Сада је потпуно јасно да је Трампов „блицкриг” дуго и пажљиво припреман. Стручњаци сматрају да је разматран у круговима блиским Трампу чак од краја 2020. године. Просто, овај тим људи је „дошао изнутра“, из генерацијске културне промене у САД
Министар одбране САД Пит Хегсет, у свом говору на Минхенској безбедносној конференцији упознао нас је са америчка четири „не“ за Кијев: не Украјини у НАТО; не повратку на границе пре 2014. године; не „Члану 5“ као гаранцији мира и не америчким трупама у Украјини. А као шлаг на торту додао је да америчке трупе у Европи неће бити вечно – и чак поставио питање о континуитету и очувању НАТО-а.

Прилично искрене речи! Сједињене Државе се, сада је то јасно, удаљавају од Украјине и изгледа да имају намеру да нормализују односе са Русијом.

Након тога је потпредседник Венс направио праву пометњу међу окупљеном елитом. Рекао је да су европске елите одустале од „заједничких“ демократских вредности; да потискују мишљење и цензуришу свој народ (склоне су и да их затварају) и, изнад свега, оштро је напао европску идеју санитарног кордона којим се политичке странке изван центра и левице сматрају непожељним. То је лажна „претња“, сугерисао је. Чега се заиста тако плашите? Зашто имате тако мало поверења у вашу „демократију“?

Сједињене Државе, по Венсу, више неће подржавати Европу ако настави да потискује одређене политичке факторе, хапси грађане због вербалног деликта, а посебно ако настави да отказује избор,е као што је недавно учињено у Румунији. „Ако бежите у страху од својих бирача“, додао је Венс, „Америка за вас не може ништа да учини“.

Ух! Венс је погодио право у мету.

Шок у Европи

Тешко је рећи шта је конкретно највише допринело европском шоку након овога: Да ли је то страх од могућег удруживања САД и Русије – чиме би Европа била лишена могућности да поново плови на леђима америчке моћи, кроз лажну представу да било која европска држава мора имати изузетан приступ „уху“ Вашингтона? Или је то било окончање култа Украјине и Зеленског, који је био толико цењен међу евро-елитама као „лепак“ којим је постигнута лажна европска уједињеност и заједнички идентитет? Њиховом бесу је вероватно допринело обоје.

Ако Сједињене Државе суштински оставе Европу да се ослања на своје илузије биће то права катастрофа за бриселску технократију.

Многи ће претпоставити да је наступ Сједињених Држава у Минхену био само још један пример познате Трампове склоности да представи „луду“ иницијативу с намером да истовремено шокира људе и сруши замрзнуте политичке парадигме. Минхенски говори су баш то и учинили! Међутим, то их не чини случајним, већ они представљају само мале делове који се уклапају у ширу слику.

Сада је јасно да Трампов бицкриг на америчку бирократију није могао бити покренут а да није пажљиво планиран и припреман током последње четири године.

Џеј-Ди Венс, амерички потпоредседник, држи говор на Безбедносној конференцији у Минхену, 14. фебруар 2025. (Фото: Геттy)
Низ председничких извршних наредби које је Трамп донео на почетку мандата није био произвољан. Водећи амерички стручњак за уставно право, Џонатан Турли и други правници кажу да су наредбе биле правно добро састављене и са јасним разумевањем да ће уследити извесни правни изазови. Трампов тим је спремно дочекао те изазове.

Шта се дешава? Недавно потврђени шеф Канцеларије за управљање буџетом, Рас Вот, каже да ће његова канцеларија постати „дугме за укључивање и искључивање“ свих расхода у светлу нових председникових извршних наредби. Вот овај процес назива применом уставног радикализма. А Трамп је сада издао извршну наредбу која поново успоставља примат извршне власти као главни механизам контроле у влади.

Сједињене Државе се, сада је то јасно, удаљавају од Украјине и изгледа намеравају да нормализују односе са Русијом

Вот, који је у истом државном органу био и током првог Трамповог мандата, пажљиво припрема терен за свеобухватни финансијски рат против дубоке државе. Тај рат ће се прво водити пред Врховним судом – где Трампов тим очекује да ће победити (Трамп има конзервативну већину међу судијама, шест према три). Нови режим ће се затим примењивати у свим агенцијама и државним одељењима. Очекујте болне крике!

Поента је у следећем: америчка бирократија – која је издвојена из контроле извршне власти – преузела је себи привилегије као што су имунитет од отказа и самостално додељивање овлашћења за обликовање политике. Тако је створен двојни систем унутар државе који је неизабраним технократама омогућио да управљају земљом. Када се структура овакве природе ушанчи у институцијама као што су Министарство правде и Пентагон, јасно је да ту говоримо о америчкој дубокој држави.

Уставна надлежност

Међутим, други члан Устава САД јасно каже: извршна власт ће бити поверена председнику Сједињених Држава (без икаквих услова или изузетака). Трамп намерава да поврати ту изгубљену функцију. У ствари, извршна власт је одавно изгубљена. Трамп, такође, поново преузима право извршне власти да отпусти „државне службенике“ и да „искључи“ расипничке расходе по својој дискреционој одлуци. То су све претпоставке за стварање јединствене (унитарне) извршне власти.

Наравно, бирократија се грчевито бори против тога. Један чланак поменутог правника Турлија носи наслов: „Одузимају нам све што имамо: Демократе и синдикати покрећу егзистенцијалну борбу.“ Њихов циљ је био да онемогуће Трампову иницијативу коришћењем политизованих судија које издају налоге за обуставу одређених аката.

Многи „мејнстрим“ адвокати верују да је Трампов захтев за „унитарном“ извршном влашћу незаконит. Питање је да ли Конгрес може да подржи агенције које су створене да делују независно од председника и како то кореспондира са принципом поделе власти и другим чланом Устава који додељује извршну власт једном једином изабраном званичнику – председнику Сједињених Држава.

Како то да демократе нису предвиделе све наречено? Адвокат Роберт Барнес у суштини каже да је овај „блицкриг“ био „изузетно добро планиран“ и да је разматран у круговима блиским Трампу чак од краја 2020. године. Просто, овај тим људи је „изашао изнутра“, из генерацијске и културне промене у Сједињеним Државама.

Та промена је довела до настанка либертаријанско-популистичког крила са коренима у радничкој класи. У оном делу становништва који је често служио у војсци, али је почео да презире лажи неоконзервативаца (посебно оне о 11. септембру), које су изазвале бескрајне ратове. Они су све више инспирисани старом изреком Џона Адамса да „Америка не треба да иде у иностранство у потрази за чудовиштима која треба да убије“.

Укратко, они нису део света белих англосаксонских протенстаната; долазе из другачије културе која Америку види као републику, а не као империју. Тако је и код Венса и Хегсета видна жеља за повратком републиканском принципу по коме се Сједињене Државе не требају мешати у европске ратове. Просто, Украјина није амерички рат.

Чини се да дубока држава није обраћала пажњу на то шта ради група „популиста“,прилично удаљена од елитних политичких кругова Вашингтона: У међувремену, они наводни „популисти“ су планирали организовани напад на федералне издатке – који су идентификовани као најслабија тачка око које би се могао покренути својеврстан „уставни изазов“, који би у целости могао укинути издатке дубоке државе.

Периферија Евроазије

Изгледа да је једно од изненађења била дисциплина Трамповог тима, односно чињеница да није било „цурења информација“. Друго, они који су укључени у планирање нису из водеће „англосфере“, већ из дела друштва који је био погођен ратом у Ираку и који криви „англосферу“ за „уништење“ Америке.

Дакле, Венсов говор на Минхенској безбедносној конференцији није био деструктиван само да би био деструктиван – он је, у ствари, охрабрио слушаоце да се присете раних републиканских вредности. То је оно на шта се односио његов приговор да је Европа окренула леђа „нашим заједничким вредностима“. Вредностима које су покретале претке данашњих Американаца преко Атлантика у потрази за склоништем од тираније, предрасуда и корупције Старог света. Венс је (веома учтиво) критиковао европску елиту због повратка старим европским пороцима.

Европа ће на крају морати да се помири са својом будућношћу на периферији Евроазије

Венс је имплицитно сугерисао да европски конзервативни либертаријанци требају да се угледају на Трампа и да делују како би се ослободили своје „административне државе (бирократије)“ и повратили контролу над извршном влашћу. Саветовао им је да на том путу руше све баријере.

Зашто? Зато што он вероватно види бриселску „технократску државу“ као ништа друго до чист изданак америчке дубоке државе који ће веома вероватно покушати да саботира и потопи Трампову иницијативу за нормализацију односа са Москвом.

Амерички председник Доналд Трамп током инаугурације, 20. јануар 2025. (Фото: Анна Монеyмакер/Геттy Имагес)
Ако је Венсово инстинктивно запажање било налик описаном, био је апсолутно у праву. Макрон је скоро одмах сазвао хитан састанак „ратне партије“ у Паризу да би разматрао како да онемогући америчку иницијативу. Међутим, није успео, јер је састанак наводно завршио у препиркама и наглашавању разлика.

Испоставило се да Европа не може да скупи војну снагу већу од 20.000-30.000 људи. Шолц се принципијелно противио њиховом укључивању; Пољска је оклевала иако је блиски сусед Украјине; а Италија је ћутала. Међутим, британски премијер Стармер је, након Минхена, одмах позвао Зеленског и рекао да Велика Британија види Украјину као земљу која је на неповратном путу ка чланству у НАТО-у – чиме се директно супротставио политици Сједињених Држава, и то без подршке других земаља. Трамп ово сигурно неће заборавити, као ни држање Британије у афери „Рашагејт“.

Састанак европских лидера је, дакле, показао поделе и немоћ Европе. Европа је гурнута у страну, а њихово самопоуздање је тешко повређено.

Међутим, далеко важнија од већине догађаја у последњих неколико дана била је Трампова изјава за Фокс Њуз где је он одбацио тврдњу Владимира Зеленског да Русија жели да нападне земље чланице НАТО-а. „Не слажем се с тим; ни мало“, одговорио је Трамп.

Трамп не прихвата основну лаж чија је функција да, попут лепка, држи целокупну геополитичку структуру Европске уније на окупу. Јер без „претње од Русије“, без тога да Сједињене Државе верују у ову основну лаж гобалиста, нема ни представе да Европа мора да се припрема за рат с Русијом. Европа ће на крају морати да се помири са својом будућношћу на периферији Евроазије.

Аутор: Алистер Крук, Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: стратегиц-цултуре.су

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард