Александра Симовић Гардашевић, ћерка Ратка Симовића који је настрадао у Лори, гошћа је вечерашње Слободне зоне са Драженом Живковићем.

–Мој отац је страдао три мјесеца прије него што сам се ја родила. Он је на позив своје државе отишао у Мостар. То се догодило прије мог рођења а ја дуго година нисам знала ништа о свом оцу на прави начин. Тек касније долазе та сазнања. Први пут када сам сазнала шта се десило са мојим оцем, било је релативно касно. Имала сам 10-11 година када су посмртни остаци резервиста никшићко шавничке групе допремљени у Никшић. Ја сам знала да немам тату и да моја породица није као друге породице. Али мајка и наша породица су нас чували од праве истине и нису рекли шта се заиста десило, казала је она.

Додала је да су се они као дјеца надали да то није истина и да то није био такав исход.

-Ја са великим поносом кажем да сам ћерка Ратка Симовића. Био је достојанствен човјек. Храбар. Наравно да празнину од првог дана од кад сам свјесна себе осјећам. Осјећам његов недостатак а мислим да свако дијете треба да има оца и мајку. Што се бола и бијеса тиче, то не раздвајам. Бол имам зато што немам оца. Али у исто вријеме сам бијесна због начина на који сам остала без свог оца и што држава 33 године ћути како су они остали без својих живота, казала је Симовић Гардашевић.

Она наводи да је имала једно лијепо дјетињство, ако се то може тако звати.

-Осјећала сам се лијепо јер се моја породица, првенствено мајка, потрудила да одрастемо безбрижно. Како вријеме одмиче ипак добијам свијест. Схватам да то што се десило са мојим оцем оставља много дубљу рану него што би она била да је он страдао на другачији начин. Колико имате породица да немају родитеља – али на овај начин, а да држава ћути… ћутање је саучесништво, казала је она.

Додала је да је болан начин на који се држава односи према тим жртвама, те да не знају сви људи о томе, али да зна та породица.

-Мени су воо све други људи причали. То што држава ћути све ове године то је испод сваке части. Држава ћути а толико људи говори о томе, прича о томе. Чак и из Хрватске и Црне Горе, народ прича а држава ћути. Колико год неко упире и жели да се о овоме говори, држава и даље ћути. Зато је то тешко за породице, казала је она.

Симовић Гардашевић наводи да је злочин сам за себе што их је држава послала у рат. А на питање какву реакцију ријеч Лора изазива када чује на телевизији, она је рекла да је то толико тешка рије за њу.

–Толико немира, туге, бијеса… Ја сам тај бол наслиједила. Мој отац је тамо патио, он је тамо мучен, свирепо. Звјерски. Како ни један нормални људски ум не може да замисли. Постоје разни свједоци о том злочину. Имала сам прилику да гледам филм Зло прољеће 1992. и вјерујте, тешко сам то поднијела. А то је филм. Управо из тог разлога, тај човјек је дио мене и ја сам дио њега. Сама помисао кроз шта је мој отац пролазио изазива хаос у мени, казала је она.

Додала је да су они били колатерална штета система и свега што се дешавало.

-Породице су између себе били једни другима подршка. Морам поменути породицу Зиројевић и Баровић јер је и мој отац убијен заједно са њима. Баровић није имао дјецу, а Зиројевић јесте. Његове ћерке… Кад се погледамо, знамо како се осјећамо. Све остале жене, неважно јесу ли супруге страдалих, били смо некако подршка једни другима. Не могу да опишем и поштовање које имам према Радану Николићу, предсједнику Удружења бораца. Он је без подршке институција све вријеме тражио правду и цијели живот посветио томе. У име свих породица, и у моје лично име желим да му се захвалим из срца, казала је Симовић Гардашевић.7

Навела је да жели да разграничи пар ствари – њен отац је био у блоку Ц логора Лора, а да је то био најозлоглашенији сектор.

–Од стране Хрвата је пријећено другим затвореницима да ће бити у блоку Ц и да ће проћи као Црногорци. Коме је стало до тога да види како су прошли, може лако да се информише, не бих о томе причала. У свему томе ипак постоји један Хрват, Тончи Марић који је први проговорио о томе, који је дао глас разума тим жртвама и свим тим младим црногорским синовима који су на такав начин изгубили живот. Он је у својој држави омаловажаван, готово протјеран, али није одустао. И заиста, то је права порука која треба да се шири, да има свуда добрих људи, да без обзира шта се десило, међу нама су. Питање је само да ли ми то препознајемо, казала је она.

Поменула је и Марија Барашића, који је био пуковник и ушао у Лору.

–Он је могао да буде награђен, али је одлучио да буде човјек и да свој глас за правду. Како је он прошао у својој држави могу замислити али много му хвала. Такође и једном од хрватских војника који су такође проговорили, који нису ћутали и рекли гдје су гробнице, односно остаци, казала је она.

Сраман споразум Весне Меденице; Ћерка страдалог је упитала – због чега сте то потписали? Гдје је достојанство? Чији су то лични интереси битнији?

А говорећи о поређењу са „логором“ Морињ гдје су ухапшене паравојне јединице Хрвата, а гдје нико није страдао и коментаришући чињеницу да су се сви вратили кући из Мориња, а да су они због Лоре добили тишину чак и да говоре да Лора није постојала, Симовић Гардашевић наводи да докази постоје да је у Лори погинуло више од 70 људи а само 14 никшићана и шавничана а што је за једну Црну Гору огроман број.

–Логор Лора и Морињ апсолутно нису за поређење. Тај који то ради треба да се преиспита. То не значи да ја не сматрам да Црна Гора као држава не треба да стане иза својих дјела, каква год она била. Али, за Лору 3, сектор Ц, ту судски епилог никад није дошао. Никад Црна Гора није дошла до суда, није ни проговорила. Ми морамо потражити кривце. Али један од кључних проблема свега тога јесте срамни споразум који је 2006. године потписан између Весне Меденице која је у том моменту била државни тужилац и њен пандан у Хрватској. Тај споразум је потписан у Будви 2006. године у јуну, казала је Симовић Гардашевић.

Додала је да је споразум брука и срамота за државу јер је та жена која је требала да буде оличење правде, достојанства, свега онога што треба да буде државни тужилац, Меденица је све страдале ставила потпуно испод свих Хрвата.

„А како? Тако што је дозволила и потписала да ће Црна Гора одговарати за све што је урадила Хрватској. Да ће Хрватска имати право да тужи нас, а да ми нећемо имати право да то урадимо њима. Да нећемо имати право на истину. Мислим да је то огроман злочин, а није сигурно могла то да уради сама. Можда коначно треба да каже због чега је то урадила. Питам је – због чега? Чији су то лични интереси битнији? Гдје је достојанство ове државе и свих црногорских синова који су тамо страдали“, казала је она.

Додаје да се не може ићи напријед ако се не раскрсти са прошлошћу.

-То ствара подјеле у овом друштву. Ако се нешто не процесуира на прави начин, тада неће бити помирења. А ако се нешто гура под тепих, то само ствара подјеле, казала је она.

Навела је да никада неће одустати од борбе за истину, и она не ради ово јер воли – али глас мора да се чује са свих страна.

-Сматрам да је истина јача од свега и да ће кад тад изаћи на видјело. Што се јаче потискује, сматрам да ће њен прасак бити већи. Хајде коначно да се нешто деси по овом питању, казала је она.

Симовић Гардашевић говори да су макар медији слободнији и да се може о овоме прочитати, али да се сада држава ослободила неких стега.

-Мене ни не чуди зашто је све тако било. Зашто се ћутало. То су лични интереси и нико не може да ме убиједи у супротно. Нису смјели да ријеше овај случај јер би то можда урушило нешто и гдје би се срушио читав ледени бријег. Ови људи из неког разлога не желе да се о овоме прича јавно. А што се више прича, људи се све више буде. Желе да кажу шта се десило, зашто се десило. Људи у Црној Гори не размишљају баш широко. Такви смо, такво нам је друштво, ми се не едукујемо и не читамо, не интересује нас шта се другом десило, слиједимо вође, имамо идоле… Морамо бити свјесни да се ово могло десити свакоме. Било чији отац је могао бити уз мог оца. Исто би се догодило, држава би га на исти начин одбацила. Та породица – како би она реаговала? Како би се они понашали? Да ли би корачали достојанствено или би били грађани другог реда, као што се ја некада осјећам, казала је она.

Навела је да историју пишу људи који су плаћени.

-Ја се надам да ће историја једног дана бити исписана правдом и правом истином и да ће све те младе генерације видјети шта не треба да раде. Да је у животу поред породице мир најважнији, казала је она.

Додала је да конкретно не постоји споменик жртвама Лоре, али да постоји споменик свим палим борцима.

-Мој отац је отишао под паролом – отаџбина те зове. Понижење је било одбити тај позив. Не улазим у то је ли било исправно или није, али то је тада тако изгледало. То је нешто што оставља траг на потомке, казала је она.

А на питање да ли је држава помагала породице људи страдалих у Лори, Симовић Гардашевић наводи да је 2000. године постојало материјално обезбјеђење које су примале новац.

–То траје дан данас. Сад су сва дјеца преко 27 година. Али морам нагласити да је то преузето из државе Србије и Црне Горе. Када је био референдум, жељели су то да укину, али се Радан Николић изборио да се то не догоди, казала је она.

Наводи да њена мајка чува све чланке које су везане за Лору и да је било потребно истраживати, питати…

-Обзиром да нас је она подизала врло часно и достојанствено, доста тих ствари смо од ње и научили, казала је она.

Нада се да ће држава коначно да се окрене ка палим борцима, а да Никшићани имају велико поштовање према њима.

–Када су 5. марта довежени посмртни остаци логораша, тада је био Дан жалости. Сви из државних предузећа и са свих послова су могли да присуствују на Тргу Шака Петровића тој сахрани. Такође, нагласићу, тога дана се нико од државног врха није појавио. Апсолутно нико. Ни предсједник ни премијер ни њихови савјетници, казала је она.

Све креће од признања и истине, а да би тада тек све лакше текло, барем морално.

-Не знам да ли икада можемо очекивати потпуну правду за ово, али потпуна истина је ту. Цијела Црна Гора зна шта се ту десило. На крају крајева, зна и цијела Хрватска. Питање је да ли неко жели да ради свој посао. Да ли ће ова прича добити свој епилог и да кажемо да је правда задовољена, барем једним малим дијелом, казала је она.

Навела је да је питање колико је човјек спреман да поштује, а да се изгубио осјећај за емпатију и стид.

-Како гледам на те људе… Како они гледају и на себе. Они су у стању да вријеђају оне који не мисле као они. Највише ме то буни, казала је она.

А на питање шта би рекла људима који говоре да се не осврћемо на прошлост и да идемо даље – како да идемо даље без истине и правде?

-То ми заиста није јасно. Како даље без истине? Никако. Константно се враћамо. Можете да одете корак два, али је просто немогући доћи до тога, казала је она.

Имала је пуно животних ситуација гдје јој је отац недостајао а било је важних датума. Ипак, недостаје јој сваког дана, и увијек гледају ка небу.

–Ми имамо свог анђела чувара који брине о нама. Цијела породица је ту за мене. Толико су љубави, пажње, и свега давали нама као дјеци. Имали смо тако безбрижно дјетињство, а сада када погледам све, дали су нам могућност да одрастемо као дјеца. Мајка је толико достојанствено и храбро корачала. Мајка је толико имала сломове, али никада није дозволила да ми то видимо. Све је то држала за себе. Нас је пустила да будемо безбрижне док год смо дјеца јер је знала шта се десити када одрастемо. Хвала јој на томе. Она је херој мојој сестри и мени, казала је она.

Она се нада да њена дјеца осјете шта значи правда.

-Нажалост, не би ме ништа изненадило. И да њих угостите у студију, борили би се за своје претке, казала је она.

А на питање је ли иједан министар, предсједник, премијер, икада посјетио њихову кућу, она наводи – не.

-Никада, казала је она.

Тончи Мајић из Хрватске је долазио у Црну Гору, навела је Симовић Гардашевић, а она наводи да је тада била мала.

-Памтим да је мајка ишла, да је једва чекала моменте да неко нешто каже, да када дође Хрват у Црну Гору да ће наша страна нешто покушати. Ни добри људи из Хрватске нису погурали ову државу да уради ишта поводом мученика, казала је она.

А говорећи о споразуму Весне Меденице, не зна како је дошло до тога, али зна да је она била та која је то потписала.

–Мислим да морамо ово открити и показати да смо држава која заслужује да уђе у ЕУ. Ако ми не бранимо нешто што је наше, како ћемо ми одговарати том друштву? Морам и да нагласим да је 11. новембра, поменути споразум ревидиран, прије мало више од мјесец дана. Да је додат дио гдје Црна Гора нема право да тражи од Хрватске да процесуира све оне који су „правили проблеме“. Избрисан је тај дио. Вјерујем да Црна Гора већ улаже напоре да се све ријеши. И Хрватска, колико сам у току, је ревидирала споразум. Ово су информације које ми као породица имамо. Имам право да се надам, цијелог живота се надам, казала је Симовић Гардашевић.

Навела је да је губитак оца научио да свуда постоје и добри и лоши људи а да то увијек изненади.

-Да нажалост, мој живот је био такав да сам некако увијек била сама. Тако сам завршавала школе, тренирала, било је ту разноразних ситуација у којој нам је мушка фигура фалила. Сад кад имам дјецу, срећна сам што своју дјецу подижем са супругом, што моја дјеца имају оца. Сматрам да је то највећа радост за једну дјецу. Да имају срећно дјетињство. Увијек је ипак код мене фалила једна мала коцкица а ја сам срећна што њима то не фали. Мене је живот без оца научио шта је важно, казала је она.

Наводи да су неописиво поносне на своју мајку, а да је и она поносна на њих двије ћерке.

-Васпитане смо и нормалне двије дјевојке. Не знам како разговарам, али без обзира на то, чим сам иступила, осјећам се храбро, казала је она.

А на питање шта је њена порука држави Црној Гори у овом моменту, Симовић Гардашевић наводи:

–Не подгријавајте подјеле. Што се више подгријавају, и што се више прича о подјелама и што се више дијелимо на ове и оне, то је за ово друштво стварно највећи проблем. Мислим да можемо да се издигнемо изнад свега тога. Да људе не гледамо по националности, вјероисповјести, боји заставе, већ на људе и нељуде, казала је она додајући да је мир најважнији сегмент нашег живота а ако немамо мир у себи, немамо га нигдје.

-А до мира долазимо само проналаском истине. Ћутање, доноси лоше, казала је она.

Вјерује да ће истина изаћи на видјело.

-Све ово што се дешава 33 године до сад их скрнави. И преживјелим логорашима. Имамо једног који јавно о томе прича. Који зна све шта се десило. Толико је пута изазио пред камере и ништа. Замислите како је тек њему. Он проживљава све исто. Он преживљава и ништа се не дешава. Ратни злочини не застаријевају али људски живот не траје вјечно. Истина траје вјечно а питање је ко ће колико да се бори за истину. Право је вријеме да се стане на крај овој причи. Да се више заврши, казала је она.

извор: борба