Пише :Дејан Бешовић

У попису из 1477. Ровчани се изричито помињу као Власи то јест сточари, којима и нове, турске власти остављају одређене привилегије. То, с друге стране, значи да је и само ондашње турско уређење ишло на руку јачању локалних самоуправа. Власи су, црема „закону“ који је уз попис и приложен, имали да дају: свака кућа (боље је рећи домаћинство) о Ђурђев-дану по дукат, овцу с јагњетом (или у новцу 12 акчи) и овна (или 15 акчи). Поред тога што поједино домаћинство, годишње треба да да, од сваких педесет домаћинстава, у овом случају то је од цијелог катуна Роваца, тражи се још по једна черга -шатор, а када је био ратни поход да сваких десет домаћинстава даје једног наоружаног коњаника. Разумије се да је Рончанима било стало да сачувају повластице, ако већ нијесу могли да избјегну уопште и икаква давања. Јер, у односу на оно што је имала друга раја да даје, коју је обухватао феудални режим, дукат, овца и ован и нијесу били неко велико оптерећење за домаћинство које је држало више стоке. Одржавање тих повластица ишло је, сасвим природно, на руку уобличавању Роваца у организованију самоуправну друштвену групу, племе. Колино је пак и оно да су на одређени начин морали да учествују у ратним походима за рачун Турске учинило да се они све чвршће, па дијелом и на војнички начин, организују, то нам је у овој прилици тешко рећи.

У овом  попису Ровца се помињу као катун који има зимска и љетња боравишта. Зимска су била: Богутов До, Гостиње, Плате, Јаниште и Крановић, а летња: Штитово, Вукотица, Пониквица и Брњик. Ђурђев није успео да у Ровцима пронађе Јаништа и Крановић. А то су била Јагњило и Каранове Рупе, простор између ровачког села Трмања и Пипера, недалеко од Трмањског поља, богатог травом, која је сигурно и онда кошена за зиму. Овако велики простор мала Ровца су могла да чувају и одрже за себе само слогом, заједнички и уз одговарајућу организацију. Потреба, дакле, да се очувају пространа подручја шума и пашњака, природно је, гонила Ровчане на што тјешње међусобно збијање. Временом су им, ипак, јачи Пипери и Бјелопавлићи отели добар дио планина Штитово, Пониквица, Вукотица. Преотето им је и негдашње зимско боравиште Гостиље, које се налази у нижем дијелу Бјелопавлића, а за које Ровчани такође знају да је некада било њихово. Уосталом, у прошлости је доста често свако имао онолико права и правде колико је имао снаге и моћи. Знатно раније је и речено да је јачем племену била јача и правда. Ровчани су у односу на сусједе били малобројни, па су им зато и отимане територије. Дакле, Ровчани се још у 15. вијеку помињу као прави сточари. И то типични сточари катунскога типа, чија је стока љети боравила у вишим, а зими у нижим дјеловима своје територије. У оваквом начину живота, који се одвијао поред јачих суседа, природно је да су и малобројни Ровчани стално морали да мисле о својој слози и јединствености и да их је то све чвршће здруживало. Уосталом и само то да су припадали истом катуну већ подразумијева одређену организацију, јер катун је био традиционално изарађена и од власти већ призната као одређена заједница.Да ли је кнез и колико допринео формирању ровачког катуна у племе, тешко је ишта сигурно рећи. Ђурђев тим новим, каже и „феудализованим”, појединцима, односно локалним старјешинама у првим деценијама турске управе, придаје одређени значај за окупљање људи у територијалну групу. Јачањем старјешина, јачали су и њихови катуни. Чак каже предање које се може чути до данашњег дана у Ровцима ,да је од катуна прво створена књажина а од ове племе. Ако би се смјело судити по ономе да су Вуксанови потомци добили презиме не Вуксановићи већ Булатовићи, рекло би се да је прије овог пописа и његов отац био старјешина Роваца.“ Ђурђев као да је испустио из вида да феудалац, био он стари или “нови”, прије свега мисли о себи и својим интересима. Они опет, које је тај феудалац имао да представља и можда заступа, свакако су морали да више мисле о себи и својим интересима него о своме старјешини. Утолико прије када је овај тек „постао“ феудалац. И, само заједнички и солидарно могли су да се бране како од самовоље тог свог („феудализованог“) старјешине тако и од сусједних група које су посезале за њиховом територијом. Разумије се да је појединац, особито старјешина, у одређеним приликама, у извјесној мјери, понешто и могао да усмјери код своје групе, али ми за случај ровачких кнежева у том погледу не можемо ништа да кажемо. Истина је да Вуксана традиција и пјесме величају. Чува се и сјећање на мјесто гдје је било „Вуксаново кућиште“ у селу Горњим Ровцима. Ако је, пак, књаз био лош и неорганизатор, он је у основи за групу био деструктиван. Шуфлај каже да такви појединци феудалци разарају племе. Зато бисмо прије смјели да тврдимо да је род из кога је књаз потицао дао и давао одређени тон у образовању племенске групе, прије него што је томе доприносио сам старјешина групе.

Затим, по оном турском попису Ровцима је дат и статус нахије. Да ли је колико ово признавање статуса нахије, мада влашка нахија није исто што и нахија у административном погледу,о чему смо више пута писали па и сада налазимо да је потребно то истаћи , припомогло и њиховом груписању у чвршћу друштвену локалну заједницу? У случају израстања Куча у племе, с обзиром на њихову ондашњу „етничку и културну“ неједнакост, Васа Чубриловић је придавао скоро одлучујући значај њиховој припадности самоуправној заједници „која се звала нахија Кучи“. Могло би да се вјерује да су и Ровца, док су још фигурисала, као (посебна) нахија са одређеном унутрашњом самоуправом, ту околност искористила и за боље уобличавање у посебну, новога типа, самоуправну заједницу-племе. Утолико више ако су она дуже времена вриједјела као нахија. И утолико прије што су Ровца била истински одвојена и удаљена од турских посада, као и других околних нахија и њихових сједишта. Утолико се више наметала потреба да своје ствари што више сами уређују.Ђурђев каже „да је после доласка Турака и сеоска организација, када је дошло до њеног спајања оа катунском, такође имала конститутивну улогу у образовању племена. То је сасвим јасно и то је сигурно, мада он већи значај у томе придаје катунској организацији. Села су и пре тога, када год су и колико год су могла, настојала да се организују и да се тако успешније бране од појединаца, дажбина или чега другог. У средњем веку у одређеним приликама на село су ударане и заједничке одговорности, чак им се претило и колективним „расипањем” (расељавањем) ако би се рецимо у неком селу нашао лопов. Нису случајно у средњем веку брижљиво уписиване међе села. Па и Турци су од села на чијој би се територији нашао мртав човек тражили крвнину. Све власти су у прошлости остављале селу као правном лицу, управљање (самоуправљање) својим ужим пословима. Као оно што се и у наше време не само допушта већ и тражи од стране власти да се самодоприносом или на који други начин људи појединих места сами помогну и снађу. Колективне одговорности за село или жупу било је не само у средњем веку и у време Турака већ и код балканских староседелаца. Село је, дакле, свагда настојало да има своју локалну организацију. У средњем веку можда и организацију налик оној која је постојала код сточара. Зато је и сасвим природно да су искуства и традиције жупљана, односно ратара, морале да имају одређеног значаја и удела у стварању нових, племенских заједница. На концу, и сама установа кнеза (или војводе) за старешину групе, пореклом је из жупе. Да су села и жупе понекад имале једнак, ако не и већи, значај за образовање појединих племена него што су та имали сточарски катуни говорило би нам и то да су неке потоње племенске групе прво имале жупска имена, имена географске природе, а не по старешини катуна. Тако, Никшићи су се прво звали Грачаница, Дробњаци Комарница а Бјелопавлићи Зета. Занимљиво је да је и у Пољицама, у »сливу Цетине, недалеко од Сплита, још у 14. столећу, а где су села такође називана катунима, била створена локална аутономија. Пољичани су временом изградили и свој (Пољички) статут. Пољичка самоуправа и њихов статут као да су се јавили и развили по угледу на ондашње аутономије приморских градова. Ова самоуправа иначе се била развила пре доласка Турака у наше земље.Многи аутори, ако не и већина, када говоре о формирању неких племенских заједница, наглашавају и улогу заједничке земље (комун или комуница). Неки чак веле да су за обједињавање и међусобно груписање и окупљање и несродника те земље биле „привредна основа племенских друштава“, те да су заједничке земље биле не само „конститутивни“ део привреде, него су оне биле главна материјална основа и оно што је држало људе на окупу и са колективним осећањем.“ Булајић је чак тврдио „да су племена израсла као потреба новог реда и регулисања нових односа код појединих заједница које су, после пропасти средњевековних држава, приграбиле одређена подручја земље.“ Али, ваља знати и сљедеће, а што се, разумије се, односи и на Ровца. Заједничке планине и пашњаци за сточаре имају значаја два или три мјесеца у години, а за оне који немају стоке ни толико. На планини се стока љети само напасала. Тамо се траве коси веома мало. И то на присвојеним а не заједничким земљама. Зато се, по правилу, са планине и прије зиме бјежи. Како онда и гдје држати стоку, нарочито овце, осталих месеци у години? Заборавља се да је сточарима било лакше држати козе него овце. Ако коза нема вуну као овца, она даје више млинека од овце. Гдје је било близу шуме, а у Ровцима је има доста и свуда, козе је, и без посебно спремљене зимнице, било лакше изимити. Коза је пробитачнија, пентра се и прoпиње па долази до брсти и под снијегом. У Ровцима и народно памћење потврђује да су, и не тако давно, нека села (Мртво Дубоко, Горња Ровца, Међуријечје и Церовица) држали више -коза него оваца. Само привремено и за невољу овце су могле зими да се хране лисником и „четином” -посеченим гранама четинара које би овце брстиле. Зато, ако у завичају није било осигуране зимнице, овце су на зимовник одагоњене у који други и жупнији крај. Ровчани то и нису морали да чине, јер су имали и жупне и још више планинске крајеве. Уосталом, у овом попису из 15. стољећу помињу се ровачка зимска и љетња боравишта, а која су се састојала од непрекинутог комплекса земље од 200 до 2000 метара надморске висине, то јест од долине ријеке Мораче до планине Лукавице. Из овог пописа (1477) види се да су зимовишта Ровчана била у Вогутову Долу, Платијама и Гостиљу, што значи у жупним и нижим крајевмма, а да су „Крановић“ и „Јаништа“ како је Ђурђев прочитао „места Каранове Рупе и Јагњила, била недалеко од ливада Трмањскога поља, где је и онда кошена трава за зиму, и где су онда Ровчани оммовали.“ Дакле, ма колико заједничке планине биле значајне за сточаре у вријеме љетњих мјесеци, не треба тај значај пренаглашавати као „привредну основу“ настајања племенских друштава. Планине су љети биле богате пашом и живе од људи и стоке. Као заједничка добра оне су свакако и окупљале и везивале људе у одређене заједнице. Али, за више од пола године, чак и до девет мјесеци, високе планине су пусте и ничије. Оне су тада без вриједности и за саме сточаре. Када се истиче значај планина било би прецизније говорити о значају заједничких земаља уопште, јер су шуме, у дјеловима средње висине, за козарство значајније од пашњака у вишим рејонима.Шта је то онда још служило као кохезиона и обједињавајућа веза људи у племенске заједнице? Овде ћемо додирнути двије ствари, које до сада и нијесу посебно истицане. Једно су сродничке везе а друго иста идеолошко-религиозна традиција међу припадницима одређених подручја.

. Марко Јачов биљежи : У динарским крајевима значај крвно-сродничких веза одавно је познат не само као одређена и природна веза већ и као ,,света“ спона међу људима. Зато су често постојале забране орођавања и међу „сродницима“ који би могли женидбеним везама да се орођавају. И, нигде у нашој земљи није тако изграђена и богата сродничка терминологија као у зони ранијих наших племена. То свакако и зато да би се дуже браниле ендогамне брачне везе. Некада се те забране протежу кроз дужи низ генерација. Али, ни то није сваки пут довољно. Због тога се и на фиктивно-обредни начин људи „орођавају”. Наиме, 0ни који се братиме, узајамно један од другога попије по кап крви. Таква обредна веза држи се чак и за „јаче“ сродство од крвносродничких веза. Јер, каже се „брат је сродник по крви, а побратим и по крви и по Богу“. Код племена Бањана, иначе састављених од разнородних досељеника и групица, практиковано је мешање крви у некој посуди и на нивоу племена. Код Ровчана се истичу њихове сродничке везе са племеном Никшићи, јер и једни и други доводе порекло од истог претка Никше.“

                          (наставиће се)