Пише: Аница Ђуровић
Ходају Свецу.
Десетине хиљада.
Без пароле, без гурања, без хистерије.
Пјешке, у тишини, молитвеним ходом ка Светом Василију Острошком.
Међутим,
за Балшу Брковића то неће бити ход вјере, него марш ка тоталитаризму.
Он у крсту види униформу, у молитви пријетњу, а у митрополиту новог Хитлера.
У посљедњем испаду „слободне мисли“, Балша је митрополиту Јоаникију намијенио орден од Путина, једнак ономе што га је, по њему, Ђуришић добио од Хитлера.
Наравно, ту је и традиционално завијање о „мрачној, црној униформи“.
Јер кад не знаш да поднесеш нечију вјеру прогласиш је ратном опремом.
Комненић ће у „Начисто“ већ наредне седмице питати:
„Како је могуће да толики народ иде, а да нико није питао уредништво „Вијести“шта о томе мисли?“
Одговор је једноставан:
Народ иде јер вјерује у нешто веће од комплекса, веће од предрасуда, веће од Балшине колумне и Петрове емисије.
И тако, годинама.
Све што је српско — за њих је „четничко“.
Све што је вјера — за њих је „опасна идеологија“.
Сваки израз народне воље одмах постаје пријетња држави, посебно ако је та воља изражена кроз вјерску опредијељеност.
А народ?
Народ иде. Не пита Балшу шта да мисли.
Не чека Петра да му објасни како да се моли.
Носи крст. И носи част. Без мржње. И без комплекса.
С нами Бог.
