Аутор: Тихомир Бурзановић

Ако постоји европски парадокс, онда је то Хрватска. Држава која се куне у антифашизам, а истовремено трпи усташтво на терену – и то не на рубовима, него дуж главне националне оси: од Сплита до Загреба. Није више ријеч о „инцидентима“. Није ни о „навијачкој култури“. То је политички пројект, друштвени образац и културни тренд који је одавно прешао праг толеранције.

Сплит: Град гд‌је је усташтво постало позадинска бука

У Сплиту се, по навици, све релативизује. Повик? „Ма то је навијачко.“ Графит? „То ти је клинац из кварта.“ Поздрав? „Стари хрватски, знаш већ…“ Али проблем је што се та „навика“ претворила у нормалу. А нормализација екстремизма је најопаснији облик екстремизма.

Сплит је посљедњих година епицентар иконографије која би било гд‌је у ЕУ изазвала полицијски поступак, политичку осуду и јавни шок. У Хрватској – изазове свега неколико дана расправе и иде даље.

Загреб: Главни град, главни проблем

У Загребу се ствари не вичу – оне се легитимишу. У Загребу се ревизионизам не гура графитима, већ културним институцијама, ветеранским притисцима и политичким калкулацијама. Кад се релативизује Јасеновац, кад се годинама преговара око тога да ли је „За дом спремни“ кажњив или није, кад се политичари извињавају екстремистима што су случајно санкционисани – онда није питање „има ли проблема“, него колико је дубок.

Загреб је лакмус папир хрватског друштва. А лакмус каже: границе нормалног помјерене су опасно близу ивице.

Ко гура ову атмосферу?

Три струје:

 Дио ветеранских структура, које покушавају да НДХ угурају у „национални континуитет“.

 Дио политичара који траже гласове на десном рубу.

 Дио медија који кокетира са екстремизмом, јер екстремизам продаје кликове боље него разум.

 У комбинацији, то даје експлозиван коктел који Хрватску чини једином чланицом ЕУ гд‌је се фашистичка иконографија третира као фолклор.

Зашто регион треба да буде забринут?

Јер се екстремизам никад не задржава унутар граница. Он увијек тражи нове под‌јеле, нове непријатеље, нове сукобе.

И јасно је ко се најчешће нађе на удару – Срби, антифашисти, мањине, па онда и они Хрвати који не желе да забораве историју.

Шта Хрватска жели да буде?

Модерни европски пројекат – или реинтерпретација најмрачнијег дијела своје прошлости? Јер једно искључује друго. Усташтво није „носталгија“. Није „идентитет“. Није „традиција“. То је фашизам.

И док га Сплит нормализује на улици, а Загреб релативизује за столом – европски имиџ државе постаје само лијепа фасада преко дубоког друштвеног проблема.

Линија Сплит–Загреб као фронт културног рата

На тој линији данас се води битка за то каква ће бити Хрватска сутра. Хоће ли изабрати модерну државу или модернизовану верзију старе мржње?

Одговор још није дат. А док год се од Сплита до Загреба чује оно што се не би смјело ни шапнути – одговор неће бити добар.