Пише :Дејан Бешовић

Михаило Лалић рођен је 1914.године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболио у заробљеничком логору Нађмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаченци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У прољеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.Прије рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“, „Зета“, „Млада култура” и „Наша стварност”.

Послије бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору гдје га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла њемачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је депортован у логор Павлос Мелас, поред војничког гробља Зејтинлик у Солуну у Грчкој. Августа 1944. године, је побјегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију, гдје постаје заменик комесара српског партизанског батаљона. Ту остаје до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње гдје је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.Од 1946. је дошао у Београд гдје је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу, а од 1955. прешао је у „Нолит“ гдје је био уредник до пензионисања 1965. године. Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.Један је од покретача часописа Стварање (1946) и Савременик (1955).За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968. Био је члан и потпредсједник Црногорске академије наука и умјетности од 1973. године. Као писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада опредијелио за тематику — Други свјетски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим дјелима у великој мери бави и Првим свјетским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања.Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповијетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и вријеме, што се примећује већ кроз наслове његових дјела.

За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.По истоименој књизи урађен је сценарио за филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира-Баја  Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године. Телевизијски филм Пуста земља снимљен је 1981. по Лалићевој приповијте

ци истог назива.Дјела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.

Свештеник Миомир Дубак рођен је у Андријевица 1893 .године у сеотској породици . Од дјетињства одрастао у духу Светосавља основну школу завршио је у Андријевица а средњу богословију у Београду као стипендиста Митрополита црногорско- брдског и приморског  Митрофана Бана .Богословски факултет завршио је у Београду на којем је докторирао 1936 .године . Као веома млад опредељује се за предани национални рад . Са владиком Николајем Велимировићем ,Јустином Поповићем ,Митрополитом Петром Зимоњићем ,Свештеницима Савом Јовићем ,Момчилом Ђујићем ,др Луком Вукмановићем ,др.Влајком Влаховићем ,Димитријем Љотићем ,Јаковом Љотићем ,армијским ђенералом Миланом Недићем покренуо је више Богословских и националних часописа у међуратној Југославији . Био је један од највећих противника комунизма и лијевог екстремизма у Краљевини Југославији.Горе поменути Михаило Лалић назива га стога „луди поп Дубак “ . По капитулацији Свештеник Дубак сели се на Цетиње гдје организује 13-то јулски устанак а од децембра 1943.године постаје уредник „Црногорског вјесника „. Миомир С. Дубак,  у свом тексту „У канџама јеврејске црвене  аждаје” наводи : „У версајској Европи сав привредни и културни живот малих, па скоро и великих народа био је везан ланцима енглеских мистера, од којих су многи, и по крви и по духу, прави правцати свог закона по светом животу. безобзирне трговине и сваковрсне шпекулације, сисали крв народима, експлоатисали њихову имовину и умножавали ризнице сухог злата, гојили своје стомаке, испијали пиво уз качкаваљ и шеретски се смијали над злом судбином својих жртава”. И Дубак даље пише : Јевреји зарад увећања свог богатства изазивали рат и да су у служби изазивања рата ангажовани „радио, филмови, позоришта и остали културни чиниоци, који су углавном били у рукама Јевреја”. Стога Дубак закључује: „Крв је захватио свијет и пожар. Израел се осмјехнуо великом профиту, који је био у изгледу”.У другом дијелу текста 29.децембра 1943 Дубак вели : Свуда гдје наступа бољшевизам тамо владају Жидови. Они у знаку српа и чекића желе да униште Европу. Они то раде плански иако под туђим именима. У 1918.години на челу револуционарног покрета у Русији били су Јевреји: Бронштајн – Троцки, Зиновјев – Апфелбаум, Јагода – Гершел, Илија Еренбург, Литвинов – Финкленштајн, Мајски, Каганович – министар руских финансија и десна рука Стаљинова. Дакле Жидови и само Жидови… Европски народи знају шта их чека под жидовском владавином, те ће истријебити бољшевизам, а са њим и жидовство. Европа ће живјети само мирним и културним животом у том случају, ако се ослободи потпуно јеврејског утицаја”.

Дубак  је жалио због тога Што средњошколци немају националну свијест већ се везују за „јеврејску доктрину Марксове идеологије”.Дубак се обрушио на неке Свештенике који су сарађивали са Титом и Стаљином називајући их слугама Анти-Христа .Током 1944 .године написао је серијал од 40 текстова од којих ћемо навести наслове неких  : Од Свештеника Христовог до жреца Брозовог ,Марксистички поглед на Теологију ,Распоп Владо и четрдесет разбојника ,Разбраћа поново спаљују Светог Саву ,Српска црква на размеђи вјечности ,Нови псалми Давидови ,Ратна брига и разбибрига црвених попова ,Јагош Симоновић ,нови Јуда Искариотски ,Поп је Раде вражије чељаде ,Тита волим и Христу се не молим ( осврт на стварање Југословенске православне цркве у Никшићу ) ,Храбра смрт брата и свештенослужитеља др.Луке Вукмановића ,Митрополит Јоаникије – пастир добри .По завршетку Другог свјетског рата Свештеник Миомир Дубак са Јаковом Јововићем успијева да умакне из Југославије . У далекој Јужној Америци Свештеник Дубак пише за Минхенску Искру под псеудонимом Војвода Велиша Васојевић . Он даље каже у првом броју Искре : Постоји један народ који нема отаџбине, народ од 16 до 18 милиона. Народ тај нема ни језика свога, он има само расу своју и свјетски капитал у посједу. Тај народ има и своје прастаре законе, који га уче да је он Богом изабран и предодређен за владавину над народима  прозвао се тај народ. могао обистинити војничком побједом, јер је зато сувише мали Мудри Израиљ је нашао други пут, дужи, али са мање жртава блага, разапео мрежу невидљивих канала, а у свијету бацио неколико идеолошких праваца дијаметрално супротних, те је у своје  вријеме бацио једне масе у чељусти других. Он је створио три интернационале, три чеда једне мајке: јеврејску у којој су заступљени само Јевреји, масонску, чији су чланови угледни политичари, државници, капиталистички краљеви, Јевреји или нејевреји, и трећу комунистичку.”Немали број националиста из Црне Горе је  сматрао да је краљ у својеврсном заробљеништву у Лондону. Они су осуђивали избјегличку владу, јер су сматрали да је оруђе у рукама британске политике, а да је краљ талац такве политике. Свештеник Миомир С. Дубак је поводом краљевог рођендана написао у трећем броју Минхенске Ускре : „Данас на рођендан нашег младог Краља, понављамо оно што је толико пута наглашено у нашем народу кроз разне листове , да смо у дубоком увјерењу да Он није обавијештен о нашој народној трагедији… Баш зато што нам је све познато ми не осуђујемо свога Краља. Знамо да је он у положају роба, у рукама бездушних трговаца… до последње капи српске, родољубиве и хришћанске крви, борити се за Краља и Отаџбину нећемо је издати бездушни бољшевицима. На то нас не може присилити сва ваздушна флота англо – американских гангстера, нити сав бијес бољшевичких хорди.” У четвртом броју Минхенске Искре Свештеник Дубак се осврће на суђење „ратном злочинцу „армијским ђенералу Дражи-Дражи  Михаиловићу : Рекао сам јој 1941 .године „Титовом ратном злочинцу ‘ .Брате Дражо што даље од Југославије .Југославија је пропала страшно и неславно.Њу је измислила масонска вуцибатина Никола Пашић . Југословенство је после свега што се одиграло на његовом тлу, више немогућност и као идеја и као стварност, па ма ко побиједио и хтео његово обнављање… За нас Србе данас остаје као једина идеологија СРПСТВО, враћање на предосјећање годину. Заједно, не постављајући партикуларна и федеративна питања, ма гдје се они налазили, тамо код Сиња, Пореча, Тимока, Скадарског језера,Скадра ,Никшића ,Приштине ,Подгорице ,Новог Сада … Као државна заједница Српство постала је једна солидна држава у којој се не јавља никаква нити покрајинска, нити племенска, нити вјерска питања.  Такво Српство би било ослоњено на Светосавски дух , јер се Србима поручује да мисле својом главом и да се не обазиру „на разне гласове подмуклих сирена Москве и Лондона.Пуно смо причали на ту тему сада покојни мученик Дража и ја .Он  није био глуп .Напротив .Знао је да ће га Јевреји Броз и Пијаде ухватити и у страшним мукама уморити.Он је био велика жртва Светосавља и ми далеко од отаџбине чинимо помен за његову Свету Душу  ”.Свештеник Дубак упокојио се уочи Савин-дана 1979 .године у Аргентини .

                         ( наставиће се)