На Озрену, гдје је подигнута спомен-плоча на мјесту погибије, положено је цвијеће и прислужене свијеће. Погинулих колега присјетили су се и чланови колектива испред спомен-плоче у просторијама РТРС.

Стотине минута ратног материјала снимила је камера Саше Колевског. Све до тог кобног 23.септембра 1995. Застала је на пола пута, баш као и Саша и његов колега Горан , чија је младост прекинута . Подмукло и из засједе на њихово возило припадници тзв.Армије БиХ отворили су паљбу иако су знали да је њихово једино оружје била камера.

– Горана смо послије два мјесеца идентификовали, Сашу послије скоро две године је било пуних, било је негдје око 16 лешева,ја сам га идентификовао од тих 16 послије скоро двије године – рекао је Трајче, отац Саше Колевског.

Родитељске ране никада неће зарасти. Сваким даном све је, кажу, теже. Његове младости али и полета и ентузијазма присјећају се и радне колеге.

– Увијек се нешто као дјечачић шалио и смијао и никад са њим терен није био да помислиш да си на ратном подручју , није дао да тај страх некако уђе у нас – присјетила се Милка Тошић ратни репортер.

Трагично је, додао је Никола Деретић некадашњи уредник и руководилац студија у Бањалуци,  то што су одлазили на многе задатке.

– Не само они него и друге екипе, гдје смо били у потпуној неизвијесности, нисмо имали ни дозвола, а тај пут смо имали све дозволе, али десило се да се линија фронта за кратко вријеме пореметила – каже Деретић.

Њихова погибија је ратни злочин, каже ратни старјешина Мико Шкорић. И сам је рањен сутрадан на истом подручју када је са својом јединицом притекао у помоћ да би се сачувала линија .

– Наишли су на војнике Армије БиХ који су одмах отворили ватру. На возилима је видно означена ознака прес и они су тада пуцали у категорију људи која је по свим конвенцијама били заштићени – нагласио је Шкорић.

Сваке године на данашњи дан колектив РТРС присјећа се својих погинулих колега .Осим Колевског и Пејчиновића на радном задатку страдали су и Драган Клачар ,Младен Обрадовић и Љубо Керкез .