Пише :Дејан Бешовић

Врло зналачки је проучавао и приказао путопис италијанског писца Ђузепа Росакиа „Пут од Венеције до Цариграда морем и копном”, штампаног у Венецији 1606. год. и илустрованог бројним цртежима и географским картама у којем су приказани далматински и бокељски градови, тврђаве, луке, заливи, острва, планине, ријеке и мора. Шеровић се задржава на опису Херцег-Новога и илустрацији на којој је уцртано двадесет шест лађа и једна црква за коју мисли да је стара црква манастира Савине, која потиче из 15. вијека. Ту су и описи текстом и илустрацијом Котора (тврђава и лука), Будве, луке Траште, Роса и околних обалних насеља. По оцјени приказивача цртежи Котора су „релативно доста тачни, какве не налазимо у ондашњим албумима. Има грешака у опису Будве, Трашта и Роса. Ова књижица има и научну вредност обзиром на економске, културне и фолклорне податке, а нарочито на податке из поморског живота нашег Приморја. Такође је важно и то што нашу обалу називље Словенском земљом”.

Позната је институција „суда добрих људи” у прошлости Боке Которске. О томе је Шеровић писао у једном раду о трговачко-поморском спору који је вођен између једног турског поданика из Жабљака Црнојевића (утврђења крај Скадарског језера) и једног Паштровића, Ника Перазића, познатог поморца и богатог трговца који је својим бродом превозио „робу из наших крајева и продавао по разним лукама млетачке територије, особито у Венецији”. Њега је оптужио продавац укљева из Жабљака да му није платио повјерену робу.“ Суд добрих људи у провидуровој канцеларији у Котору писао је пресуду 14. марта 1719. год. коју је написао „старом ћирилицом прота Ђуро Брчела” да Перазић плати дуг тужиоцу.“

При крају свог научног рада, Шеровић се још једном вратио омиљеним личностима из бокељске поморске прошлости: поморцу и артиљерском војводи Тому Ђ. Милиновићу и храбром капетану Петру Желалићу. У резимеу о интелигентном и прегалачком дјелу Милиновића пише да је „на својим путовањима показивао велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја, посебно топова, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво пратио, биљежио и памтио све што га је занимало… Карађорђе је био њиме одушевљен. Он саставља топове од пет дјелова, који се раставе и лако преносе, и прави муницију… Био је један од најзаслужнијих Бокеља”.

У чланку „Јуначко дјело капетана Петра Желалића” истиче да је „Бијела приморско село у којему је од старина било доста помораца у сваком братству, а нарочито се у том погледу истиче братство Желалића”. У проучавању поријекла овог братства, пронашао је извор одакле потиче њихово презиме, везано за доба турске владавине овом територијом. У катастику Херцег-Новога с почетка 18. вијека спомиње се један њихов предак који има бројно потомство. Петар је потомак једнога од њих. Рано је почео да плови. Био је „даровит и неустрашив”. Пошто је добро и рано научио да се бори са морском стихијом, од уштеда је купио један мали „шамбек” и са малом посадом од три морнара разних народности самостално је пловио и водио борбу са турским бродовима. Као заробљеник на турском броду доживио је ослобођење и побједу над бројном турском посадом послије упорне борбе 19. септембра 1760. год. Нашао је уточиште у Малти, гдје заснива породицу и постаје витез Малтешког реда. Ту је и умро 1811. године сахрањен је поред своје задужбине, црквице Светог  Николе од које данас, као ни од његовог гроба, нема никаквог трага.Посљедњи Шеровићев рад, постхумно објављен у Годишњаку за 1969. год. описује једну стару фотографију на којој је приказана свечаност испред цркве св. Луке и коло које воде чланови Српске гарде, установе која је „у свему била слична чувеној бокељској морнарици”.

Шеровић је имао велико знање и оставио нам је у насљеђе богату ризницу свога истраживачког труда, која ће се користити још дуго. Он је био „отворена књига за разне научне проблеме”и наше покољење и будућа могу да се много чему науче проучавањем његовог плодног стваралаштва.

Морнарица се није само старала око развоја поморства, већ је помагала и грађење бродова.

Поправак бродова у Боки могли су обављати само занатлије, које би морнарица за тај посао препоручила и овластила. Она је одређивала градитељима бродова и плату и именовала надзорника или прота, да надзире и управља њиховим радом.

У 17.вијеку успјело је становницима града Пераста, да се ослободе обавезе чланства морнарице, а поморцима из Прчања, који су то исто хтели постигнути, није сасвим пошло за руком, премда су у замјену били понудили млетачкој републици, да ће јој преносити као курири службена акта особито за исток.

Организација морнарице била је слична организацији осталих цехова у нашим приморским градовима. На челу јој је стајао старјешина „гасталдо”, који се је код других братовштина називао и жупан. Њему је било повјерено чување матрикуле и благајне, те је имао, да извршава закључке главне скупштине под казном глобе. Био је биран на годину дана. Затим су била три „прокуратора” (обскрбника, пуномоћника), који су утјеривали чланарину и побирали остале приходе, те су обављали разне исплате у име друштва. Штету, коју би братовштина претрпјела ради њихове кривице, морали су надокнадити, те се нису смјели удаљити из завичаја прије него ли су положили рачуне о свом раду. Сваки члан је био дужан, да се прими таквог једног мјеста под претњом глобе. И они се бираху сваке године. Даље су била два „синдика”, које су бирали сваке друге године. Њихова је дужност била, да прегледају рачуне, али увијек у друштву гасталда и да обилазе друштвена добра.

Морнарица је имала и своју цркву Светог Николе, у којој су службу божју вршила четири капелана, те им је још била дужност, да прате братовштину при црквеним опходима и литијама .

Главна се је скупштина држала сваке године на Спасовдан у цркви Светог  Николе, а објављивала се је звоњењем црквених звона. Тада се бираше управа и одређиваше плата члановима управе, те се ствараху разни закључци за унапређење братовштине. Закључци се доношаху већином гласова присутних чланова, а гласало се  куглицама,као што смо напоменули у ранијим радовима .

                          (наставиће се)