Репортажу за ”Глас Холмије” написао Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа.
Фотографије за ”Глас Холмије” урадио Давид Лалић, потпредсједник Издавачког савјета
Дана 14.јула 2024. године посјетили смо Комове. У ”екипи” часописа ”Глас Холмије”, која је на Комове, ево већ други пут да забиљежи, како је овдје током љета на катуну ”Штавна”, били су поред главног и одговорног уредника часопса ”Глас Холмије”Горана Киковића, потпредсједник Издавачког савјета пјесник Давид Лалић, и Мишко Мићовић,пријатељ нашег часописа ”Глас Холмије”, ова екипа је боравила на Комовима и били смо гости на Штавној код власника прелијепих објеката за боравак и угоститељство: Микше Ћулафића и Маре Ивановић.
Ком планина и кафаница код Микше Ћулафића
К
ао што је познато планина Комови простире се у источној Црној Гори између ријека Лим, Тара и Дрцка, ограђена планинама Бјеласицом са сјевера, Жијевом са југа и Виситором са истока. Припада комплексу источноцрногорских планина, југоисточно од Колашина. Комови представљају камени наставак нешто нижих планина, које су им широка основа. Појам „кома” везује се за брда, односно скупину везаних врхова, иако он заправо означава уклету самотну стијену, отупјелу и занемјелу у времену и простору. „Ком” или „холм” на старословенском значи бријег, камен, страна.
Биљни свијет је веома разноврстан и богат захваљујући чему је овај планински масив уврштен у потенцијална ИПА (IPA – Important plant aeras) подручја Црне Горе. У долинама ријека изражене су биљне културе (поврће, воће, житарице, дуван), а средишњи дио планине је покривен шумама букве, јеле, мунике и смрче. Ливаде и пашњаци се простиру на планинским површинама Штавна, Љубан, Рогам, Царине и Варда. Голи врхови Комова су сурове планинске пустиње уоквирени цирковима и са њихових обода се спуштају точила и сипари као последице изражене ерозије
На њој се истичу три висока, моћна врха која граде цјелину Комова:
Кучки Ком (2 487 m);
Љеворечки (2 469 m) или Краљски Ком;
Васојевићки (2 460 m), Источни, Божићки, Коњушки или Злоречки Ком.
Према старој племенској подели и Љеворечки и Васојевићки Ком били су Васојевићки, за разлику од Јужног, Кучког. Појма „Куч” према Шобајићу није српског поријекла, а означава особито велик, ненадмашан. Овај појам примљен је од неког старијег становништва.
Југозападно од Кучког Кома су Рогамски врх (2 303 m), те гребеном са њим повезан Сувоврх (2 211 m), док издужено било Рогама ка северозападу чини везу ка Кучкој крајини. Између Кучког и Васојевићког кома налази се Међукомље, пространа удолина, у којој је смјештен ледник.
О Комовима су писали многи писци и путописци један од њих Миљан Зечевић је оставио запис да су – Комови – Васојевићки Олимп. Он каже да ренесански пјесник Петрарка се 1337. године попео на 1920 метар високу Мон Ванту, од тада планине су постале занимљиве и обичном свијету.
Када се попне на врх планине и сагледају велика пространства испод ногу човјек осјети појачану дозу самопоштовања.
Његош је рекао да онај ко на брду ак’и мало стоји више види но онај под брдом, а Мојсије је на гори Синајској имао и сусрет са Богом. У планинама има нешто опојно, величанствено, узвишено и узбудљиво.
Ко се једном упути пут облака тешко га напушта. То је случај са Комовима. Јегор Петрович Коваљевски походио је Комове 1833. године и, одушевљен “погледом са висине”, написао и објавио у Санкт Петербургу књигу “Ком-цар планина”, 1841. године. Посматрајући ширу околину, са врха Васојевићког Кома, Коваљевски одушевљено истиче да се на западној страни назире “плавкаста линија Јадранског мора”, а да је боље “видљиво Скадарско језеро”. Он сматра да је Дурмитор “једина планина која има част такмичити се са Комом”. У народу се каже: “Ком је Олимп за Васојевиће, Дурмитор за Дробњаке, а Ловћен за све Црногорце”. Комови се налазе на истоку Црне Горе у непосредној близини границе са Албанијом. Од Андријевице је могуће колима до висоравни Штавна на висини 1800 метара. Изнад Штавне се уздижу два величанствена врха: Васојевића Ком висок 2460 метара и нешто виши Кучки Ком са 2487 метара.
Циљ планинара и не само планинара је Васојевићки Ком, јер је ближи и лакши за успон. У подножју Комова, на Царинама (на кучкој страни) и Маргарити и Штавној (на васојевићкој територији) вјековима су саборовали Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Морачани и Ровчани. Стизали су овамо Пипери и Бјелопавловићи. Договарани су заједнички “удари на Турке”, кад год “сине муња од Кома к Ловћену”. До Комова се може стићи такође колима уз Опасаницу до самих Царина. Но, ко хоће да доживи чаролије и љепоту Комова препоручује се динамичнији, мало спартанскији и јефтинији успон-пјешице.
О љепотама Комова и катунима много је писано и речено али је лијепо о њима написао горе поменути Миљан Зечевић који пише: ”ја не усуђујем да пишем како не бих повриједио “Васојевићки Олимп”. Дођите и дружите се са Комовима ако хоћете да осјетите “земаљски рај”. Доживећете Смарагд у каменом загрљају, птичји цвркут из глуве шуме, крупне и сочне малине и боровнице, хладне воде која може да се пије толико да жеђ не утолите, да грло не заболи а да се рука смрзне… Комови су бескрајно чисти. За њеном чистоћом не треба трагати. Чист је извор. Чист је планински снијег. Чист је увео лист. Чист је камен. Чиста свака травка, свака грана, сваки лишај, печурка, боровњак. Чист је и трули пањ. У планини је вјечна борба човјека са природом. Леђа нијесу никада без бремена: било да се носе дрва, било да се вуче сијено, било да се начупа руковет траве између камења, било да се носе дрва или набране боровнице или печурке, било да се издиже из села у планину, или здиже са планине. Најтеже је зими кад падну велики сњегови. Онда се стављају крпље на ноге. Влажан снијег пријања за крпље. Као кажњеник окован ланцима, човјек тешким ходом вуче ноге и прави пртину. Колико сам пута слушао савјете: “Учи, синко, немој овде да останеш, да се патиш читавог живота. Погледај добро какви смо паћеници. Омча од уривка око врата, бреме на леђима, крпље на ногама. Зими мокар, а љети жедан. Са мало радосних дана и са много недаћа. Са безброј жеља и нада од којих се тек по гдјекоје остваре. Са мало топлине и нежности, да је суровост у срцу велика и тешка као што су велике и тешке ове стијене”. А ја сам се ипак сваке године враћао (Комовима— планини). Она притиска, меље, дроби, а опет нешто неодољиво вуче њој, као чаробница која те опчинила неким никада допричаним и до краја схваћеним причама. Чудна је борба коју човјек води са планином. Можда је љепота у тој борби. Раскошност планине скрива сиромаштво људи. Човјек мора да отима сваки дан живота од природе. Планина је јогунаста, плашљива, са оштрим зубима, муњама и громовима, вјетровима и маглама. Љети се човјек пита: гдје је сакрила изворе, где су понори са водом, шта се крије у дубоким јамама из којих за вријеме највећих врућина запљускује хладан ваздух. Планина се отима, брани и у тој борби узима животе. Борећи се пушта громове, одроњава стијене, преврће стабла, котрља сњежне лавине-усове, хушка змије отровнице, гони смукове кроз стада оваца, пушта орлове на јагњад. На планинску траву доводи јата скакаваца. На њиве уочи жетве сипа град или просипа кишу која данима не престаје, а онда у јесен порани са сланом. Па ипак то је величанствена борба….”
Да је Зечевић управу увјерили смо се тога сунчаног дана како кажу многи и Швајцарска би се пред овом љепотом поклонила.
Од Бјеласице, преко Комова, до Проклетија простире се овоземаљски рај. Била су тамо људска станишта, катуни, водопоји, весеље, момачко и девојачко. Па су, онда, зарасле стазе и богазе. Рај ужива само у себи. Беспућем се не стиже у њедра њајлепших планина. А оне маме. Да је човек направио себи угођај, да је кроз планине уградио вене, оно што их друмовима зову, и људска коначишта и друга савремена уживала. Швајцарска би се пред овом лепотом поклонила. Само на Бјеласици и Комовима има 16 врхова преко двије хиљаде метара, на које се ослања небо.
У катуну Штавна увјерили смо се даима све што има у граду; стурја, вода, купатила, интернет,…
Али нема пјесама које су се некад пјевале као што су. ” Остаде ми љубав клета, Испод Кома започета. Мој драгане, преко Кома, Мислиш ли ме водит дома? На Комове у стијене, Мала моја чека мене. ”, -”На Комове на извору, Чекам с драгом рујну зору. – Леле мене, дани млади, И пољупци на ливади! Ти си мала као и ја: За Комове мераклија. У младости док сам пјево, Јечало је Матешево. Још ме једна мала куне, Комовима кроз катуне. Да ли ће се комске сеје, Кроз времена сјећат мене.”
Или ”Кунем ти се ој ђевојко, Пољубићу твоје око. То лијепо око твоје, Ранило је срце моје. Ој ђевојко што се смијеш, Кад пољубит не умијеш. Ој ђевојко дођ овамо, Не могу те гледат тамо. Не могу те гледат тамо, Јер ми срце вене само. Мала моја без промјене, Заборавит немој мене. Ако си се покајала, Поврати ми прстен мала. Успомене враћам цијеле, Недам прстен с руке бијеле.”
Гледала сам са Љубана, Ком је глава планинама; Све Комове сунце грије, А Царине магла крије, …
…Гледала сам и Ком пусти, Гдје га кити облак густи. Гледала сам врх од Кома, Веље добро нашег дома И лијепе чобанице, Што пјевају на литице. У Комове што се вије, Хладан извор најљепши је. Најљепше је у Комове, У прољеће брат цвијеће.”
Или ова: ”Са Комова јеле двије, Под вама се драги крије. Од Комова до Берана, Најљепша је Милијана. Овце чува, пјесму пјева: Чобанине, што те нема? Што те нема ових дана, Кад ја чувам овце сама. Дошо бих ти, мила надо, Но времена не имадо. Дошо бих ти мало прије, Но прилике било није.” Ово су пјесме које су некада пјевале у овим крајевима у нека не тако давна времена.
Ту су нас срели Микша Ћулафић и Мара Ивановић, која се поздравила са нама и позвала нас да будемо и њени гости.
О животу на Комовима и зашто се баш опредијелио да живи на њима сва четири годишња доба разговарали смо са заљубљеником у природу и Комове Микшом Ћулафићем, који је из села Божиће код Андријевице, он нам је рекао о Комовима и животу на њему следеће:
Од како сам 2006. године остао без посла, радио сам у државне институције. Одлучио сам да останем на своје имање , у своје село, у свој крај, не жудећи за градовима и урбаном начину живота. На идеју ми је дошло да се бавим сеоским туризмом да повежем село и планину, односно сточарство и пољопривреду обзиром да се наше домаћинство и прије тиме бавило.
Овдје сам одрастао и цијели живот свој посветио мојим Комовима , направио сам из својих средстава без ичије помоћи пар објеката и један ресторанчић планинског типа. Без имало претјеривања могу рећи да из цијелог свијета имам госте и покушавам да оживим моје Комове, како зими тако и љети на начин како они то заслужују и мислим да сам у томе успио , наравно сам и без ичије помоћи.
У Комовима сам препознао нешто посебно, нешто што друга планина немаи они су мене присвојили и ставили ме у свој загрљај, тако да чувам и ја њих и они мене…
Морам рећи да је велики нерад завладао код појединих људи, катуни изумиру или нестају ,стари људи пролазе или су већ прошли а млади нараштаји очигледно нежеле,такав живот и неће да раде на село , него сви би у град, да живе неким лагодним животом…
Е сад колико сам ја у праву био што сам себи изабрао овај пут да останем ту ђе сам вријеме ће показати, али се не кајем, јер волим Комове … Комови су дар од Бог, један природни драгуљ, који је Бог поставио у срцу Васојевића ту ђе су , ми их морамо чувати, а не девастирати, не уништавати, јер су они симбол рода Васовог!
Морам овдје истаћи ради јавности да постоји једна група људи који имају викендице, овдје на катуну Штавна ,који се понашају као шерифи и уништавају, овај природни драгуљ на њима својствен начин, пробијајући путеве и наносећи нам велику штету, овдје на Комовима. Јер треба знати да су Комови, проглашени прије десетак година, као ”парк природе”односно заштићена зона, али то је лошим руковођењем, остало само мртво слово на папиру! Битно је њима било само да се постави наплатна рампа и да се новац узима од народа, а какав нам је прилаз Комовима то никог од њих није брига. Доста људи дође модерним и скyпим аутима и сви се жале на пут… У осталом видјели сте данас и сами се увјерили у ове моје ријечи. Очигледно да је овај дио Васојевића заборављен од сваке власти, што говори примјер,колико се водила брига о овом крају и колико се уложило у овај крај, много лијеп и значајан крајолик!-истиче у разговору за Глас Холмије, наш саговорник Микша Ћулафић.
Код Микше на Комове како се то овдје каже, кога смо нашли у својој ”Кафаници” освјежили смо се пићем а било је и слаткиша и дргих ђаконија. Ту затекосмо приморце из Херцег Новог Синишу Лазовића и Боба Марића, са којима смо размијенили мишљења о историји ,традицији и многим другим стварима. Потом они одоше а дођоше велики асови како то Давид Лалић, каже и то: Божидар Мано Мимовић, Новак Зековић и Рајко Ивановић.
За Глас Холмије смо разговарали са Маном који је инжињер дрвне индустрије и економиста из Андријевице, који каже да често долазе на Комове истакавши: ”Некада сам живио са њима, а они сада живе у мени”и уживам гледајући Комове како подупиру небо- истиче 96-годишњи Мано Мимовић, који је био на одговорним дужностима у Привреди Берана и Црне Горе. У Беранама је радио као управник фабрике Лесонита, у Лиму, у Комбинату Вукман Крушчић у Мојковцу, затим у Привредној Комори Црне Горе, секретар Удружења Технике, коже, , гуме и хемије , а потом секретар секретар Удружења до пензије.Живи у Подгорици и Андријевици и воли Андријевицу и Комове и каже да љепшег кутка нема у свијету од Комова, који цитира др академика Јагоша Вешовића: ”Да у Васојевићима не треба правити кућу на оном мјесту гдје се не виде Комови”.
У пријатном и пријатељском разговору други наш саговорник Новак Зековић, инжињер грађевинарства у пензији, у својој 87. години добре кондиције и здравља нам саопшти: ” Отишао сам у Суботицу 1953. и завршио школу и по казни служио војни рок у Книну, јер су ми отац, сестра и три брата били за резолуцију ИНФОРМБИРОА, сви су страдали од Брозовог режима, тада су хапшени и ђаци гимназије у Беранама, међу њима и моја родбинна, 58 ђака који су имали од 16-19. година старости, дјеца …Због моје прошлости сам радио свуда по Босни,Србији, Војводини, Црној Гори, као техничар грађевине а потом сам уз посао стекао звање инжињера, био сам у Београду на челу стамбене задруге ”Солидарност” и изграђено је под мојим руководством око 45, 000 станова, био сам на одговорним дужностима до пензије 2001. године. Зековић нам је о Комовима казао следеће ријечи: ”Нема љепше планине нити краја од Комова, у томе Микша Ћулафић, додаје да постоје четири комска врха и то: Љеворечки, Средњи или Љубански, Кучки Ком и Божићко-коњушки ком.
У причу се укључио и Рајко Ивановић, некада врстан фудбалер,љубитељ планина, а поготову Комова о којима каже: ”Оставио сам данас и фамилију и дошао са друговима да обиђемо Комове, јер сам велики љубитељ истих, они се поготову најбоље виде са Рудог брда, јер Комови су наш Олим.
Овдје ’’Kод Микше на Комове’’ дођоше још два Новљанина и то: Немања Ђиловић, који ради као официр на Броду, он нам каже: ”Осјећај који ме веже за Комове је стварно не свакидашњи и они су ме освојили, поготову овај дио међукомља, и они су најљепши дио ових лијепи Проклетијских планина. Обишао сам свијет цијели од Јапана до Бразила,као поморац, али Комовима се увијек радо враћам и Никола Мачак,који је поријеклом из Далмације из Бенковца, нам каже да му се допадају Комови, и да ће често долазити на Комове.
Ивановић Мара, нам је казала у разговору за ”Глас Холмије”, да је родом из Сјеножета код Андријевице, и да живи љети на Комовима а зими у Х. Новом.
-Ја не виђох љепшу слику, но кад кренем Трешњевику и остварим своје снове кад се нађем под Комове.-то је прича наше крчмарице Маре са Комова, ”Волим Комове јер су они моји”, која каже да је почела 2021. године да гради викендицу овдје на Комове и да ју је завршила за годину дана.Активно радим овдје већ годину дана и долазе ми гости из свих крајева земље.
Живот је кратак и биће једна успомена и казаће се била једном једна Мара, вила са Комова се она звала.
О својим плановима она нам каже: Планирам овдје да изградим бунгалове и да направим Дубирог и за дјецу спртске терене. Овдје има врт у којем имам и кромпир, лук, парадајз, паприку…Ту је око лијепе Маре или како пјесник Давид Лалић, рече :”Богињи љепоте”, која је и данас лијепа жена и сама каже да је некада била мис на игранкама у околним селима испод Комова. Око Марине викендице је и цвијеће и сваки украси, који маме путника намјерника да сврати у ову викендицу на одмор и да се угости и почасти разним ђаконијама.
.На крају смо наше дружење завршили код Маре Ивановић,која на улаз у Комове држи, објекат у којем може да се преноћи и руча домаћа храна. Ту смо у њеном кутку нетакнуте природе и ручали домаћу питу зељаницу, печено јагњеће месо, сир, кромпир, паприку…све домаће специјалитете уз пиће а касније када сам правио ову репортажу ту се и запјевало о из грла бијела о Комовима и лијепој Вили са Комова, која се вратила да у овој нетакнутој природи прави специјалитете од домаћег зеља са комова, који је она садила како нам рече и сира од њене сестре Тине Јелић, са планине Лисе. Морам на крају ове репортаже коју смо случајно направили овако садржајно истаћи да је и овога пута много нам је било лијепо на Комовима,па ћемо се вратити да по трећи пут забиљежимо како.се живи на Комовима, јер народ каже без треће нема среће.
