Пише: Радан Николић, директор Удружења бораца ратова од 1990. године
И после 26. година од злочиначког бомбардовања Мурина 30. 4. 1999. године, када су животе изгубили: дјеца Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулија Брудар и одрасли цивили Манојло Коматина, Милка Кочановић и Вукић Вулетић нема одговора ко је навео НАТО бомбе на мост у малом Мурину и када ће надлежни државни органи Црне Горе отворити парламентарну расправу истрагу по овом питању.
Познато је да се званична Црна Гора још прије почетка НАТО бомбардовања СРЈ ставила на раполагање НАТО-у. Тако, у ауторском тексту, који је пренио „Интернешенел хералд трибјун“ у броју од 10. 4. 2001. године, амерички дипломата Ричард Холбрук, који је током оружаних сукоба на КиМ 1998. године преговарао са Слободаном Милошевићем, навео је: „Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић храбро се супротставио предсједнику Милошевићу током рата на Косову. Изузетно помаже НАТО“.
Да је званична Црна Гора „била од подршке у плановима НАТО-а“ и како, свједочи и филм „Пад Милошевића“ (Би-Би-Си) у коме ратни предсједник САД Бил Клинтон каже да је бомбардовање локација у Црној Гори тражио предсједник Ђукановић.
Зна се и то да су црногорску помоћ и подршку САД издашно наградиле, па су само 1999. године Црну Гору помогле са 55 милиона долара, што се јасно види из докумената на сајту „Предjседничке библиотеке и музеји Била Клинтона“.
Познато је и ометања мобилизације од стране Владе Црне Горе почетком НАТО агресије увођењем радне обавезе, а чуле су се и пријетње из власти да ће касарнама ВЈ у Црној Гори бити укинута вода и струја, а што је изазвало тензије између полицијских снага Црне Горе и Друге армије ВЈ са командом у Подгорици. Ипак, услед равнотеже страха од могућих катастрофалних последица и већинског отпора таквој издајничкој политици од стране војних обвезника и убједљиве већине грађана Црне Горе сачуван је грађански мир у Црној Гори у којој су током НАТО агресије, поред Мурина, бомбардовани војни и други циљеви:
24. 3. 1999, касарна ВЈ у Даниловграду, гдје је погинуо војник Саша Стајић из Београда; војни аеродром у Голубовцима, гдје је теже повријеђен један војник; радарско-комуникацијски објекат Ратне морнарице на брду Обосник у Боки Которској; радарски систем на Црном рту код Сутомора и кота изнад тунела Белведер код објекта Радио Бара, на улазу у барску општину; 15. 4. 1999. године, касарна „Шипчаник“ Тузи, гдје је погинуо водник прве класе ВЈ Мирослав Божовић, а 30. 5. 1999. године, бомбардован рт Арза код Херцег Новог, на који је НАТО испалио око 300 пројектила са осиромашеним уранијумом.На дан злочина у Мурину, уз поклон сјенима невиним жртвама зато подсјећамо актуелну власт која на путу ка Европској унији нагиње отвореном квилинштву да нема право да заборави овај злочин без казне, опрости почињену штету и људске губитке, потчини Црну Гору НАТО-у по цијену губитка суверености и гажења Устава и да заташка издају црногорске власти 1999. која као тешко кривично дјело, сва је прилика, у Црној Гори постоји само на папиру.
