Пише: Иван Милошевић
Да устане Михаило Лалић и данас би могао да напише још једну „Хајку“. Овога пута за спомеником Павла Ђуришића! Трагају за спомеником берански тужиоци, судије, милицајци, а хајком управља „Побједа“. Из редакције тога листа усмјерава се правац потраге и стиже морална подршка хајкачима. Са страница овога несрећног листа већ мјесецима се шаљу димни сигнали и обавјештава се беранска и црногорска јавност о судбини и тајним каналима којима се креће Павлов споменик. И данас су послали поруку својим ријетким читаоцима и идеолошким обожаваоцима да у хајци неће стати и да ће је водити до посљедњега. Све док не открију Павлов споменик и јавно га пред својим фоторепортером не раставе на саставне дјелове или истопе. А када се то деси са споменика прећи ће на Павлове слике, па и књиге у којима неко пише нешто о Павлу! Нема од Павла да остане ни слика ни помен! И ко зна хоће ли и тада „Побједа“ и њени уредници бити задовољни. Вјероватно ће их након растављања Павловог споменика на хајку изазвати неки Павлов ађутант и обичан војник. И њих има да прогоне до бесвијести!
Читам на страницама несрећне „Побједе“ да се тренутно у Беранама траже јатаци Павловог споменика. Два пута су хајкачи под сводовима храма тражили споменик, нијесу га нашли, али не одустају. Ангажовали су псе трагаче и савремена хајкачка средства и траже трагове Павлових јатака. Чим открију њихову ДНК или неки други траг има јатаку да скоче на врат, ставе лисице и пошаљу га у Спуж на отрежњење! И неће се из Спужа враћати док не призна да је под заштитом ноћи преносио беранским врлетима Павлов споменик, скривао у вртачама, прекривао сламом и хранио качамаком и цицваром. Има да призна да је даноноћно бдио над Павловим спомеником, прекривао га ћебадима и умивао сапуном и припремао за васкрсење на неки нови дан у Горњем Заостру. И када то призна, јатак ће се захвалити хајкачима што су га пронашли и стрпали у тамницу и доборовољно ће пристати да одробија и дуплу казну коју му одреде идеолошки трагачи и уредници „Побједе“. А биће пуштен на слободу тек онда када се добровољно одрекне имена и презимена, породице и предака и угледаће слободу тек онда када заједно са Павлом постане безимена и нерођена особа без крштенице, кумова и олтара! Истина, идеолошким хајкачким чистунцима и тада ће бити сумњив, па и уколико узме неки други идентитет, вјечно ће га прогањати онај први, формиран у вријеме јатаклука са Павловим спомеником!
Уистину не знам шта је овим хајкачима и питам се имају ли паметнија посла од хајке на један споменик, па био он и Павлов? Има ли ко кући да их пита да нијесу појели неке халуциногене печурке или сличне враџбине, па као зачарани мјесечари ноћу не спавају, него у пиџами ходају и прате трагове Павлових јатака. И када спавају очи су им отворене и вребају сваки знак или помјерање букових крошњи у Горњем и Доњем Заостру и чим чују да је неки врабац прхнуо са гране, чуле уши, пале рефлекторе и спремни су да скоче и заскоче Павловог јатака. Па да им јатак буде и рођени брат, скочили би на њега и привели у станицу милиције и одмах у првом јутарњем издању „Побједе“ објавили радосну вијест да су јатаци приведени, а да се током дана очекује и привођење Павловог споменика! И тражили би под хитно повећање плате, али и орден заслуга за народ, петокраку и Тита!
А и њима је јасно да им је хајка залудна, па су ваљда због тога толико нервозни и плачу и наричу у „Побједи“. Знају и они да има превише Павлових јатака, па и у њиховим редовима, да је пуно инсајдера и да неки хајкачи обавјештавају Павлове јатаке да се хајка ближи и да само што им није дошла пред кућу. Знају и они да је превише књига, слика и пјесама објављених о Павлу и да је немогуће све то скрити и похапсити. Знају и они да и уколико хајка буде успјешна и споменик откривен, да ће бити нових јатака и нових споменика и да нема те силе која све то може да спријечи и угуши сјећање на четнике, наше претке, па и њихове, који главу поклонише за краља и отаџбину. И њима је јасно да раде залудан посао и да учествују у хајци која никуда не води и да нема те „Побједе“ која ће објавити да је коначно Павле пао и нестао у беспућима историје и беранских гудура и литица!
Иако то знају, не одустају. Залудност хајке даје нови смисао хајци, па она добија сопствену вриједност и зрачи неку посебну хајкачку атмосферу и енергију од које може да се живи, дише и понешто напише у „Побједи“. И можда више није ни толико значајан Павлов споменик, колико је значајна хајка за спомеником. То му дође као код рођеног коцкара, више није битан плен, битно је коцкање и тај магичан звук коцкице на рулету. И хајкачи, као рођени коцкари, јуре за том коцкицом, у овом случају спомеником, и не обазиру се више на плен. Важно је бити у хајци, без ње си нико и ништа и више нема ко ни да те пита за здравље и пожели „Добро јутро“!
И шта друго преостаје нормалном човјеку него да каже: Добро јутро и Лаку ноћ, хајкачи и да након тога побјегне од хајке и утјеху нађе у неком лијепом и отменом друштву. Можда баш тада открије Павлов споменик, а и самог Павла, али у својиј интими и самоћи до које хајкачи никада не могу доћи!
И то вам је живот, добро моји хајкачи, што би рекао Нермин!
