У разматрању злочина плавско-гусињских муслимана над српским становништвом треба поћи од двије основне компоненте. Прва је одговорност политичког злочина, која је подразумијевала активну политичку подршку окупатору, подршку стварању парадржавних квислиншких пројеката, којима би се цијепало ткиво југословенске државе, било у смислу да су оне самосталне парадржавне организације или дјелови југословенске територије у саставу неке друге државе. Ови деликти били су кажњиви и по законима Краљевине Југославије, и по законима послијератне социјалистичке Југославије. Друга је одговорност за злочин путем командне
одговорности, подстрекивање да се изврши злочин и сл. Из ових злочина са политичком позадином, произилазили су злочини на основу вјерске и националне мржње и нетрпељивости. При том треба нагласити, да се фактор националне мржње мора оставити
упитним из формалних разлога националног схватања Краљевине Југославије. Ово због тога што је Краљевина Југославија припаднике муслиманске вјероисповијести југословенског идентитета сматрала Србима. Из сачуваних судских и оптужних списа послије Другог свјетског рата, у новој социјалистичкој Југославији види се разноликост. Негдје се за оптужене и пресуђене у генералијама наводи да су Муслимани (као вјерска одредница, а без националне), Срби-Муслимани, потом Црногорци,
а на крају за мањи број да су Албанци.
У овом поглављу приказано је пет личности које су по инспирацији за злочине биле главне у плавско-гусињској области. Од њих је потицала идеолошка платформа, подстицање на злочине и командна одгорност. То су били: Саљо Никочевић, посједник из Гусиња; Шемсо Феровић, трговац, предратни предсједник Општине у Плаву; Ризо Феровић, ветеринар из Плава (емигрант); Хилмо Феровић, учитељ из Плава (емигрант); Авдо Авдић, чиновник шеријатског суда у Гусињу. Међутим, биће приказане само три личности, јер стицајем околности, Шемсу и Ризу Феровићима у Југославији никада није суђено. Они су само евидентирани у Материјалима Земаљске комисје за утврђивање злочина окупатора и његових помагача НР Црне Горе као ратни злочинци 1945. године.
Једна од централних личности плавско-гусињске области био је Саљо Никочевић. Он је заједно са Шемсом и Ризом Феровићима активно радио на присаједињењу плавско-гусињске области квислиншкој творевини „Великој Албанији“. Био је тијесно повезан са владом те квислиншке творевине, и са тзв. Косовским комитетом. Активност Никочевића била је у саставу концепта отцјепљења југословенских области и њиховог превођења под патронатом Италије, а преко Косова и Метохије у албанску државу. У том циљу низ пута одлазио је у Косовску Митровицу, Призрен и Тирану. Повезао се и са чланом Косовског комитета Џафером Девом, да би преко њега добијао помоћ Њемаца за нападе на партизане и терорисање локалног српског становништва. Одмах послије капитулације Краљевине Југославије Никочевић је организовао локалну власт у Плаву и Гусињу, и током рата је био предсједник општине Плав под Италијанима, а потом и Њемцима. У истом периоду, одмах по капитулацији омогућио је долазак албанског лидера Пренк Цаље из Врмоше, који је са својим паравојним формацијама успоставио албанску власт у Гусињу, која је постојала независно од Италијана све до почетка јула, а да Италијани нијесу имали никакву постају у Гусињу. Саљо Никочевић је извршио и злочине путем подстрекивања. Наиме, он је у јулу 1943. године врбовао петнаестак младића муслимана из плавско-гусињске области, и убиједио их да треба да иду за граничаре на терен од Мурине до Врмоше, за плату од тридесет наполеона златних мјесечно. У Горњој Ржаници ове младиће предао је Њемцима, а заузврат добио награду од два пиштоља и пет сандука муниције, које је касније продавао
мјесном становништву, а новац узимао за себе. Предати младићи су одведени у Србију на обуку. Двојица од њих су погинула, а један тешко рањен као њемачки војници.
Командна одговорност за злочине Саља Никочевића, огледала се у чињеници да је он на тражење Шемса Феровића организовао батаљон чији је био командат у октобру 1943. године. Уз помоћ Њемаца који су дошли са Косова и Метохије, Никочевић је наступао са својим батаљоном у сектору Залетине, долином Злоречице у правцу Андријевице. Том приликом његов батаљон је опљачкао и попалио српска села Кути, Цецуне и Ђулиће, а дијелом и села Коњухе, Бојовиће, Анџелате и Божиће. Убијено је преко седамдесет људи, жена и дјеце. Међу њима било је петоро који су пред његов батаљон изнијели со и хљеб у знак мирољубивости. У исто вријеме Никочевићев батаљон је садејствовао батаљону Шемса Феровића и Њемцима, који су са истим сценаријом наступали низ Полимље и Шекулар. На истом правцу Никочевић је као командант батаљона наступао у јануару 1944. године, у садејству са одредом Пренк Цаље, попаливши и опљачкавши оно што није у прошлом походу. По ослобођењу Плава и Гусиња Никочевић је побјегао у Сјеверну Албанију, гдје је био одметник. У априлу 1945 године био је ухваћен од албанских власти и предат југословенским властима. Због
учињених деликата Никочевић је неправоснажном пресудом Окружног суда у Бијелом Пољу од 26. јануара 1946. године осуђен на смрт стријељањем.
Авдо Авдић био је прије Другог свјетског рата чиновник шеријатског суда у Гусињу. Одмах по капитулацији Краљевине Југославије ставио се у службу фашистичке Италије и пропагирао је присаједињење плавско-гусињске области „Великој Албанији“. Подстрекавао је на насиља локално муслиманско и албанско становништво против српског становништва. Од стране министарства унутрашњих послова албанске владе постављен је за предсједника општине Горња Ржаница 1. јануара 1942. године, гдје се истицао подстрекавањем на тортуру и личном тортуром српског становништва. Пресудом Војног суда у Беранама од 14. априла 1945. године осуђен је на смртстријељањем.
Пресудом Окружног суда у Бијелом Пољу као првостепеном, Хилмо Феровић је осуђен на смрт стријељањем. У коначном, пресудом Врховног суда Црне Горе од 12. јула 1947. године, Хилмо Феровић је осуђен на три године затвора. Он је као предратни емигрант дошао из Албаније 20. јула 1941. године у Плав. Ту је окупљеној маси одржао говор у коме је величао фашистичку Италију, отцјепљење плавско-гусињске области од Југославије, и позивао на обрачун са Црногорцима. То је радио заједно са
својим братом Ризом, и рођацима Шемсом и Шабом. Потом су учествовали у доношењу одлуке да се стријеља 47 родољуба који су били и затворени. И даље, током рата, Хилмо је радио на организовању „убистава становништва Југославје“.
(наставиће се)
