Борба Ксеније Атанасијевић, научнице која је 1922. године постала прва жена доктор наука на Београдском универзитету, за признање у научним круговима била је дуга, напорна и на моменте испуњена личним понижењем и стављањем на јавни стуб срама. Мало је познато да је у Београду живела још једна учена жена са титулом доктора наука, која је деценију раније ово звање стекла у Женеви. Звала се Вукосава Марјановић Томић, а за њено постојање сазнали смо тек пре неколико година захваљујћи једном писму упућеном листу “Политика”.
Вукосава Марјановић рођена је јануара 1887. године у Београду. Била је изданак угледне породице која је још у 18. веку из Ништа пристигла у град на обали Саве и Дунава. Породица се првобитно настањују на Топчидеру, али се тридестих година 19. века селе на Палилулу јер је на месту њиховог породичног дома изграђен двор кнеза Милоша.
Као једно од четворо деце, Вукосава је стекла основно и средње образовање у Београду, прво у Палилујској школи, а потом и у Високој женској школи. Ова потоња школа, у рангу данашње гимназије, била је највише образовање које је једна млада дама могла да достигне. Решење је био одлазак у иностранство, што Вукосава и чини на наговор своје другарице.
Боравак и школовање у иностранству одувек је било скупо, посебно за девојку која је пунолетство дочекала без родитеља. Ипак, наслеђена имовина била је довољна да јој омогући одлазак у Швајцарску. У Женеви студира хемију на Природно-математичком факултету, а већ 1913. године добија звање доктора науке, чиме је Ксенију Атанасијевић “претекла” за девет година.
По завршетку студија, др Марјановић враћа се у Београд где неко време ради у Државној хемијској лабораторији. Све прекида Први светски рат у коме се посвећује хуманитарном раду – ради као болничарка, превија ране и припрема лекове за болесне. По ослобођењу ради у Царинској лабораторији на Сави.
Овај ангажман испоставиће се судбоносан. Ту упознаје свог супруга Душана Томића, инжењера технологије и професора на Београдском универзитету. Живели су тих година у вили у елитној Крунској улици на броју 77. Нажалост, због тада важећих предрасуда и чудног односа државе према удатим женама (плате удатих упосленица биле су ниске или условљене приходима њихових супруга) напушта каријеру, иако је била посвећена свом научном послу.
Посвећена кући и породици, др Вукосава Марјановић Томић пала је у научни заборав. Њено име тешко да може да се нађе у новинама, часописима, стручним радовима. Оно што је наука изгубила, добила су њена два сина које је подржавала и у тешким временима која су наступала. Породица Томић је за време Другог светског рата била прво жртва окупатора, а све оно што им није било одузето тада, национализовано је после рата. Додатна трагедија дошла је и са смрћу Душана Томића, који је после боравка у затвору преминуо 1947. године.
Тихо и скромно, као што је и живела, преминула је од последица можданог удара јуна 1979. године.
Питање је да ли би и потпуно нестала са страница историје, да није било једног текста у “Политици” 2017. године и писма које је тим поводом упутила Олга Томић, Вукосавина снаха, а чије је наводе даље истражила Милица Димитријевић. Коначне детаље за портрет дао је том приликом и Петар Марјановић, рођак др Марјановић Томић.
извор: ројалистички клуб
