Последњих година често се помиње 1924.година- година велике трагедије и страдања у којима су животе изгубили Бошко Бошковиоћ, као и бројни недужни муслимани. Ми не бјежимо од истине—а свако људско страдање заслужује поштовање и тугу. Бол нема ни вјеру ни нацију.
Али, исто тако морамо се сјетити и других страдања које су погодиле наш крај. Вранеш је 1906.године био спаљен, ни пасији колац није остао а његови православни- српски становници побијени.Током Првог светског рата и у годинама које су слиједиле-од 1916.до 1924.—бројни су недужни људи страдали од одметничких група које су предводили Јусуф Мехоњић и Хусеин Бошковић. То су ране које носимо у колективном памћењу, али не да бисмо се светили или пребројавали жртве- већ да бисмо памтили , разумјели и опростили.
Ми не желимо да калемимо или додајемо жртве. Не желимо да једни буду више ,а други мање вриједни. Истина није у бројевима, већ у искрености и човјечности.
Зато данас у име грађана Вранеша позивамо на слогу, на узајамно поштовање и на мир. Нема праведног друштва ако се не поштују све жртве, без обзира којој су вјери или народу припадале. Није хумано да једне жалимо а друге заборављамо.
Наш крај је кроз вјекове показивао снагу, достојанство и човјечност, али и невиђене патње и страдања. Данас треба да покажемо да смо зрели- да смо спремни да се окренемо будућности, да градимо суживот, добросусједство и заједничко повјерење.
Нека сјећање буде наша опомена, али и наш путоказ. Само у слози и правди можемо оставити нашој дјеци бољу земљу него што смо је ми затекли.
У име Удружења грађана Вранеша,
Момо Јоксимовић, Тадиша-Тале Лековић, Светислав Шестовић,
Момчило Којовић