О, земљо моја, шта те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море Јауци дуги из твоје дубине?
„То моје срце премире и гине У тврдом мразу, без сунца и зоре.”
Зар твоме срцу не допире огањ Нашијех срца?
Зар душе синова Не грију тебе пламенима својим?
„Ја давно, давно, остављена стојим Сама, у руци судбе и в’јекова.“
Па ко ће тешке раздробити санте На твоме срцу?
Ко ли ће из таме Тргнути тебе с твојим робљем худим?
„Ја мртве из сна уздасима будим, Јер нема живих да умиру за ме?!…”
Извор: Српски књижевни гласник, 16. јануар 1905. Књига ХИВ, Број 2. Стр. 108.