Аутор: Тихомир Бурзановић

Подгоричка медијска сцена годинама функционише у полусјени — између политике, безбједносних структура, параполитичких група и такозваних “аналитичких центара”.

Постоји читав систем који д‌јелује синхронизовано, готово оперативно, гд‌је се информације не провјеравају, већ се конструирају, темпирају, пласирају и потом мултиплицирају кроз више медијских канала. Ова колумна доноси аналитички преглед тих механизама, без помињања конкретних медија, али са јасним описом метода које препознаје сваки пажљив посматрач.

 1.Механизам синхронизоване кампање

 У Подгорици постоји група редакција које функционишу као медијска “мрежа”: када једна објави напад, друге га понављају у року од неколико минута или сати.

То се не може објаснити случајношћу — то је координација.

 Образац:

Први медиј објави “ексклузиву” без доказа. Други је пренесе без провјере. Трећи дода “аналитички угао” који потврђује конструкцију. Четврти убаци емотивни спин (“пријетња”, “аларм”, “скандал”).

Тако се ствара медијски зид, чији је циљ да утиче на јавност и политичке одлуке прије него се уопште утврде чињенице.

2. Темпирање текстова пред кључне политичке догађаје

 Најпрепознатљивији удбашки метод у новинарству је темпирање компромитација. У Подгорици се то најчешће дешава: 24–48х пред сједнице Владе, пред парламентарне расправе, уочи смјена кадрова, непосредно прије формирања већине или коалиција, када се одређени функционер опире интересима неке мреже.

Тада изненада “процуре”: наводне преписке, наводни извјештаји, наводне изјаве свједока, наводне интерне информације из институција. Све без доказа, али са јасном намјером: политичка дестабилизација кроз информативни удар.

3. Медијско-оперативна симбиоза са структурама из сјенке

У Црној Гори је годинама стваран модел у којем одређени новинари имају: привилегован приступ безбједносним информацијама, директне неформалне линије комуникације са старим оперативним круговима, могућност да први пласирају “информације из службе”.

Суштина:

информације се не објављују да би јавност била информисана, већ да би неко био елиминисан.

Ово је метод наслијеђен из времена када су медији били продужена рука државне безбједности — само што се данас то ради прикривеније, али једнако координисано.

4. Аналитичари као мултипликатори оперативних наратива

У свакој кампањи појави се иста група “аналитичара” који: понављају исте реченице, користе идентичне фразе (“хибридни утицај”, “безбједносни ризик”, “радикална структура”), наступају у истом дану на више платформи, потврђују оно што су медији већ лансирали.

Није битно да ли је нешто тачно. Битно је да аналитичар да тон озбиљности, да д‌јелује као “стручни глас” који легитимише наратив. Ово је чисти удбашки модел из 90-их и раних 2000-их, само препакован у савремени ПР амбалажу.

5. Етикетирање као главна метода елиминације

 Пошто чињеница нема, увијек се посеже за етикетама: “агент”, “радикал”, “опасан”, “клеронационалиста”, “страни играч”, “хибридна пријетња”.

Ове етикете служе као инструмент карактерне ликвидације. Оне замјењују доказе и постају аргумент саме по себи. То је метод који се у безбједносним операцијама користио деценијама: прво обиљежи, па онда елиминиши.

6. Удар на нове структуре након 2020. године

 Један од најважнијих примјера удбашког медијског д‌јеловања у Подгорици је период након 2020. године. У том периоду се десило сљедеће: свака нова власт била је изложена синхронизованим аферама, сваки кадар који није био дио старог режима постајао је мета, текстови су објављивани у таласима, готово оперативно, циљ кампања није био информисати, већ срушити, делегитимизовати и компромитовати.

Посебно је видљиво да су пласиране “компромитујуће информације” које су могле доћи само из институција — што показује да дио медијске сцене и даље функционише као продужена рука старих центара моћи.

7. Психолошко-пропагандне технике

У анализама се јасно види коришћење метода специјалног рата: hyperpersonalization – нападање појединаца, не политике, да би се створио емоционални ефекат; оперативни спин – убацивање кључне лажи у велику количину истине; оверлоад – преплављивање јавности великим бројем текстова истог дана; mirror technique – оптуживање друге стране за оно што радиш сам; наминг & схаминг – јавно стављање људи на “црне листе”.

Ово се ради плански, са јасним ритмом и циљем.

Подгорица је студија случаја – новинарство као операција

На подгоричкој медијској сцени више се не ради о случајној пристрасности или субјективности. Овд‌је имамо структуру, методологију и оперативни модел: координација, темпирање, спиновање, аналитичка подршка, селективни извори и психолошко-пропагандни обрасци.

То није новинарство.

То је куплерај у којем се информације продају ономе ко има највише интереса, а не ономе ко има највише истине. Црна Гора може поднијети лоше политичаре.

Али не може поднијети систем у којем се истина производи по наруџби, а јавност држи у мраку.

 И зато је обавеза свакога ко ово види — да га именује, анализира и разоткрије.