Пише: Батко Милачић, историчар и аналитичар

Док је пажња светске и регионалне јавности усмjерена на ратове у Украјини и Палестини, наш  регион показује знаке нестабилности који могу да ескалирају. И док конкретно се аналитичари у Србији доминатно баве Косовом и тамошњом могућом ескалацијом, ситуација у Босни и Херцеговини постаје све запаљивија. Управо у Босни и Херцеговини су могућу сукоби већег интензитета.

Ова земља, која опстаје захваљујући међународној администрацији оличеној у лику високог представника и ПИК-а, показује знаке све значајније кризе. Наиме, до сада су Бошњаци годинама уз подршку дијела међународне заједнице, посебно Сједињених Америчких Држава, кршили Дејтонски мировни споразум и одузимали надлежности Републици Српској.

И ако би Босна и Херцеговина требало да функционише на основу Дејтонског мировног споразума, све мање функционише тако. Наиме, у Дејтонском мировном споразуму Република Српска је само формално била дио Босне и Херцеговине, а де факто независна држава. И то је једини разлог зашто су Срби пристали на Дејтонски мировни споразум. То је био минимум који су Срби заслужили током распада Југославије за коју су Срби положили скоро 1 300 000 жртава. Нормално, питање стварања Југославије није тема овог текста али се мора напоменути та катастрофална одлука регента Александра Карађорђевића и Николе Пашића која је сатрла српство и Србију.

Међутим, када говоримо о пристанку Срба да остану дио Босне и Херцеговине упркос широкој аутономији, готово независности, овде се мора указати на важну чињеницу. Тек после НАТО бомбардовања над војском Републике Српске, које је трајало дуже од две недеље, након чега је омогућена бошњачко-хрватска офанзива на Републику Српску, Срби су били приморани да одустану од првобитног циља то јест уједињења са Србијом. И упркос свим тензијама и притисцима које је вршио Високи представник у Босни и Херцеговини, који је де факто наметнути колонијални администратор САД, Дејтонски мировни споразум је омогућио мир и одређени економски напредак.

Ипак, над Републиком Српском и Босном и Херцеговином поново се надвијају тамни облаци. Разлог је агресивна политика политичког вођства Бошњака, односно њиховог политичког и вјерског естаблишмента. Наиме, Бошњаци, и ако их је НАТО спасио од потпуног пораза у рату, не одустају од својих ратних циљева. А то су укидање Републике Српске и унитарна Босна и Херцеговина, где би они имали апсолутну власт, а Срби би били грађани другог реда. Ситуација је толико ескалирала да бошњачки политичари Србима чак и отворено пријете етничким чишћењем. И поред тога што су у прошлом вијеку Бошњаци заједно са Хрватима извршили геноцид над Србима, они поново пријете Србима.

Политичка криза у Босни и Херцеговини због недавно објављеног предлога предсједника Републике Српске да се врати Дејтонски мировни споразум, односно да се инсистира на поштовању Дејтонског мировног споразума, изазвала је агресију код Бошњака. И ако би предлог господина Додика требао бити разлог за трајно смиривање ситуације у Босни и Херцеговини, захваљујући агресивним бошњачким политичким плановима ситуација указује на ескалацију. Саопштење за јавност Босанско-бошњачког националног вијећа било је готово позив на сукоб. Они су изјавили да:

– Отцјепљење није могуће и значиће државни удар, а то подразумијева враћање Устава Републике Босне и Херцеговине. Ако се неко од екстремиста ипак усуди да отвори ову Пандорину кутију, нека зна да грађани, патриоте неће стајати по страни и чекати да се догоди нови геноцид – наводи се у саопштењу које је постало једна од врућих тема у Босни и Херцеговини. и регион.(1)

Важно је напоменути да иза Босанско-бошњачког националног вијећа, односно у његовим управљачким структурама, сједе ратни кадрови и бивши високи функционери бошњачке политичке сцене: од бившег предсједника Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, и оснивача и првог председника Странке за Босну Хариса Силајџића, и оптужених за ратни злочин у Добровољачкој улици Ејупа Ганића, Бакира Алиспахића, Сефера Халиловића, Мирнеса Ајановића…

У низу претњи које Србима упућују бошњачки политичари, издваја се она министра одбране Босне и Херцеговине Зукана Хелеза. Он је у телевизијском наступу најавио да ће бошњачке власти, у свјетлу Резолуције о Сребреници, затражити укидање Републике Српске, подјелом на два кантона и брисањем њеног имена заувијек. Као одговор на Хелезове претње Србима и злочиначку акцију хрватске војске „Олуја“ у којој су готово сви Срби протерани из Хрватске, Хелез је предложио да Срби сами евакуишу Босну и Херцеговину.(2)

„Хелезове пријетње Србима и Републици Српској показују какву су судбину бошњачки политичари намијенили нама Србима, али Срби о томе неће ћутати“, изјавио је предсједник Републике Српске Милорад Додик.

У исто време силобатност Бошњака почиње да забрињава. Прво су направили медијску хајку због присуства српских кадета у Приједору па онда забранили хеликоптерима МУП-а Србије да гасе пожаре у Републици Српској и на крају да 6 припадника полиције Србије буде током љетње туристичке сезоне стационирано у Републици Српској. Ово је рађено уз хистерију и говор о неопходности одбране Босне и Херцеговине, то јест еуфемизмом за отворнеу пријетњу ратом. (3) Нажалост Влада Србије је показала слабост и одлучила да не шаље полицију у Републику Српску. Нема сумње да ће ово Бошњацима бити мотив да још јаче почну да врше притисак и ремете односе иѕмеђу Србије и Републике Српске.

А да се бошњачки политичари не шале када пријете Србима, говоре и подаци о обнови њихове војне индустрије и наоружања.

У Фабрици оружја Игман, која је у потпуности под контролом Бошњака, пре неколико година набављене су нове машине и значајно повећан капацитет производње, а посебно се то односи на метке калибра 7,62 мм. Тренутно Игман запошљава преко 1.400 радника који раде у двије смене.

Планираном рестаурацијом старих машина и увођењем треће смене, планирано је повећање садашњих капацитета и броја запослених у овом предузећу. Тренутни дневни капацитет овог предузећа је око 700.000 комада муниције различитих калибара од 9 мм до 12,7 мм.

Идеју о отварању погона за производњу муниције калибра 20, 25 и 30 мм изнио је и генерални директор Војне фабрике Игман Ђахид Муратбеговић.

У војној фабрици Игман производе се и аутоматске пушке Калашњиков.

Поред свега наведеног, прошлог мјесеца је турски војно-транспортни авион А400М Атлас (РЕГ: 18-0094) три пута за 30 дана превозио војну опрему у Сарајево. Зашто? Одговор се намеће сам од себе!

Да би читалац разумео степен наоружаности Бошњака, навешћу чињеницу да само Фабрика оружја Игман данас производи оно што је током рата деведесетих година целој војној индустрији Босне и Херцеговине требало 2 године, a данас је Игман способан да то произведе за нешто више од 100 дана.

Истовремено, НАТО је у последње 2 године извршио више од 50 извиђачких мисија из авиона над небом Босне и Херцеговине и то доминатно над небом Републике Српске. Истовремено, НАТО није осудио отворене пријетње ратом и етничким чишћењем Срба. Нису се чак удостојили ни да дају протоколарно саопштење којом би осудили бошњачки говор мржње.

Разлог зашто НАТО и америчка амбасада у Сарајеву ћуте о позивима на рат и наоружавање Бошњака је чињеница да је Република Српска једина преостала препрека уласку Босне и Херцеговине у НАТО. Јер Република Српска, по Дејтону, има право вета и ниједна важна одлука се не може донијети без сагласности руководства Републике Српске. А руководство и народ Републике Српске су оштро против уласка у НАТО и за блиске везе са Русијом.

Све наведено шаље јасну поруку Србима и политичким представницима Срба у Републици Српској. Или пристати на кршење Дејтонског мировног споразума и нестанак Републике Српске, или ће доћи до нових сукоба и новог етничког чишћења Срба. Међутим, упркос тешким временима, избор за лидере Срба у Босни и Херцеговини је једноставан.

Пут који тренутно води руководство Републике Српске мора се наставити. Јер пристајање на мирно укидање Републике Српске буквално значи нестанак Срба, а то најбоље показује примјер Косова, гдје Срби у мирним условима доживљавају етничко чишћење. Стога је потребна још снажнија одбрана свих надлежности које по Дејтону припадају Републици Српској. Истовремено, безбједносни систем Републике Српске мора бити ојачан. То се прије свега односи на значајно повећање броја припадника Полиције и Жандармерије Републике Српске.

Али такође мора се обновити и војна индустрије Републике Српске, коју је након рата насилно укинуо НАТО, под изговором да више неће бити сукоба.

Међутим, када видимо да се врши војна реиндустријализација у Федерацији Босне и Херцеговине, Република Српска мора да одговори на то. Обнова војне индустрије у Републици Српској дјелимично је и започета али недовољно. По том питању се мора додатно порадити. Такође важно је истаћи да је Војска Србије задњих година купила огромне количине савременог наоружања а да су нове наруџбине савременог наоружања у току.

• https://srpskainfo.com/zveckanje-oruzjem-bosnjacki-ratni-jastrebovi-prijete-novim-sukobima-u-bih/
• https://www.politika.rs/sr/clanak/618878/Zukan-Helez-preti-Srbima-i-Republici-Srpskoj
• https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Dacic-Srbija-nece-slati-policajce-u-Republiku-Srpsku/846214