Аутор: Тихомир Бурзановић
У Подгорици се већ годинама развија специфичан екосистем „медијског подземља“ – симбиоза полуформалних центара моћи, оперативаца из бивших структура безбједности и новинара који су пристали да буду само продужена рука политичко-обавјештајних игара. Тај феномен, народски назван „удбашки куплерај“, није метафора, већ најпрецизнији опис како функционише један дио информативне сцене у Црној Гори.
Медијска мрежа послушника
У Подгорици постоји група редакција и појединаца који дјелују синхронизовано, као да им исти центар пише насловне стране, уређује портале и шаље дневне смјернице. Они не информишу — они извршавају. Њихова уређивачка политика темељи се на старим удбашким механизмима: прво дискредитуј, затим сруши репутацију, на крају креирај наратив који одговара налогодавцима.
Више пута се показало да се напади ових структура појављују истовремено, у неколико фаза, као координисана операција, а не као новинарски рад.
Коме служи ова мрежа?
Најкраћи одговор: ономе ко жели да задржи контролу. То је систем који не може да функционише без медијске пропаганде, јер му је управо пропаганда једини алат за: креирање непријатеља, маркирање „неподобних“, управљање јавним мњењем, стварање политичке панике кад год се угрози њихов утицај.
У таквом амбијенту „новинар“ постаје оперативац, а медиј платформа за обрачуне. Јавност је само колатерал.
1.Методе старог система у новом времену
„Удбашки куплерај“ у Подгорици опстаје захваљујући три кључне технике: Задатак, а не новинарство.
Текстови се пишу по наруџби и у смјенама. Нема истраживања, нема провјера, нема извора — само сервирање.
- Удар на карактер умјесто на чињенице
Када нема аргумената, руши се човјек. То је стандардни удбашки рецепт који траје деценијама.
- Прича се креира прије него што се догоди
Координисани наратив се пушта неколико дана раније, а затим се фактима „прилагођава“ прљава конструкција.
Зашто је ово опасно за Црну Гору?
Црна Гора не може бити демократска држава док медијски простор функционише као продужена рука обавјештајно-политичких центара. То ствара атмосферу страха, обрачуна и дубоког неповјерења. Нормални новинари се повлаче, институције губе ауторитет, а грађани остају изманипулисани.
Држава у којој информација постаје пројекат, а новинарство приватни сервис — то није демократија, то је лабораторија за социјалну контролу.
Како изгледа здраво новинарство?
Здрав медијски систем мора да има: независне редакције, механизме саморегулације, транспарентно финансирање, одговорност за изговорену ријеч, раздвајање обавјештајних структура од новинарске професије.
Без тога, све остаје исто — и „удбашки куплерај“ наставља да ради пуним капацитетом.
Вријеме је за дезинфекцију
Подгорица мора да изађе из пост-удбашке сјенке. Док год пола медијске сцене функционише као куплерај лојалности, уцјена и прикривених операција, Црна Гора неће имати слободу јавне ријечи. А без слободне ријечи — нема ни слободне државе.
