Пише: Дејан Бешовић

Као и код других племена, и код Васојевића је након османских освајања све видљивија племенска организација. Ипак, постоје извјесне разлике код Васојевића у односу на нека друга српска племена на простору данашње Црне Горе, а која се тичу настанка племена, као и његове родовске организације.Постоје различити видови настанка племенске организације код српских брдских племена. Разликују се по томе ко је највише утицао на развитак ове организације. Приликом насељавања Срба  у ове просторе, Срби  су затекли малобројније старосједјелачко становништво које су назвали Власима, који су тада били страни етнички елемент, и који су се касније, вјероватно највише у вријеме Немањића, утопили у то становништво и постали дио српског народа, а сличан процес се одигравао и код других балканских народа попут Бугара. У вријеме средњовјековних српских држава није било израженије племенске организације – она добија на значају тек у вријеме, односно након османских освајања. Поставља се питање да ли су за племенску организацију заслужни управо Срби , или влашко становништво на овим просторима.Према Јовану Ердељановићу, племенску организацију брдских и црногорских племена доводе управо Словени који су се на Балканско полуострво насељавали управо у виду племена. Тиме би племенска организација из времена Османлија била само наставак те старије племенске организације коју су донели Словени, а која је нестанком уређења српских средњовековних држава добила поново на значају. Сличан поглед имају и многи други историчари и етнолози попут Јована Цвијића и Радослава Вешовића. Цвијић констатује : Касније, највише у периоду династије Немањића, у њих се утопило и малобројније влашко становништво које је тиме престало да буде страни етнички елемент. Ипак, због интензивног бављења сточарством, за разлику од Словена који су претежно били ратари, термин- влах- је постао постепено синоним за сточара, што се наставило и за време османске управе. Ти Власи које су Словени затекли, су се, такође, претходно груписали у њихова племена, али са мање израженим елементима племенске организације. Османска освајања су срушила управу коју су давале српске државе, чиме становништво поново окренуло ка племенској организацији. Тиме су се формирала брдска и црногорска племена, од која су нека заправо изразитије мешовитог порекла (словенског и влашког које су се одавно словенизовали и утопили у околну словенску популацију), а нека доста хомогенија. Такође, нека племена су се формирала груписањем више родова, као што је то био случај код Пипера, а нека су настала груписањем око једног бројног рода, као што је то случај код Васојевића“,

Ипак, другачији вид на то имају историчари попут Бранислава Ђурђева и Симе Ћирковића, према којима је управо становништво влашког порекла увело потребне елементе за настанак племенске организације. Када су се Словени населили на ове просторе, они су се претежно насељавали у низијама, док су популације попут Влаха и Арбанаса, које су Словени међусобно разликовали, живели углавном на брдским пределима. Словени, претежно ратари, су формирали жупе које су имале значај у време српских средњовековних држава, док су Власи као претежно сточарско становништво, имали своје катуне. Као и код претходног вида, и према овом, током времена, Власи су се постепено утапали у словенско становништво, односно словенизовали, губећи елементе страног етничког идентитета, док се на крају у потпуности нису асимиловали у околне Словене. И по овом виду, термин влах све више постајао само назив за сточара, а све мање етничка одредница да би у одређеном периоду он то дефинитивно престао да буде. Ово виђење је исто и присутно и у западној историографији“. Разлика у односу на Ердељановићев поглед јесте што су, по овом виду, Власи заправо то који су Словенима донели своје елементе сточарства. Након распада српских држава и пада под управу Османлија, жупе су драстично изгубиле на значају, у односу на катуне. Тада је дошло до масовнијег преласка одређеног ратарског становништва у сточарско, чиме се постепено развила родовска организација и интензивније формирање катуна, а затим из родовске током 16. века права племенска организација. Овиме би споменута брдска и црногорска племена у Млетачким списима из 15. века заправо биле групе са још увек недовољно истакнутом племенском организацијом. Једино неслагање које постоји између осталих, српских  историчара попут Симе Ћирковића са друге стране, јесте што се по Ћирковићевом виду, иако изразито словенизовани, Влах као етничка одредница у потпуности изгубио тек непосредно након османских освајања, а не у време владавине Немањића.Ипак, ово виђење постаје проблем када се узме у обзир да су Власи готово у потпуности словенизовани током 15. века чиме остаје упитно како би се етнички разликовали од околних Словена. Такође, за нека племена, која су често спомињана као влашка, испоставило да су њихови припадници словенског порекла.Код Милоша Благојевића,водећег српског средњовјековног историчара   који тражи средину у тумачењу битних историјских догађаја ,наша историја није довољно проучила ову тему“ па ће пред крај живота иницирати научни Симпосион „Срби на Балкану у средњем веку „ у Београду 2010 .године

                         ( наставиће се)