Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче српства, колијевко лава!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно,
А наша будућност, где је она? Спава.

Вјеровасмо у њу ко у свети живот
Василија светог што клонуле снази!
Вјеровали смо у њу ко у вјечни живот.
Вјерујући у вас,о орлови наши!

А сада вјера наша умире и гасне,
Мутно око гледа у небо без зрака…
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне
Јер остаде земља без својих јунака.

Браћо, зар вас душа ни мало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних,
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?

Зар вам није жао,на огњишту оном
Гдје вас огањ гријо што ће туђин бити?
То ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?

Ил’ не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди?
Оставити брата, без снаге у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите браћо, од родног прага,
Јер мученој земљи мученика треба…

Треба мушке снаге и витешких рука;
Треба Обилића и слободних лава..
Треба више смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава…

(1902)