој Луци 7. новембра 2007. У вријеме напада Ђукић је командовао Тактичком групом „Озрен”. Суђење му је почело 11. марта 2008. Ђукић је 12. јуна 2009. проглашен кривим и осуђен на 25 година затвора. Жалбено веће је 10. септембра 2010. одбило Ђукићеве жалбе као неосноване и потврдило првостепену пресуду од 12. јуна 2009. у цјелости. С друге стране, судски вјештаци из Чешке, Израела ,Француске ,Русије и САД-а  утврдили су да људи на Тузланској капији током рата у БиХ нису погинули од граната испаљених са српских положаја.

Премијер Републике Српске Милорад Додик 2009. године изјавио је да је напад инсцениран и довео у питање Масакр на Маркалама у Сарајеву. Општина Тузла поднијела је кривичну пријаву против Додика због ових изјава. Пријаву против Додика поднио је и Град Сарајево „због злоупотребе положаја и подстицања етничке, расне и верске мржње”. Канцеларија високог представника рекла је да је Додик негирао почињене ратне злочине и изјавио да „када такве искривљене чињенице долазе од службеника на положају високе одговорности, службеника који је дужан подржати Дејтонски мировни споразум и сарађивати са Хашким трибуналом, они су посебно неодговорни и подривају не само институције одговорне за подржавање владавине закона, већ и вјеродостојност самог појединца.На суђењу за утврђивање одговорности везано за овај инцидент учествовала су два судска вјештака. Први вјештаци били су   Влада Костић из Београда, а други Берко Зечевић из Сарајева. Терећење Војске Републике Српске се заснива на тумачењима Берка Зечевића из Сарајева. Према мишљењу судског вјештака балистичара Владе Костића који је анализирао суду представљене доказе у вези овога инцидента, „није пронађен ниједан ваљан доказ којим којим би била потврђена кривица генерала Ђукића”, односно којим се доказује испаљивање пројектила са позиција Војске Републике Српске. Берко Зечевић је током суђења свједочио да се на фотографијама мјеста инцидента види доказ да је експлодирала испаљена граната, док Влада Костић тврди да „у криминалистичкој документацији нема ниједне фотографије на којој се може препознати водећи прстен”. Судски вјештак балистичар Влада Костић је оптужио вјештака Берка Зечевића да за „пропуст у свом вештачењу може да има за последице озбиљну законску одговорност”.Судски вјештак мајор Берко Зечевић у свом извјештају тврди да је граната испаљена са положаја Пањик на планини Озрен, док вјештак Влада Костић сматра да „нису створене ни реално правне основе за доказивање могућности долета пројектила са Пањика до Тузланске капије”.Вјештак из Сарајева Берко Зечевић је пред судом свједочио како је пројектил испаљен са раздаљине од око 27 километара, док судски вјештак Влада Костић из Београда сматра да је потпуно немогуће извести доказ да је Војска Републике Српске из топова руског поријекла типа М46, који су као половни купљени седамдесетих година двадесетог вијека, те годинама претходно кориштени за вјежбе Југословенске народне армије и рата током распада Југославије, а што је довело до великог степена истрошености цијеви, били у могућности да остваре максималан домет од око 27 километара.

Између осталог, судски вјештак Влада Костић сматра да Војска Републике Српске није одговорна за злочин убиства 71. цивила, те да је налаз вјештака Берка Зечевића у случају „Тузланска капија” био лажан и супротан налазима истражних органа. Влада Костић сматра да је генерал Новак Ђукић „осуђен као Србин и као политички кривац”, док је за сам злочин одговоран неко други. Ђукића су ухапсили припадници Агенције за истраге и заштиту (СИПА) и пребацили га у Сарајево, гдје је предат представницима државног тужитељства БиХ. Оптужени Ђукић терети се да је починио кривично дјело — Ратни злочин против цивилног становништва — из члана 173. став 1. тачке а) и б), у вези са чланом 180. став 1. Кривичног закона Босне и Херцеговине.Суђење му је почело 11. марта 2008. Ђукић је 12. јуна 2009. проглашен кривим и осуђен на 25 година затвора.Дана 5. новембра 2019. у свечаној сали Дома војске Србије у Београду у организацији Министарства одбране Војске Србије одржана је промоција књиге Илије Бранковића:  Тузланска капија — режирана трагедија. Комесарка Савета Европе за људска права позната Анти,-српкиња  Дуња Мијатовић критиковала је промоцију књиге и навела како се у њој „фалсификују чињенице о злочину” који се догодио 1995. у БиХ.Промоцију књиге осудили су и бошњачки члан Председништва БиХ Шефик Џаферовић, Председница Одбора Европског парламента за стабилизацију и придруживање Србије Европској унији Тања Фајон и Иницијатива младих за људска права.Књига је промовисана и у Крушевцу 17. јануара 2020. и Краљеву 20. фебруара 2020.године .“Вјештаци из иностранства утврдили су да људи на Тузланској капији током рата у БиХ нису погинули од граната испаљених са српских положаја, чиме је оповргнута званична верзија овог догађаја“.

Масакр на Тузланској капији, 25. маја 1995. године, када је убијена 71 особа, а 240 је рањено, није изазван експлозијом пројектила испаљеног са српских положаја на Озрену – ово је званични закључак седморице  балистичких судских вјештака из Чешке, Израела и Француске,Русије ,САД-а,Србије и Италије  који су прошле и ове године радили одвојена вјештачења експлозије.Страни вјештаци сагласили су се да је немогуће да граната калибра 130 милиметара, која је наводно долетјела са српског положаја Пањика удаљеног 27 километара, падне под углом како је тврдио вјештак сарајевског тужилаштва Берко Зечевић и да уз то убије десетине људи, а још 240 рани, а да при томе изазове само мања оштећења на околним зградама и аутомобилима.Страни вјештаци установили су низ мањкавости у вјештачењу Берка Зечевића, на основу којег је осуђен генерал Ђукић.Израелски балистичар Жозеф Шарон каже чак да је Зечевићево вјештачење засновано :На  лажним, недоказаним и непровјереним подацима.Вјештачења су показала да велики број жртава није могућ од експлозије средњег пројектила, а 13 жртава у Тузли погођено је из више смјерова, што значи да није била само једна експлозија, док су неке ране биле екстремно разарајуће, што је немогуће од једног гелера.Осим тога, број гелера у тијелима жртава је девет пута већи од теоретског броја могућих погодака.Вјештаци тврде да то води чињеници да је на Тузланској капији коришћен други, снажнији тип муниције или импровизоване експлозивне направе или чак неколико мањих пуњења.Милорад Константиновић, бранилац генерала Ђукића, рекао је да ће одбрана указати на бројне повреде права на правично суђење и додаје да је суд у Србији дужан да испита да ли су у конретном случају биле испуњене претпоставке правичног суђења.

„Ако се утврди да пресуда, чије се признање тражи, није донесена у правичном поступку, суд је дужан да замолницу одбије“, рекао је Константиновић, који додаје да ће одбрана инсистирати да Вијеће Одјељења за ратне злочине у Београду набави комплетне списе предмета суда у БиХ, прије доношења коначне одлуке“ .Руски војни експерт под заклетвом  академик  проф.др.генерал -пуковник   Николај Мишеловски је више него јасан : Муслимански врх побио је своје људе да би оптужио Србе и то се редовно догађало у БиХ током последњег рата “ . Амерички војни стручњак генерал  Вејли Мекензи сложио се са претходним експератима уз констатацију да Срби нису пуцали на Тузланску капију јер је то просто немогуће ни у теорији “ . У Зеници је, према попису из 2013. године, евидентирано 2.409 Срба, док их је прије ратних сукоба 1991. године било 22.433, не рачунајући оне који су се изјашњавали као Југословени .

До данас нису процесуирани одговорни за злочине и убиства српских цивила у Зеници . У Музичкој школи, у просторијама Војне полиције, Казнено-поправном заводу, другим објектима у граду, као ни за бруталне ликвидације у селима у околини Зенице.Владимир Веселиновић, који је из Зенице избјегао 1993. године, рекао је да су први напади кренули на српска насеља Дривуша и Распоточје, да је на данашњи дан прије 30 година ухапшен његов дјед и спроведен у логор за Србе у павиљону „Пет“ у Казнено-поправном заводу, који је имао срећу да преживи, али уз здравствене посљедице узроковане свакодневним мучењем.

Јадранка Микеревић, која је из Зенице избјегла у новембру 1992. године, није смогла храбрости да послије 30 година посјети кућу у насељу Свиће.Жалбено вијеће Хашког трибунала је 22. априла 2008. потврдило дио пресуде бившем команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Енверу Хаџихасновићу због пропуштања кажњавања одговорних за малтретирање заробљеника у Музичкој школи у Зеници.Ни данас није ријешен у јавности познат случај страдања чувеног зеничког офталмолога Вељка Сладојевића, који је био начелник Службе за очне болести зеничке болнице, чије је тијело пронађено код Травника и сахрањено тек 2010. године.

Једна од претпоставки је да је Сладојевић 1993. одведен с кућног прага и ликвидиран да би се у његов стан уселио један од команданата такозване Армије БиХ, али је и тај случај заташкан .Није познато ни шта се десило са 50 -торо српске дјеце у Зеници која су бестрагом нестала или насилно одведена из својих домова ? Током Рата у БиХ, дио логораша српске националности који су били смјештени у Казнено-поправном заводу затвореног типа Зеница, спаљени су у високим пећима Зеничке жељезаре. Пети павиљон логора за Србе у КПЗ Зеница постојао је до краја рата, а у извјештају Конференције за европску безбједност и сарадњу наведено је да је КПЗ Зеница формирао логор за ратне заробљенике у којем је било око 2.000 Срба од којих је погинуло око 1000 .Изношење и најбрајање имена Срба зеничана цијенимо  заузело би велики простор тако да се аутор фељтона постарао да њихова имена умјесто на порталу буду  предата Свештеној Српској царској лаври -Манастиру Хиландар гдје ће бити свакодневно спомињана а уједно ћемо их  објелодани у књизи „Срби на Балкану “ која је у припреми .

                      (  наставиће се )