Пише :Дејан Бешовић
Посебно је занимљив Шеровићев мали чланак о Милошу Вукасовићу, поморском архитекти Аргентине, штампан у „Јадранској стражи” 1925. године на свега једној страници. У њему даје кратке биографске податке о овом заслужном Бокељу, који је рођен у Дражин-врту 1847. год., а школовао се у Перасту, Трсту и Падови. У Буенос Аиресу је основао највеће паробродарско друштво у јужној Аргентини. Истакао се у бродоградњи и радио нацрте за израду ратних бродова Аргентине. По оцјени онамошњих поморских стручњака, Вукасовић је сматран „препородитељем аргентинске поморске трговине и најбољим поморским архитектом Јужне Америке”. Зато „кад се буде писала културна повијест нашега поморства, веома видно мјесто заузеће име Милоша Вукасовића, некадашњег царског руског генералног конзула, познатог и признатог поморског архитекте Јужне Америке”.
Један краћи осврт дао је из политичке историје оног пресудног доба, када су се Бокељи на кратко вријеме ујединили са Црном Гором 1813-1814. год. и у Боки боравила енглеска савезничка флота. Такав је и његов мали прилог о односу наших помораца и шпанске морнарице.Крајем 1926. године пише о првој српској просвјетној установи у Херцег-Новом, Поморској школи, која је дала стручна знања многим нашим поморским капетанима.
Међу знамените бокељске поморце Шеровић спомиње Јована Пјешивца, народног добротвора и пријатеља руског адмирала Макарова, Марка Гопчевића, Леса Павковића и друге. У поменутом часопису објавио је 1927. године попис бокељских помораца из 1832. год. штампан у „Летопису Матице српске”. У овом попису у којем се спомињу бокељски поморски капетани и бродови по мјестима поријекла од Топле до Доброте и Прчања, Шеровић је пронашао погрешке и недостатке, па је вршио исправке и допуне према сигурнијим подацима којима је располагао у препису из изворне грађе.
Колико је био упоран и педантан у научном раду види се и по томе што је још у првим опширнијим радовима о бокељском поморству износио дотле науци непознате детаље, и биљежио статистичке податке. Тако је својевремено писао „да је поморство у Боки Которској „цветало још у старом веку. Тако, у илирско доба танке галије називане »liburnicae naves« залетаху се из свог утврђеног склоништа — Боке Которске да пљачкају и уништавају римско трговачко бродовље по Јадрану и Средоземном мору”. Спомиње Пирусте, осниваче Пераста као врло вјеште поморце. Послије краћег увида у поморство за вријеме Римљана и Сарацена, осврће се на долазак и поморство словенских племена. Интересантна је Шеровићева биљешка да је дванаест Пераштана у доба Немањића у Боки чувало српску државну заставу у току ратних похода на копну и мору. На ову тему ће знатно касније написати документован научни прилог. У току вишевјековне млетачке управе Боком, Венеција је, из сопственог интереса, помагала развоју бокељског поморства, да би њихове бродове у току рата могла наоружати и прикључити својој ратној флоти. Посебно је детаљно описао живот наших морнара на једрењацима, одржавање брода, јарбола и једара, асистирање кормилару и старијој посади, чишћење и подмазивање кормила, утовар и искрцавање терета. Нарочито се задржао да сликовито прикаже обавезе почетника у морнарском позиву „малога”, који је „морао послуживати капетана, часнике и старије морнаре и без поговора извршавати сваку њихову заповед”. У даљем излагању је оцртао напредовање почетника у служби тако да је морнар на броду имао исте обавезе, али „и нешто више личне слободе”. Напредовање се стицало „према својим способностима и напретку у морнарској пракси”. Ток унапређења од „малога” и „младића” до кормилара и боцмана (нострома) кретао се до поткапетанског испита и дужности „шкривана”. Послије свега тога бокељски поморац, по угледу на тадашње европске колеге, стекао би „патенту” и постао заповједник брода. Шеровић је за ово излагање добрим дијелом користио Матавуљев рад „Бока и Бокељи”.
На основу архивских списа сазнајемо да је у Боки 1801. год. било регистрованих 238 „патентованих” капетана и три хиљаде морнара, а десет година касније (1811) било је три стотине бродова и око пет хиљада помораца. Напомиње да је само из херцегновске општине, која је тада, рачунајући сва подручна села, имала осам хиљада становника, било помораца из шездесет пет братстава. Поред великих „патентованих” бродова, који су пловили свим морима свијета, било је по Јадранском мору у сталном трговачком промету и доста мањих бродова бокељских бродовласника са домаћом посадом м искусним капетанима.
Значајан прилог дао је још 1932. год. кад је објавио свој први попис бокељских капетана и бродова с краја 18.и почетка 19. вијека на основу архивских списа.Као што ћемо видјети у току овог излагања то је био прелазак са популарног на научно излагање тема о нашем домаћем поморству. Али и даље је писао популарне написе о поморству који имају љепоту белетристике у излагању, а истовремено и дају описе менталитета нашег бокељског човјека и његову борбу са морском стихијом. Од 1932. до 1952. год., изузев два чланка, штампана 1936. године Шеровић није објављивао радове на поморске теме. То је вријеме које посвећује, углавном, проучавању сакралних грађевина, иконопису и епиграфици.
У првом броју Годишњака Поморског музеја у Котору појављује се његов документовани прилог о бродовласништву и сувласништву.Шеровић користи један докуменат, писан ћирилицом на српском језику, из 1784. год. и објављује га као научни куриозитет. Писао га је јерођакон Кирило, вјероватно тадашњи сабрат манастира Бање код Рисна, јер се у то доба у архиви овог манастира спомињу два калуђера са овим именом. Њега спомиње и црногорски митрополит Петар Први Петровић-Његош у једној посланици Ришњанима. Према казивању настојатеља манастира Бање, архимандрита Дионисија Миковића, познатог истраживача бокељске прошлости, овај калуђер Кирило дошао је у Рисан из сремског манастира Хопово и једно вријеме у Рисну вршио дужност приватног учитеља. Превод на италијански језик урађен је знатно касније, тек 1. маја 1785. године .
(наставиће се)
