Већ дуги низ година Срби са Косова и Метохије, поред свакодневне и редовне борбе за преживљавање и голи опстанак, суочавају се са брисањем историје, те назива Метохија, чије само име представља неизбрисиву тапију на којој пише да она припада Цркви.
На последњој сједници Савјета безбједности УН, на којој се разматрала ситуација на Косову и Метохији, представница албанских власти са Косова и Метохије, Доника Гервала Шварц, изјавила је да Косово и Метохија не постоје, те да су ”Косово и Метохија израз хегемонистичких амбиција Србије над Косовом”.
Коментаришићу ову необичну појаву, преименовања вијекова, која пријети да се запати и ван простора Косова и Метохије, књижевник и новинар Живојин Ракочевић је у разговору за Радио ”Светигора” казао да је обрачун са језиком и именима последњи стадијум тоталитаризма, тоталитарних режима и тоталитарне свијести, који собом носе дискриминацију и притисак на оне који на такво грубо кривотворење и отуђење, не пристају.
Ракочевић наводи да ријеч Метохија, за власти у Приштини, представља одређену врсту ”маркера” и ”окидача”, за поступање своје администрације према Србима који ту живе, али и онима који их посјећују.
-Овај тренутак у којем ми живимо носи са собом неко ново читање прошлости и неко ново читање садашњости и он настоји да направи разлике које никада нису биле тако присутне. Садашњи режим у Приштини и власти су одлучили да нека имена узму као тренутак идентификације, као место идентификације, као нешто што ће вас открити и после чега ви бивате избачени из живота.
Он подсјећа да овај проблем, у оваквом интензитету, траје већ двије деценије.
-Oд погрома, 17. марта 2004. године, почиње агресивна кампања која се институционално појачава од самопроглашења косовске независности, да би кулминирао са влашћу Албина Куртија. Оног тренутка када ви имате то негдје уписано, када се појављујете пред чиновницима; када изговорите јавно; када вам се ”омакне” да то кажете, ви тог тренутка престајете да постојите за ту администрацију, а и за већину становништва, тако да једноставно термин ”Метохија” у овом тренутку, сада, у протеклих петнаестак година, служи као окидач да се према вама покрене нешто лоше или да једноставно будете избачени из живота.
Иако присуство константног притиска и дискриминације свакодневно оставља трагове у животима Срба са Косова и Метохије, одолијевање тим притисцима је природна и света ствар, као што је природно да се Метохија зове Метохија.
–Метохија је толико историјски, животно и језички утемељена у свему ономе што ми јесмо, да је нама потпуно природно да је спомињемо, да живимо са њом, да је просто не можете издвојити из језичког и духовног бића. Осећате да је она ту и да је одувек била у свакој нашој перспективи укљичујући, чак и оне идеолошке.
Он подсјећа да Албанци, до пре неколико деценија, нису имали никакав проблем са коришћењем назива Метохија и упућује на преписку Светозара Вукмановића Темпа са врхом Комунистичке партије Југославије, у којој га упозоравају да не користе назив Дукађин, већ назив Метохија, као да то нису исте територије. Ракочевић наводи да је чак и један тако тврд идеолошки систем, какав је био комунизам, имао некаквог осјећаја за то, за разлику од данашњег тоталитарног, какав спроводе Албанци на Косову и Метохији.
-Ово време нема, чак ни тај осећај. Оно је избрисало све што има помен Метохија, јер га једноставно подсјећа на неку врсту присуства другог и другачијег. То име, та земља, тај простор, те светиње, та књижевност, та историјска перспектива, она је апсолутно неугасива и када би све нестало, остала би Метохија. Остала би у језику, и као звук, као сећање на нашу најсветију, најплоднију, најосвећенију, најлепшу земљу.
Срби са Косова и Метохије виде даље, виде јасније, гледају отменије и чекају стрпљивије, јер их је управо Метохија научила да: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.
–Следи оно што се зове трпљење и оно што се зове – нико на свету није победио језик и нико на свету није победио Бога и нико на свету не може из корена једног језика, из његовог бића, избрисати нешто што се у овом случају зове Метохија. Та репресија, ти окидачи, то буђење да други не може у свом језику користити оно што је његово, а што никога не вређа, то је тренутак у којем ви видите да тај који уводи такве забране јесте суштински несигуран. Сваки тоталитарни и искључиви прогон некога или нечега говори о суштинској несигурности онога ко тај прогон спроводи, у било ком облику у било којој форми, каже Ракочевић.
На питање каква су рјешења и има ли наде за бољи положај Срба на Косову и Метохији, Ракочевић одговара да је нада увијек присутна, те да је једно сигурно, а то је да се присуство Метохије у Метохији не може довести у питање.
-Решења су наравно у нади да ће тоталитарне матрице, тоталитарни и етнократски систем у Приштини једноставно морати једном да попусти и да ће та слобода наша, онаква каква јесте, имати неки нови облик. До тада живимо у ономе што се зове чекање слободе, а што рече Бранко Миљковић: Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој, то ћемо тек да видимо. Метохија је друго име за наше историјско, етничко, емотивно, језичко, државно, национално, културолошко, духовно и ако хоћете, на крају, за наше свечовечанско присуство. Три чудесна бисера српске и светске уметности и духовности – Пећка Патријаршија, Високи Дечани и Богородица Љевишка су на врху круне која се зове Метохија, у њој су наши краљеви и гетозирана сиротиња.
