На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.
Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.
Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.
Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.
У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.
Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.
Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти’о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.
О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води –
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!
Гледајући тебе ја, пун снага нови’,
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.
Ја знам: једног дана са обала твоји’
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.
Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни’
И кандило славе на српском олтару.
Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, –
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!
