„О, гдје си, Боже?… Ја те свуда тражим;
Вјерујем у те и вјером се снажим,
и кад ми душу тешки сумор свлада,
она те зове и теби се нада,
и теби, боже, глас молитве спрема
и њом те зове, али тебе нема!…
О, гдје си, Боже?… На овој планети
куда те воде твоји пути свети?
јеси ли тамо гдје пламови горе,
у славу твоју гдје се псалми хоре;
гдјено ти тамјан и измирну пале
и тебе, Бога, хоровима хвале;
гдје звона славе час твога постања
и вјечну свјетлост твојега саздања?
Ил’ тајно ступаш од људи до људи,
па смирен гледаш како правда суди,
како се ломе вериге са робља
и живот ниче из мртвога гробља,
како се слави твојега свемира
подижу храми освештеног мира,
и како смјерно човјечанство ово
љуби и штује твоје свето слово?
О, гдје си, Боже?… Милост ми подари,
јави се мени и дух ми озари!
ал’ заман питам, твога гласа нема,
тек пусти ехо одговор ми спрема…
ти, Боже, овдје међу нама ниси,
Царства су твога недогледни виси;
гријехом, ком је црни пакô мета,
прогна те, боже, та црна планета…
ту тебе нема, јер ту љубав гоне;
ту тебе нема, јер све у гријех тоне;
ту тебе нема, јер ту цвиле слаби,
а тиран кличе и туђ хљебац граби;
ту дрска воља фарисеја црни’
истине твоје свето слово скврни;
ту ланци звече, грми анатема, –
не, тебе, боже ту на земљи нема.“