Сагледавајући жалосно стање у коме се нашла Отаџбина на предлог Димитрија В. Љотића остварен је договор између представника вођства националних антикомунистичких војних формација да се све монархистичко-антикомунистичке снаге повуку у Словенију и образују јединствен антикомунистички фронт, прогласе независну Словенију и позову Краља Петра II да стане на чело свих националних снага у Словенији.

Према Словенији се повлачила кроз даноноћне борбе Динарска четничка дивизија Војводе Ђујића, Личко-Кордунашки корпус Војводе Јевђевића, Српска државна стража и Српска гранична стража под командом ђенерала Људевита Погачара и Стевана Радовановића, Четничке јединице Војводе Павла Ђуришића из Црне Горе и Херцеговине као и Српски Добровољци ђенерала Косте Мушицког. Све ове националне снаге у Словенији дочекали су Словеначки Четници и Словеначки Домобранци под командом ђенерала Ивана Презеља и Леона Рупника. Све ове националне снаге поздравило је Народно представништво на челу са др. Михом Креком које је прогласило „Слободну Словенију“ под круном Краља Петра II. Националне снаге су посетили и свој благослов дали Његова Светост Патријарх српски Гаврило и Владика Николај Жички. На путу страдања од Црне Горе, преко Рудог, Романије, Кожуха, Лијевча Поља, Зиданог Моста и Дравограда стигло је између 7‒8.000 црногорско-херцеговачких Четника међу којима и митрополит Јоаникије Липовац са свештенством и народом. Наредбом савезничких снага за Средоземље бр. 781 у Р7931/Г англо-америчке снаге су разоружале Национално-монархистичке јединице уз обећање да је то привремено и да ће истима бити пружена помоћ као и извршена реорганизација трупа и истрошено наоружање и опрема замењена новим. Британски генерал Скот, командант 38. бригаде у Корушкој наредио је својим потчињенима предају црногорских Четника, три пука Српских добровољаца и хиљаде Словеначких домобранаца који су се затекли на тој територији. Предаја је извршена на перфидан начин, разоружани антикомунистички борци су потрпани у вагоне који су закључани а потом уместо у Аустрију упућени на Брозову крваву кланицу. Најчешће су довођени до станице Шент Вид и Марија Еленд одакле су разврставани у мање групе и убијани најбруталније маљевима, секирама и разним тупим предметима, бацани у разне јаме безданке широм Словеније од Кочевског Рога, брда Венсберг код Кочевја, Похорја, Марибора, Дравограда и Камника.

Четници Војводе Ђујића и Јевђевића, као и део Српских добровољаца ђенерала Косте Мушицког, кроз борбу пробио се преко реке Соче и ушао у Горицу у Италији. Њима се придружио и мали број црногорских Четника који су уз велике жртве успели да се спасу са масовних стратишта чудом Божијим. Разоружани и расељени по заробљеничким логорима Ћезена, Форли и Еболи, ови борци остајући верни заклетви Краљу завршавају борбени пут и постају политички емигранти расељени широм света. Међутим и тамо на захтев крволочних комуниста, формирана је налогом Британаца по злу чувена Маклинова комисија, која истражује наводне ратне злочине водећих националних предводника и истакнутих команданата, које затварају у такозвани логор „Y“ из којег многе одводе и предају Брозовим стаљинистичким судовима у земљи где су осуђени на смрт. Најважније је нагласити то, да је крајем Другог светског рата, почетком 1945. године, Словенија постала последње уточиште и стуб борбе за Веру, Краља и монархију.

Према данас доступним архивама, словеначке шуме и дан данас крију до 150.000 побијених без суда и пресуде невиних жртава комунистичког безумља, рачунајући поред бораца њихове породице и цивилно становништво.