Пише: Дејан Бешовић

О припремама за операцију ”Шварц” детаљно је писао Милосав Самарџић .Шварц преведено на српски језик  значи  ”Црно”, односно ”Црни план”, а ге­не­рал Александар  Фон  Лер обавијестио је Хитлера 3. марта 1943.године, за врије­ме по­сјете његовом шта­бу у Вучијој јазбини . Као циљ операције Лер је на­значио уни­ш­тење четника у Цр­ној Гори, а Хитлер је захтијевао да се ”јаким дневним и ноћним уда­ром” бом­бардује Колашин, вјерујући да се ту налази Дра­жин штаб. Том приликом Лер је тражио, и добио, да се специјално ра­ди овог подухвата са Источног фрон­та доведе 1. планинска алпска, односно брдска ди­ви­зија. Та јединица била је једна од нај­угледнијих у ње­­­мач­кој војсци. Борила се 1940. го­ди­не у Норвешкој, 1941.године  у Југославији, а 1942.године  на Ка­в­казу

После овог састанка, Лер је и њемачку Врховну ко­манду упо­знао са планом за ”концентричан напад пр­отив Драже Михаиловића под ши­­­фром `Шварц`”. Вр­хов­на команда дала је 24. марта своје при­мје­дбе у вези с оп­ерацијом, од којих је најважнија да се подухват др­­жи у тајности од Италијана. .Хитлер је недуго по­том, 20. маја, из­­­јавио да је генерал Роата ”шпијун” не­пријатеља Трећег рајха. По­с­­љедњег дана марта, је­­дан од најближих Хитлерових савјетника, генерал Јо­дл, потписује одобрење за извођење операције. ”По­­сле ун­и­­штења Титове комунистичке државе, треба уни­ш­тити ор­­гани­за­ције и снаге националног Српства под Михаиловићем, са ци­­љем да се обезбеди позадина за случај непријатељског искрца­ва­ња. Бор­бене оп­е­рације треба да се воде брзо и енергично”, ста­ја­ло је, по­ред осталог, у Јодловој наредби. Он је сма­тр­ао да је ”ко­­муни­сти­чка држава”, односно ”Би­хаћ­ка република”, униш­те­на у опе­ра­цији ”Вајс”, и да је са­да ред на четнике“.

Током марта мјесеца операција ”Шварц” плани­ра­на је искљу­­чиво ”ради уништења четника у Хер­це­го­вини и Црној Гори”, што је требало да се изврши у ма­ју и јуну. Међутим, пошто су у ме­ђу­в­ремену кому­ни­с­тичке јединице упале у назначено подручје, то је требало уништити и њих.Њемци су пратили борбе између партизана и четника у долини Неретве и потом у Црној Гори. У заповијести генерала Бадера, ко­манданта њемачких трупа у Србији, 1. брдској дивизији од 1. ап­ри­ла 1943, каже се:Разрачунавања између снага Драже Михаиловића и остатака Титових јединица у херцеговачко-црногорском простору још ни­су окончана. Њихов исход још се не може сагледати.Извештај генералштаба немачке копнене војске од 8. априла уо­чава разлику између четничких снага на југу и истоку. Овде стоји да су источно од Невесиња комунисти пробили четничке линије и заузели Фојницу и Гацко, док је њихов продор на југ про­пао ”услед жилаве одбране четничких јединица које су се тамо на­лазиле”.У наређењу генерала Бадера 1. брдској дивизији за поседање Сан­џака, од 25. априла, као непријатељи се означавају: ”1. комунисти, 2. ДМ четници – а) легализовани код Италијана б) илегални”. Илегалне четнике, пише даље Бадер, Италијани ”не признају, али трпе”. И закључује: ”Они су непријатељ, као и легализова­ни батаљони”Немачки генерал је сматрао да комунистичка главнина, која се налази у Црној Гори, има 10-12.000 људи, а да је у Санџаку ис­ту­рена 1. пролетерска дивизија ”у јачини 2-3.000 људи”. У ствари, ова јединица је имала око 4.000 бораца.Четнике у Санџаку Бадер је процењивао на 4.700 људи: 2.000 под Вуком Калаитовићем на Златару са слабијим снагама на Ја­до­внику, 1.000 под командом Селимира Поповића 18 километара ју­гоисточно од Нове Вароши и 1.700 под командом Кајановића у При­јепољском срезу. Биле су то претеране цифре. На наведеним под­ручјима налазиле су се три бригаде из састава 2. ми­ле­ше­в­ског кор­пуса капетана Вука Калаитовића: 1. и 2. милешевска и Но­во­ва­рошка. Са Сјеничком бригадом, коју Бадер није рачунао – а зап­раво, за разлику од комунистичких, није ни знао четничке фо­р­­мације – овај корпус је имао 3.000 бораца. Северније, уз Лим, би­ла је Прибојска бригада 1. милешевског корпуса капетана Ра­до­ма­на Раилића, у чијем саставу се налазила и Пљеваљска бригада. На југу се налазила територија Лимског корпуса мајора Мило­ра­да Јо­к­­симовића, који је потпадао под Лимско-санџачке четничке од­­ре­де. На десној обали Лима, у границама данашње Републике Ср­­би­је, Лимски корпус је имао једну бригаду – 2. бјелопољску.На ове просторе 25. априла још нису стигле Кесеровићева и Ра­ковићева јединица, као и делови Јаворског и Пожешког корпуса. За њих Немци неће ни сазнати. Као што смо видели, Бадер је сматрао да Кесеровић има свега 40 четника, и то на Копаонику.У овој наредби Немци први пут од почетка рата дају повољ­ни­ју борбену оце­ну комунистима него четницима. За комунисте ка­жу:Услед најстроже дисциплине, коју надзиру политички комесари, трупа је чврсто у рукама својих вођа. Упркос преморености борбом, пре свега присилно регрутованих, комунисти се боре до последњег човека, јер рачунају да ће бити стрељани ако пребегну или падну у ропство.Четници су се, наставља Бадер, у борбама са комунистима по­казали ”подређеним”, из три разлога:

Овакво опредјељење Литерс је објашњавао на следећи начин:Све ви­ше и више су четнички од­ре­ди генерала Ми­ха­и­ло­ви­ћа на­падали немачку војску; све више и ви­ше позива­ли су своје прис­та­лице да буду спремне за општи ус­та­­нак против немачке вој­ске. Час је дошао да се уни­ш­те четници пре но што би могли, у са­везу са Бри­та­ни­јом, да нанесу штету Не­мцима.Операција је, према Литерсу, имала бити безобзирна:Трупе треба да према становништву које би се показало неп­­ријатељским поступају безобзирно и с бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота разарањем на­пуштених места и похрањивањем постојећих залиха. Важне во­достанице, које с обзиром на сопствене потребе и потребе при­­јатељског становништва не буду разорене, морају да буду под контролом „.

Под пријатељским становништвом Њемци су подразумевали мус­лимане, док је у вези српског и црногорског живља – Немци су, као и Италијани, настојали да одвоје Црногорце од осталих Срба – генерал Бадер нешто раније дао сљедећу напомену: ”Оба су по природи на­ционалисти и мисле увек на ослобођење своје отаџбине”.Литерс је ставио напомену и у вези Италијана. Ако би они уло­жили приговор на разоружање четника, Немци су своје на­ре­ђе­ње морали ”безобзирно извршити”. Неизвршење Му­со­ли­ни­је­вог наређења да се четници разоружају имало се ”означити као из­даја”.

У заповијести 1. брдској дивизији од 14. маја, као непријатељ број 1 у операцији ”Шварц”, уместо четника, што је стајало у до­тадашњим наредбама, наведени су комунисти. Ипак, непријатељима се означавају ”све наоружане јединице” на које се наиђе, док је у следећој реченици подвучена рикеч ”све”:

Извршење задатака по овом наређењу односи се и на све чет­нике који су до сада били у савезништву са Италијанима.17

Немачки планови за операцију ”Шварц” предвиђали су и ан­га­жовање три италијанске дивизије – мада више формално, као и неколико бугарских батаљона, који су се показали поузданим.

Унутар обруча који је почетком маја начинило 65.000 Не­ма­ца, нашло се око 20.000 четника, који су направили свој обруч над око 15-16.000 партизана, који су се налазили на сјеверу Црне Горе, са истуреним дјеловима на лијевој обали Лима, испод Бијелог По­ља.

Непосредно уочи операције ”Шварц” четници су се против ко­му­ниста на западном фронту налазили у офанзиви (Баћовић), а на југоисточном у дефанзиви (Ђуришић). Дјелови 1. и 2. проле­терске дивизије нападали су Колашин, верујући да је Врховна ко­ма­нда још ту. Према њемачком извештају, ”јаке четничке снаге су издржале јак удар комуниста на Колашин и повукле се према ис­току под борбом, услед надмоћног притиска”.

Операција ”Шварц” почела је 11. маја упадом сна­ж­них не­ма­ч­ких колона у италијанску окупациону зо­ну, из правца Новог Па­за­ра и Пећи. Истовремено, Хи­т­лерова солдатеска почела је са свих страна да сте­­же обруч око Црне Горе и Источне Хе­р­це­го­ви­не. (…)

Врховна команда Југословенске војске се на вријеме повукла на сјевер, са корпусима који су се налазили на десној обали Лима. ”Ми се непрекидно трудимо да тог човека ухватимо”, изјавио је Хит­лер својим војним сарадницима 19. маја, на вијест да је Дража по­ново умакао његовим трупама.Мада је по окончању операције ”Шварц” генера­л Ли­терс издао по­х­валну наредбу (”Војници! Опе­ра­ци­је против четника и комуниста завршене су. Глав­ни­на непријатеља је уништена”), њемачки вој­ни изв­е­ш­тај ипак признаје да су се четници, за разлику од пар­­ти­­зана, ”на вријеме извукли”:

Према немачком извештају, четнички губици у операцији ”Шва­рц” износили су 17 погинулих и 3.764 заробљеника. Прва бр­д­­ска дивизија заробила је 3.200 и убила 10 четника, док су остале за­­робљене и погинуле четнике пријавиле јединице које су на­дира­ле из правца Сарајева, пре свега 118. ловачка, која ја напала че­т­нике с леђа код Калиновика и у долини Пиве. (…)

Најбоље рјешење за партизане било је да главним снагама по­ку­шају пробој на сјевер, гдје је непријатељ био најслабији. Ме­ђу­тим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у об­­зир, јер их је Јосип Броз Тито из страха увијек држао крај себе. А сјеве­р­­ни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ства­ри, ”партизанска обавештајна служба” је имала по­да­тке да се на сје­веру, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Не­ма­ца. Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички ”најбољи дипломата”, Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Њемцима. Као што смо видјели, он је че­сто разговарао и са њемачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.

Зато су ко­мунисти најприне покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима на­ла­зила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У тре­ћем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка је­ди­ни­ца, 118. ло­вачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај тре­ћи покушај про­боја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање об­руча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује све­га једну реченицу: ”Главнина четника је успела да измакне не­ма­чким јединицама.”Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај про­­­боја и на четвртом правцу, на северозападу, долином ријеке Су­т­­­јеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бри­гаде, по­ку­ша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча – Ка­ли­но­­вик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери пра­­в­цем пре­ко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Бос­ну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток. Од другог дела пла­на није би­ло ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све на­де по­ла­га­ли у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански ”очај­ни­ч­ки покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике гу­би­т­ке”.Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису им­а­ли куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизи­је, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких ли­нија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Ми­ље­ви­ни и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Ма­јевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. (…)Најтачнију слику о операцији даје детаљна табела о губицима, коју је сачинио генерал Литерс. Осовинске трупе имале су укупно 583 погинула, и то највише њихова најслабија дивизија, 118. ловачка (262), док су губици осталих јединица следећи: 369. дивизија, тј. већином хрватске усташе 92, 1. брдска 43, 7. СС ”При­нц Еуген” 120, пук ”Бранденбург” 12, 724. ловачки пук 2, 2. ба­таљон 734. пука 46 и 2. батаљон 724. пука .С друге стране, Немци су избројали 7.489 мртвих партизана. Сем овога, губитке партизана процењивали су на још 4-5.000, што уби­­јених, што умрлих од зараза и глади. Све жртве нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса.

Према томе, Операцију ”Шварц” преживело је свега око 5.000 партизана. У овој групи тзв. партијци чинили су висок проценат, док су најбољи борци нестали.Усљед Бихаћке операције НОВЈ од 29. октобра до 20. новембра 1942. ослобођени су Бихаћ, Босанска Крупа, Цазин, Слуњ и низ сеоских насеља. До зиме 1942, територија Бихаћке републике захватала је површину од око 50.000 км² и покривала је читаве области Независне Државе Хрватске у италијанској и њемачкој зони војне одговорности — Босанску Крајину, Лику, Кордун и Банију — која су се протезале на сјеверу од Карловца ка југу до Макарске ривијере и Јадранског приморја. У Бихаћу је 26. новембра одржано прво заједање скупштине делегата КПЈ на којој је основано Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије -АВНОЈ, која се прогласила представником народних маса и општеполитичким органом народноослободилачког покрета. На засиједању су донијете одлуке о очувању права приватне својине и одржавању општих слободних избора на крају рата. Нови политички курс КПЈ прошио је базу народноослободилачког покрета. Још прије оснивања АВНОЈ, почетком новембра 1942, партизанске оружане снаге су реорганизоване, консолидоване у осам дивизија и добиле одлике регуларне армије. Успјеси партизана допринијели су јачању народноослободилачког покрета и поткопавању усташког политичког режима у НДХ.Изражавајући забринутост због све веће пријетње од НОВЈ, министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и начелник Главног штаба Домобранства Иван Прпић су 20. новембра, на састанку са представницима њемачке и италијанске команде, затражили брзо спровођење велике операције у Кордуну и Банији како би се елиминисала непосредна пријетња Загребу. Такође, изразили су наду да ће у прољеће 1943. извели велику противпартизанску операцију у западној Босни.Од децембра 1942. до јануара 1943, током низа састанака на нивоу њемачког и италијанског војно-политичког руководства, постигнут је договор о спровођењу велике „акције чишћења”  — циклус противпартизанских операција под условним називом Вајс’ ради стабилизације НДХ, којој је пријетио унутрашњи колапс. Циклус операција морао је да се изврши у три етапе. Током прве (операција „Вајс-1”) планирано је уништење главних снага НОВЈ, ликвидација тзв. „Титове државе” (њем. Tito-Staat) и повратак контроле над територијом југоисточно од ријека Купа и Сава и западно од ријеке Уне. Замисао операције „Вајс-1” у суштини је понављао приједлоге генерала Прпића да се ликвидирају партизанске снаге у Кордуну, Банији и дијелу западне Босне. У другој етапи (операција „Вајс-2”) задатак је био уништење јединица и одреда партизана који би избјегли напад, као и оних који су били дислоцирани јужно од линије Босански Петровац — Кључ — Мркоњић Град. Завршна етапа (операција „Вајс-3”) требала је уништи преостале партизанске формације и разоружа четнике у Херцеговини, Далмацији, а затим и у Црној Гори.У складу са директивама Врховне команде Вермахта (ВКВ) од 16. децембра 1942. које су захтијевале употребу најбруталнијих мјера у „борби против банди”, наређењем команданта њемачких трупа у НДХ генерала Литерса од 12. јануара 1943. ван закона су стављени сви заробљеници у зони борбених дејстава и превиђена је депортација мушких цивила старости од 15 до 50 година.Истовремено, изасланик Вермахта у НДХ генерал Едмунд Глез фон Хорстенау постигао је код генерала Лера ублажавање почетних мјера. Према његовом предлогу, заробљенике је требало послати на принудни рад у Њемачку, а да се међу њима створи резерва талаца како би имали при руци „саучеснике” који ће се користити у каснијим репресивним акцијама. Укупно је планирано да се у логоре пошаље око 22.500 људи. Истовремено, дивизијама је наређено да одаберу 150 угледних затвореника за накнадну размјену са заробљеницима и 300 за „казнене мјере”.Почетак операције „Вајс-1” приморао је ВШ да у неповољнијом ситуацији убрза извршење плана „прољећног пробоја”. ВШ је 27. јануара одлучила да крене у контраофанзиву снагама Оперативне групе дивизија (ОГД) у правцу југоистока кроз средњи ток ријеке Неретве у циљу стварања нових ослобођених територија и обезбјеђивања евакуације рањеника и централних органа НОВЈ.[з] Касније је планирано да се ослобођено подручје искористи као одскочна даска за напредовање у Србији. Противофанзива је требала да крене из рејона Горњи Вакуф — Вуковско — Ливно. У првој етапи је било потребно ликвидирати непријатељске гарнизоне у долини Раме и средњем току Неретве од Лива и Горњег Вакуфа до Мостара и превоја Иван седло. Током сљедеће етапе, ОГД је требала да развије офанзиву од Неретве до Дрине и Пливе. Трећа етапа је било избијање на ријеку Лим. У операцији су у почетку учествовале 1, 2. пролетерска и 3. ударна дивизија, а касније 7. пристигла из 1.бригада  босанског корпуса  и 9. дивизија. Истовремено, 1. хрватски и 1. босански корпус добили су задатак да олакшају офанзиву ОГД и евакуишу рањенике упорним отпором у Лици и Босанској Крајини.Кључни циљ оперативног плана био је заузимање Коњица, одакле је пут водио у источну Херцеговину. Рјешење овог проблема додијељено је 3. ударној дивизији. Морала је напредовати у правцу Горњи Вакуф — Прозор — Рама — Коњиц и отворити пут ОГД за излазак из клисуре горње тока Неретве на оперативни простор Невесиња и Калиновика. Бочне дивизије ОГД требало је да брзо и истовремено покрију простор средњег тока Неретве од Мостара и Сарајева и на тај начин обезбиједе услове за ликвидацију 3. ударне дивизије италијански гарнизон у Прозору и Коњицу.

                      ( наставиће се)