Фебруар 1942. и фебруар 1999. године, два датума удаљена више од пола века, исписана су крвљу у историји српског народа. Иако различити по контексту, методама и актерима, спаја их језива симболика месеца страдања, дубока неправда и болно суочавање с питањем: „да ли се време објективно креће напред, или нас немилосрдно враћа у циклус патње, где се технолошки напредак сумњиво преплиће са непромењеном људском спремношћу на зло“?
Фебруар 1942: Нечовечност у Пискавици и Ивањској
У срцу Независне Државе Хрватске, фебруара 1942. године, десио се један од најужаснијих злочина Другог светског рата. У селима Пискавица и Ивањска (данашње Поткозарје), код Бање Луке, стотине српских цивила, укључујући 77 деце млађе од 12 година, мучки је убијено. Овај покољ био је део геноцидне кампање НДХ, а посебно је потресан податак да су главни извршиоци били локални Хрвати, дојучерашње комшије. Сведочанства преживелих говоре о позивању људи по имену, пре него што би их брутално ликвидирали, неретко у присуству породице. Била је то борба за голи опстанак, прекинута на најсвирепији начин, без икаквог обзира према људском животу.
Фебруар 1999: Дипломатска фарса у Рамбујеу
Више од пола века касније, у другом фебруару, свет је био суочен са новим лицем силе. У дворцу Рамбује код Париза, од 6. фебруара 1999. године, одвијала се „мировна конференција“ која ће у историји бити уписана као врхунац „булдожер дипломатије“. Под изговором решавања косовске кризе, Србији је под претњом бомбардовања, постављен ултиматум: прихватити фактичку окупацију целе СР Југославије од стране НАТО снага и условно одрицање од суверенитета над Косовом и Метохијом.
Делегација СР Југославије је то одбила, свесна да би прихватање значило потписивање капитулације. Мадлен Олбрајт је јасно поручила: „Ако ово не прихватите, бомбе ће да падају.“ Непуних месец дана касније, уследила је НАТО агресија, без одобрења Савета безбедности УН, што је означило флагрантно кршење међународног права и почетак ере у којој сила побеђује право. Срби су се поново нашли пред одлукама које су директно угрожавале њихово постојање и територијални интегритет.
Смисао избора усред циклуса
Два фебруара, два сценарија страдања. Иако се цивилизација хвалила напретком, технолошким дометима и развојем, људска судбина се у оба случаја нашла на нишану, пред арбитрарном вољом моћнијих. Деца преклана у Поткозарју, без гласа и наде, и народ бомбардован ’99. године, усред „развијеног света“, суочени су са истим питањем: Који је смисао?
Можда време јесте кружење између лета и зиме, али у срцу тог круга лежи неминовност људског избора. Између добра и зла. Између предаје и пркоса. Између убијања и сведочења. И док болна сећања на та два фебруара опомињу на циклусе неправде, она истовремено сведоче и о неуништивој потреби човека да се бори за достојанство и смисао, пркосећи илузији да је све само таштина. Можда је смисао управо у том непоколебљивом отпору забораву и непризнавању зла као коначне судбине.
извор: српски угао
