Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ: Књижевници Старе Србије!

(на слици: Призрен, акварел, Т. Швракић)

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Божидар Ковачевић писао је у чланку „Духовна култура нашега Југа” у  часопису „Феријалац” о писцима Старе Србије. Под отоманском влашћу истакао је као писца патријарха Пајсија Јањевца. После бечког рата и сеоба на  делу територије Старе  Србије продиру Албанци  и насиљем потискују преостало српско становништво. Због тога и због укидања патријаршије духовни живот је замирао. (1)  Писци из Старе Србије јављају се  средином 19 века. Штампане су 2 књиге Серафима Ристића у Београду 1850. и „Дечански првенац” Гедеона Јосифа Јуришића  у Новом Саду 1852.  Штампане су предвуковском азбуком. Писци су желели да оставе сведочанства о страдању српског народа и да се не забораве турско и арнаутско насиље. (2) Касније се јављају Кирило Пејчиновић-Тетовац и Ђорђе Пујевски Мијак Галички. Ђорђе Пујевски  „издаје речник од три језика српско-македонски, арбанашки и турски”. Речник је изашао у две свеске 1875. и био писан Вуковом ћирилицом. По оцени Божидара Ковачевића речник је био пун српске свести. За њега је била доказ колико је мијачки дијалекат био близак српском књижевном језику. Претплатници на речник били су  из Солуна, Кукоша, Водена, Врања, Приштине, Гилана, Велеса, Крушева, Охрида, Куманова, Гостивара, Тетова и највише из пишчева краја Галичника. Тетовац је писао књиге на дијалекту.  После њих јављају се Манојло Ђорђевић-Призренац и Зарија Р. Поповић. Истакао је да су у приповеткама Зарије Р. Поповића најчешће лични доживљаји из младости и да су зато искрено проживљене. Друга генерација писаца били су Анђелко Крстић и Глигорије Божовић. За њима је писао Стеван Самарџић, који је касније престао да пише. После њих писци Старе Србије били су Тодор Маневић и Михаило Вељић.

О Анђелку Крстићу истакао је да су потресне приповетке из Охридског краја и са реке Радике дело великог уметника. Психолошки проницљив, Анђелко је дао читаву једну галерију спахијских робова, чивчија, пролетаризованих муслимана, печалбара и других типова. … . У роману Трајан спајала се социјална и национална тенденција у монументално дело. Глигорије Божовић обухватао је оба варијетета и рашки и маћедонски. Описивао је комите и свештенике. Давао је портрете жена. По стилу био је најбољи писац Старе Србије. У најмлађој генерацији  књижевника били су Тома Смиљанић Брадина који је писао о дебарском крају. Антоније Мусанић био је романтичар. Божидар Ковачевић се надао светлој будућности за књижевнике Старе Србије. (3) Под Турцима се једино могло стећи богословско-учитељско образовање а  никако књижевно образовање.  Текстови су више вредели  у документарном а мање у уметничком смислу. Многи су у почетку обећавали, али су рано умрли и нису доживели свој песнички врхунац. То је била хроника Старе Србије са краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Биле су две генерације писаца. Они рођени у 19 веку  који су стварали до Првог светског рата, и писци рођени почетком двадесетог века, који су писали између два рата. Први су се ослањали на фолклор и реалистичку приповетку. Подробан опис свакодневног живота и детаљи из народног живота. Јављају се Манојло Ђорђевић Призренац, Зарја Р. Поповић и Никодим Савић. У књижевности приказују обичног српског човека косовометохијског поднебља, са његовим менталитетом и психолошким профилом. Књижевници су желели да допринесу буђењу народне свести у годинама пре ослобођења 1912. У приповеткама са националним смером преовлађују мотиви очувања вере и националности. Књижевник Зарја Р. Поповић доживљава приповедачки успех, а јављају се писци Глигорије Божовић, Тома К. Поповић, Петар Петровић и Димитрије Фртунић. Материјална основа за уметничко стваралаштво, изузев школа било је незнатна. Рад је више почивао на личној иницијативи. Писци су припадали родољубивој предратној и међуратној генерацији књижевника. Старији књижевници који су писали у периоду између два рата нису прихватили новине које су у књижевност уносили авангарда ни њен антитрадиционализам, остали су верни традиционалном реализму. Наставили су да се ослањају на усмену народну традицију, јер је приповедачки поступак био најпогоднији за њихово књижевно-национално изражавање. Тада су писали Зарија Р. Поповић, Милан Прибићевић и Глигорије Божовић. Од старијих песника Јован Маговчевић стицао је славу и популарност родољубивим песмама певаним у народном духу и Леонтије Нинковић. Од млађих књижевника писао је у прози Велимир Парлић социјалне приповетке. Миливоје Поповић писао је роман. Милан Шароновић био је приповедачки таленат. (4)

У Вардарској бановини 1937. обележена је 25-годишњица ослобођења 1912. Том приликом Просветни одбор Савеза Сокола је маја 1937. издао књигу „Јужна Србија”. Уредио ју је професор Богољуб Крејчик, подпредседник Просветног одбора Савеза СКЈ. У тој књизи  је Крсто Љумовић, директор гимназије у Штипу, објавио чланак „Јужносрбијански приповедачи”, о писцима Старе Србије. Стара Србија обухватала је Рашку, Метохију, Косово и Македонију.

Преко српске штампе у Отоманској империји српски приповедачи су се учили књижевном занату. Имали су прилике да се упознају са делима српских књижевника из других српских области. Први зачеци књижевног рада била су дела Никодима С. Савића (Пећ, 1865-1897) и Стевана Самарџића (1877-1910). Никодим С. Савић приказивао невоље и тешкоће народа у свом крају. Био је први уредник „Цариградског гласника”, сарадник „Српчета”, „Невена” и „Голуба”. Његове приповетке биле су „Пушка је несрећна играчка”, „Бундева”, „Несташко”, „Молитва једног Старосрбијанчета”, „Немирко”, … .

Стеван Самарџић приказивао је Рашку област у књизи „Из наше нахије”. У својим радовима представио је живот сељака и његових духовних вођа учитеља и свештеника. Ставио свој рад у службу буђења и одржавања националне свести код народа, што је био исти случај са већином писаца Старе Србије. Зарија Р. Поповић (Гњилане 1856-1934) значајан је више у тежњи за ширењем и одржавањем српског имена на Косову, Гњилану и околини него у уметничким амбицијама. Његове приповетке („Слике из Старе Србије” I, II и III књига)  и белешке „Пред Косовом”  из времена 1874-1878 су слике, белешке, причице и згоде из Гњиланске нахије које приказују прикљештеност српског народа на Косову и око Биначке Мораве од Албанаца и Турака.  Најасније се то приказује у приповеци „Сутка” : „У гори вуци, у граду Турци – не може се више живети. Ако се скоро не ослободимо, не остаје нам друго до или да се истурчимо, или да с голом душом пребегнемо у Србију”. Нешто развијенији приповедачки дар Зарија Р. Поповић показао је у дужим и развученим приповеткама „Неоплакани гроб”, „Патник” и  „Здравко Протођеров”. Крсто Љумовић истакао је у свом чланку његове приповетке „Српска борија” и „Неџиба”. (5)

Зарија Р. Поповић учествовао је у раду Књижевног одсека Друштва Светог Саве. Објавио је у њиховом часопису „Браству” за 1926.  „До издисаја” од 169 до 192 стране и „Без цара” од 193 до 196 стране. У „Браству”за 1927. објављена је „Његова вера” од 255 до 262 стране и  „Свет ден” од 263 до 289 стране. (6)  Објавио је у „Браству” за 1926.  „До издисаја”. У њему је писао о српским поповима у Гњилану. Посебно је истицао борбеност попа Павла. Он је био  храбар и спреман на све. Писао је да су Пасјане биле српско село. Као заслужан за српски народ поп Ђорђе добио је  на поклон пиштољ од црногорског кнеза Николе. Цео живот чекао је да српска војска дође на Ропотовски Рид. Није доживео ослобођење Гњилана. (7)  У  „Без цара” је писао  како је деловала вест о паду руског царства међу Русима и Србима у Женеви. За оне који су се молили у цркви за повратак у поробљену отаџбину светлела је кроз тмину једна једина звезда Русија. Али у марту 1917. у Русији је револуција срушила царски престо. Истицао је : „Чујемо шапат утучених правих синова руских; …. “. Надали су се : „Можда ћемо довече чути противне гласове; можда ће нас зором пробудити химна „ …… царствуј  на страх врагам” – храбримо се ми. Ову наду казујемо Русима, да нам је они појачају; а они је уздахом својим обарају, тужним махањем главе руше је. …. „Сутра је недеља : чућемо хоће ли се Царево име поменути у цркви” – хватамо се ми за ову једину сламку.  И руска црква у Женеви пунија но икад: и Руса и нас, Срба. Па како смо се обрадовали кад је ђакон пуним басом загрме : „Императора Николаја!” При помену овога имена, које толико нада носи, крсте се Руси и Рускиње, крсте се и падају ничице; а крстимо се и ми, иако нисмо издашни у овом спољном знаку унутрашњих осећања. Тражимо погледе Руса да у њима нађемо радост своју. Затим у току недеље све мутније небо; …. И данас је црква пуна света. Све је хладна зебња обузела. Са стрепњом очекујемо почетак литургије и место у ектенији где се има поменути император.  Испред мене стоји један старац Рус инвалид. …. Утом ђакон, реч по реч, као гушећи се, поче изговарати, место Императорова имена, „временоје правитељство”.   На мах се утрнула осећања излише : …. Неки се спустише и клекоше, ударајући се у прси и тресући се од плача, …. . Писац је писао о руском инвалиду који се у том тренутку сећао како цар њему лично прикачује крст Св. Ђорђа, за њега најсрећнији тренутак у животу. Литургија се наставила али као „заупокојена”. И наставио : „Црна је слутња притисла срца наша, …. .” (8) У „Браству”за 1927. објављена је „Његова вера”. Главни јунак Богдан кафеџија радио је у Главном Одбору Друштва „Српска браћа” у Београду. Брат му је умро у аустријском затвору. У Првом светском рату јавио се да буде комесар у болници. После повлачења из Србије болница је распуштена у Подгорици. Богдан је прешао у Италију и тамо туговао и очекивао повратак у Србију. (9) У „Свет  ден” писао је о судбини дечака Јована који је побегао после албанског напада на његову кућу, у селу у тетовском крају. Албански разбојници су отели њихове овце али је у нападу погинуо један албански нападач. Због тога су се Албанци осветили, нападом на цело село. Његов отац Риста и мајка Србинка страдали су у том албанском нападу. Пошто су побегли Јован је живео у Београду, а његов брат Сокол у Солуну. Јован је примљен у српску породицу као сироче. Није знао ни која му је слава. На крају су се срели кад је Сокол дошао у Београд. (10)

За Љумовића неоспорни таленат међу писцима Старе Србије био је Анђелко Крстић.  У својим приповеткама  приказао је менталитет раје под бегом и под оним који ће доћи после бега. Циклус приповедака из муслиманског живота био је најлепши део његовог приповедања :  Бегови, беговски конаци, .. . Створио је прве социјалне приповетке из Старе Србије. Поред приповедака дао је обиман роман „Трајан” То је повест печелбара Трајана Славка Радевића. У роману је било доста аутобиографских црта из живота Крстића. Љумовић је сматрао да је Крстић настављач дела Боре Станковића. У роману је описана и четничка акција.  (11)

Григорије Божовић рођен је у Колашину крај Косовске Митровице 1880. Посветио је своја дела свом крају.  Прва свеска приповедака „Из Старе Србије”  изашла 1908. у Мостару. (12)  Сем књижевних дела Григорије Божовић је писао о заслугама одбора госпођа „Кнегиња Љубица” за Стару Србију пре ослобођења у „Споменица друштва „Кнегиња Љубица” о четрдесетој годишњици друштвеног рада” из 1939.  (13)

Крсто Љумовић је у свом раду „Јужносрбијански приповедачи” навео и писце Тому Смиљанић-Брадина, Јанићија Поповића, Михаила М. Велића, Ст. Симића, … . У чланку је дат укратко преглед књижевних напора од 80-десетих година 19 века до 1937. Љумовић је сматрао да су писци из Старе Србије дали видан прилог српској књижевности. По његовом мишљењу поједини приповедачи из Старе Србије успели су да створе уметничка дела трајне вредности. (14)

После Другог светског рата власти Нове Југославије давале су своје оцене књижевности. Глигорије Божовић био је стрељан. Писци као Анђелко Крстић били су потиснути. Власти Нове Југославије подстицали су  књижевност на македонском и албанском  језику. У емисији “Учитељ из Дримкола” о Анђелку Крстићу истакнуто је да су представници нове комунистичке власти тражили од њега да поново изда свој роман Трајан са измењеним садржајем. Он је то упорно одбијао. Комунисти су сами штампали његов роман Трајан са измењеним садржајем.

Под отоманском влашћу истицао се као писац патријарх Пајсије Јањевац. После бечког рата и сеоба на  делу територије Старе  Србије продиру Албанци  и насиљем потискују преостало српско становништво. Због тога и због укидања патријаршије духовни живот је замирао. Књижевници из Старе Србије јављају се  средином 19 века. Штампају се њихове књиге у Београду и Новом Саду. Писци су желели да оставе сведочанства о страдању српског народа и да се не забораве турско и арнаутско насиље. Преко српске штампе у Отоманској империји српски приповедачи су се учили књижевном занату. Имали су прилике да се упознају са делима српских књижевника из других српских области. Под Турцима се једино могло стећи богословско-учитељско образовање. Текстови су више вредели  у документарном а мање у уметничком смислу. Многи су у почетку обећавали, али су рано умрли и нису доживели свој песнички врхунац. То је била хроника Старе Србије са краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Од књижевника из Старе Србије по уметничкој вредности истицали су се Анђелко Крстић и Глигорије Божовић. Божидар Ковачевић се надао светлој будућности за књижевнике Старе Србије. После 1945. нова власт је подстицала албанску и македонску књижевност.

 

Напомене :

 

  1. Божидар Ковачевић, „Духовна култура нашега Југа”, „Феријалац” Београд, новембар 1935, стр. 275-278;
  2. Милован Ј. Богавац, „Успомене из Старе Србије”, „Календар Просвјета за 2014”, Српско просвјетно и културно друштво, Пале, стр. 252;
  3. Божидар Ковачевић, „Духовна култура нашега Југа”, „Феријалац” Београд, новембар 1935, стр. 277;
  4. Милован Ј. Богавац, „Успомене из Старе Србије”, „Календар Просвјета за 2014”, Српско просвјетно и културно друштво, Пале, стр. 252;
  5. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр.  111, 112, 113;
  6. „Браство”, XX, 1926, XXI, Београд, 1927;
  7.  Зарија Р. Поповић „До издисаја”, „Браство”,   XX, Београд, 1926, стр. 186;
  8. Зарија Р. Поповић „Без цара”, „Браство”,   XX, Београд, 1926, стр. 193-196;
  9. Зарија Р. Поповић  „Његова вера”,  „Браство”,   XXI, Београд, 1927, стр. 262;
  10. Зарија Р. Поповић,  „Свет ден”,  „Браство”,   XXI, Београд, 1927, стр. 263-289;
  11. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 112, 113;
  12. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 114;
  13. Гр. Божовић, „Значај рада одбора госпођа „Кнегиња Љубица” за Јужну Србију”, „Споменица друштва „Кнегиња Љубица” о четрдесетој годишњици друштвеног рада” , Београд, 1939, стр. 20, 21;
  14. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 116;
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

АТЕНТАТ БЕЗ АТЕНТАТОРА ИЛИ УДБА НА СТРАЖИ: Шушка се шушка, Мило нема Душка, а гдје је пушка!

ПАРАСТОС ЖРТВАМА ПОХАРЕ КУЧА: Траже да се уклони споменик Мирку Петровићу, одговоран за страшне злочине у племену који се и даље памте!

ДАНИ АТЕНТАТА, ТРАМП ИМА ЛОШЕ ШПИЈУНЕ, ДА ЗОВЕ МИЛА: Ђукановић боље обавијештен од Доналда!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

osman8

БОШЊАЧКИ ПУТЕВИ БЕСПУЋА: Брину о Сребреници, злочине Османа Растодера у Плаву и Гусињу ни да помену!

spurnjik

КАКО ТАТА КАЖЕ: Влада Црне Горе забранила рад и емитовање руских медија!

tihomir1

РЕАКЦИЈЕ НА УКИДАЊЕ РУСКИХ МЕДИЈА, ТИХОМИР БУРЗАНОВИЋ (УНЦГ): Људи који воде Владу ЦГ су слијепи послушници америчке амбасаде у Подгорици!

pakao

МОНТЕНЕГРИНИ НА АПАРАТИМА: Над Црном Гором се надвила сјенка (Андрија Мандић и капела) мрачнија од италијанске на Петровдан 1941. године!

Gornje-Zaostro-Krug-17-768x432

ЗАОСТРО КОД БЕРАНА: Голуб Добрашиновић, жив се предати Турцима није хтио, братсва дијелио на људе и нељуде!