На слици:  Симо Глоговац, сједи у средини са чашом у руци, на Петровдан поред цркве на Борцима средином педесетих година прошлог вијека

Пише: Драган Глоговац

   Данас се у јавном животу често срећемо са термином говор мржње, али то понајприје асоцира на политичка сучељавања, полну, расну, етичку и вјерску равоправност, али углавном уопштено, без конкретних примјера, главних актера и коначних исхода започетих поступака,  којима се остварује неки напредак у друштву. Међутим, мало ко обраћа пажњу да заривањем у прошлост кроз опали покров урушених друштвених уређења, баш тај говор мржње је исцртао образ наше стварности.

Овим путем, неочекивано, (јер смо тек дошли до неких важних чињеница), послије скоро 4 деценије желим да скренема пажњу јавности на садржај књиге “”До смрти и натраг”, издате од Стручне књиге из Београда, у тиражу од 1000 примјерака, аутора Буда Симоновића. Књига по мени има јаких елемената говора мржње уз које се на најгори начин оцрњује не само образ бораца Југословенсске војске у отаџбини, него цјелокупни амбијент сеоског живота у току Другог свјетског рата на подручју сјеверне Херцеговине и долине ријеке Неретве, одакле су у току последњег рата срби потпуно протјерани, а данас нису народ, него национална мањина.

Конкретно, у горе поменутом књижевном дјелу, од 219. до 225. стране се описује саслушање приведеног лица у селу Чичеву, општина Коњиц, почетком децембра 1942. год., од стране командира Сима Глоговца.

  Приведено лице је партизан Момир Јакић од Шавника, али се изјашњава као цивил, под именом Јован Ђекић, који је побјегао из усташког затвора у Мостару.    Симо је по изгледу саслушаваног, његовој одјећи и обући, а посебно ручно ирађеним опанцима, какви се носе у западној Херцеговини, посумњао да се ради о усташкој уходи, тим више што долази из Мостара.

Из тог разлога, да би се увјерио да ли је испитаник Црногорац захтијевао је од њега да очита Оченаш на Старославенском, што је овај учинио и тиме потврдио свој идентитет, како се представио. (Значи као Јован Ђекић, цивил, а кога је рат затекао у Мостару, гдје су га ухапсили и притворили, све док им није умакао.)

Тиме је саслушање окончано, а непознати послан на конак у Соколски дом, након што је послужен вечером.

Међутим, то читање молитве је највише касније засметало прикривеном комунисти и партизану, па се послије рата, тај испитаник заинатио да ликвидира бишег командира села Чичево. Хајка је трајала не само годинама, него и деценијама, па се чак и послије 40 година писало о том, по некима злочиначком дјелу, па је Политика експрес објавила фељтон у августу 1985. године, под насловом До смрти и натраг, а један број насловљен Молитве за Сима Глоговца.

Држећи се оне народне: “Нека вам ријечи буду благе, а докази јаки!”, баш овдје доказа о злочинству нема никаквих, јер испитанику није ни длака са главе фалила, али су зато ријечи какве засигурно нико од читалаца, који читају ове редове, није за живота прочитао за једно лице на само 5 до 6 страница књиге!

Идући хронолошким редом, у књизи До смрти и натраг, користе се слиједеће ријечи и појмови за Сима Глоговца:

1. НА СУДУ СИМА ГЛОГОВЦА (наслов поглавља, стр. 219., чиме се унапријед наглашава неко непочинство, иако описана просторија није суд, нити је именовани судија).
2. “Не допада ми се ни сестра Симова која нам све то кроз прозор казује – некаква језичка, ни од педи, ни чеперка – а какав ли је тек командир Симо, синула муња на њега… ” (стр. 220. ред 6, 7 и 8.).
3. “… приђе некаквом богаљу, у хиљаду бих, чини ми се, погодио да је то Симо, кад сам видио каква му је жена – мора лонац наћи поклопац…” (приповједач мијеша сестру са женом) (стр. 220. ред 13 и 14).
4. “… дим од цигаре која му догоријева на крају пељавих, помодрелих усана.” (стр. 220. ред 17).
5. “… и глас му некако не приличи његовој богаљастој глави и скопости…” (стр. 220. ред 18 и 19)
6. “Е нећеш цоцаљу посрани… (односи се на Симу)” (стр. 220. ред 3 одоздо)
7. “Одиста што једна аветиња може смислити,…”(односи се на Симу)” (стр.221. ред 7)
8. “… канџа несојскијех …” (односи се на Симу)” (стр. 222. ред 4 одоздо)
9. “…да се курталишем сулуде погане…” (односи се на Симу)” (стр. 224 ред 15)
10. “Вала кад се ратосиљах посраног Симе Глоговца, сад нека буде како било, горе не може…” (стр. 225. ред 1 и 2).

Епилог овога саслушања и како књига пише “злогласног злостављања слуге окупатора” јесте да је саслушавани послије рата поживио неколико деценија у Београду као првоборац, са високим чином ЈНА, понајвише на рачун ове и других прича партизанки, а испитаник је цијели живот провео у немилости власти. Овај примјер показује да је чак и послије више од 4 деценије од завршетка рата прозиван за своја поступања, а живот окончао као избјеглица у Србији 90-их година прошлог вијека.

   Имајући у виду да Црна Гора као уређена држава има Удружење књижевника, Удружење новинара, те Центар за истраживачко новинарство, на крају крајева Суд и Тужилаштво, као и на десетине удружења која се баве овим темама и заштитом права грађана, очекујем да се иста јавност изјасни о напријед наведеном као говору мрже и донесе свој суд.