Аутор: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори, земљи у којој се медијска сцена годинама креће по танкој ивици између професионалног новинарства и отворене пропаганде, појавио се и један посебно погубан хибрид – мафијашко и силеџијско новинарство. То није професија, него метода. Није информисање, него обрачун. Није јавни интерес, него приватни интерес преобучен у јавни морал. Оно се не бави чињеницама, него пријетњама. Не тражи истину, него мете. Не гради повјерење, него страх. И, што је најопасније, глуми храброст, док је заправо само продужена рука политичких и економских центара моћи који користе микрофон као палицу.
Логика медијског рекетарења
Мафијашко новинарство не функционише преко тешких црних кожних јакни, већ преко „специјалних издања“, „ексклузивних открића“, портала без импресума, лажних профила, Телеграм канала и бот мрежа.
Њихов код је једноставан:
Ако не играш како траже – бићеш уништен.
Ту се већ не ради о критици, него о поруци. Не о професионалном надзору власти, него о сервисирању нечијих обрачуна. Данас си осумњичен, сјутра криминализован, прексјутра осуђен у њиховом медијском суду. Тужилаштву и судовима само остаје да се, постиђени, повуку у ћутање. То је новинарство које не разликује оптужбу од пресуде, чињеницу од конструкције, јавни интерес од приватног осветашког плана.
Силеџије за тастатуром
Силеџијско новинарство функционише на принципу уличне банде – само преливено у дигитални свијет. Реторика је иста:напад прије провјере, урлик прије аргумента, етикета прије чињенице.
То је стил који се храни конфликтом, јер без њега нема кликова, нема утицаја, нема потребе за њиховим „услугама“. У таквом моделу свако ко поставља питања – постаје непријатељ, а свако ко ћути – мета.
Силеџијско новинарство не тражи дијалог, већ покорност. Оно ствара атмосферу у којој су политичари, бизнисмени, активисти, па чак и обични грађани непрестано изложени ризику да буду јавно стигматизовани и демолирани, без икакве могућности одбране.
Ко профитира од оваквог новинарства?
Наравно, они који се крију у позадини. Они који никада неће стати пред камере, али ће преко својих гласноговорника покушавати да уреде државу по властитом кључу. Они којима одговара страх, хаос, манипулација, јер се у мутној води најлакше лови.
Кад медији постану алат за пријетње, моћници не морају ни да запријете лично – то раде други умјесто њих.
Зашто Црна Гора то трпи?
Зато што је дугогодишња политизација медија произвела публику која је научена да не вјерује никоме, али истовремено не зна коме да повјерује. У вакуму повјерења рађају се најотровније форме новинарства. Кад институције не штите грађане, грађани постају лак плијен медијских насилника. Кад политичари стимулишу сукобе, медији их само амплификују.
Кад новинари не полажу рачуне професионалности, онда рачуне полажу центрима моћи.
Има ли излаза?Наравно да има, али је болан.
Црној Гори треба новинарски ресет, повратак основама професије, јасна раздвојеност коментара од информације, законска заштита од медијског насиља и оштра санкција за рекеташке и манипулативне праксе. Јер док мафијашко и силеџијско новинарство доминира, друштво се претвара у полигон обрачуна.А када микрофон постане оружје, ријеч престаје да буде алат слободе – и постаје алат подчињавања.
Новинарство може бити страшно моћно.Питање је само: да ли ћемо га користити да бранимо грађане – или да узнемиравамо оне који се усуде да мисле својом главом?
