Када сам крајем прошле године писао о неуспелом покушају градоначелника Александра Шапића да „Комисија за споменике и називе тргова и улица Скупштине Града Београда“ (даље Комисија) прихвати његову иницијативу за постављање споменика Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду, извео сам неколико закључака о овом неславном догађају.
Рецимо, како је ово јединствени случај да једна странка у тој мери понизи сопственог градоначелника у његовој праведној намери и да га сведе само на шефа комуналне полиције, а да овај такво понижавајуће стање и даље подноси. Затим, како је владајућа коалиција у Београду грубо и беспризорно преварила гласаче којима су у предизборном програму обећани измештање „Куће цвећа“ из престонице, као и подизање равногорског споменика.
Онда сам писао да нас је лично председник Србије известио да од измештања Брозовог маузолеја са Дедиња неће бити ништа, односно, како је казао: „Титови остаци неће бити измештени, он је део наше историје“ (наравно да је и у децембарском тексту наглашено да ниједан просвећени српски суверениста не би смео да користи надимак од милоште Тито, већ искључиво његово хрватско-загорско презиме Броз; као и да Броз није дао наше српске историје већ можда јесте део његове југословенске, односно југотитоистичке историје).
Коначно, навео сам како смо сви ми равногорски потомци и поштоваоци дела ђенерала Михаиловића од стране ове власти означени као непотребни, као бесмислени, као неуклопиви елементи на њиховом „стратешком европском путу“. У децембарској колумни можда није било довољно наглашено оно што је после нове одлуке Комисије да поново одбије постављање споменика ђенералу Михаиловићу у престоници Србије постало очигледно: Београд није српски већ југотитоистички град.
Овај фактицитет је последица невидљиве идеолошке коалиције оформљене између напредњака (СНС и СПС) и „грађаниста“ (Зелено-леви фронт, Крени-промени и сличних). Њихова југотитоистичка сродност се вешто прикрива триковима код гласања на којима би им завидели и највештији шибицари са „штајге“: неко буде одсутан, неко буде уздржан, неко подржи предлог, али тек пошто буде очигледно да већина за изгласавање не постоји. Да су данас живи неки од великих мајстора дорћолске „шибице и куглице“ попут Џеја, могли би само да уздахну у стилу „а ми мислили да знамо занат“…
Издаја ђенерала
Прве објаве након одбијања Комисије да се одобри споменик ђенералу Михаиловићу, како је већ и ред у Евро-коминтерни, следују градском секуларном првосвештенику, другу Браниславу Димитријевићу из редова ЗЛФ. У његовим објавама редовно, на почетку реченице уочавамо умне трагове друга Станета Доланца, у средишњем делу чујемо таласе које преко Цетиња шаље кумровачки курсиста Мило Ђукановић, док нас на крају реченице обасјавају зраци настали у космичкој експлозији визија Милојка Пантића.
Ипак, руку на срце, не можемо констатовати да нас је овај наратив изненадио, односно да је био неочекиван. Природни поглед ЗЛФ уперен је према „авнојевској“ Југославији у којој се и данас 29. новембар сматра државним празником. Неочекивана је само стилска структура у овом наративу, препуна комесарске памети, утемељена на очигледним историјским фалсификатима, као и на комунистичким предрасудама.
Дакле, очекивано је да данашње евро-коминтерновске странке у Србији (којима је данас Брисел оно што је Брозовим комунистима била Москва), наставе подршку атлантистичкој политици издаје ђенерала Михаиловића. Није било очекивано да ову политику на закулисан и неискрен начин настави владајућа напредњачка власт.
Штета, није тако изгледало на почетку. Напредњаци су подигли запажен споменик Бори Пекићу, који је симболисао просвећеног српског патриоту и антикомунисту. Доделили су улицу Благоју Јововићу, изградили трг и споменик посвећен Стефану Немањи (иако је било контроверзи око овога решења, неспоран је његов национални значај). Али, када су дошли до кључне раскрснице у српској свежијој историји, побегли су улево.
Ипак им је сентиментални поглед одлутао према дедињској падини где се налазио маузолеј њиховом „другу Титу“. Сетили су се песама Ђорђа Балашевића уз које су се заклињали Маршалу, сетили су се летовања у Макарској и Примоштену, сетили су се усхићења док чекају да кроз шпалир прође штафета младости како лети кроз снове њиховог детињства на путу до Највећег, кога „мајка више не рађа“.
Невидљива идеолошка коалиција између напредњака и „грађаниста“ већ дуго времена функционише по принципу: „кад је тешко позови другу страну“
Сетили су се школских посета филмовима Вељка Булајића и дочека друга Тита са његових историјских путовања. Сетили су се и уске стазе планинске где су на врху били страшни лед и авет од блата смрзнута, и учитељице која им чита плачљивим гласом пуним дрхтавог поноса ову песму хрватског писца Назора; сетили су се и расправе међу ђацима у кога од њих гледа са слике на зиду друг Тито.
Свега су сетили пре него што су гласали против Србина Драже, а за подршку Хрвату Брозу. Али су се сетили и да им атлантистички (британски) фактор пружа пуну подршку у наставку политике фалсификовања равногорске историје, односно да би енглески амбасадор значајно умео да цени очување авнојевског наратива у Србији. Када су се тога сетили, више нису имали дилему: што је сигурно, сигурно је. Тек тада су схватили колико воле друга Тита. Можда су баш због ове љубави према загорском Хрвату три пута спречили у Народној Скупштини Србије изгласавање резолуције о геноциду у Јасеновцу?!
Идеолошка коалиција
Невидљива идеолошка коалиција између напредњака и „грађаниста“ већ дуго времена функционише по принципу: „кад је тешко позови другу страну“. На овом конкретном случају, у вези споменика ђенералу, она је поринута у авнојевски темељ. Само се авнојевским вредностима може објаснити жеља за очувањем, по српске интересе увредљивог, Брозовог маузолеја, какав у нашој историји није изграђен ни једном једином великом српском човеку (наравно, изузимамо цркве и манастире које су у сопствену славу оставили њихови ктитори).
Само се авнојевском памећу може објаснити непостојање жеље за исправљањем неправде према равногорском делу српског народа. Само авнојевски морал може Броза, који је као истакнути припадник „Вражје дивизије“ у Великом рату убијао српску нејач, и који је наређивао слање српске омладине на непотребну кланицу Сремског фронта и наредио масовна стрељања српске грађанске класе после ослобођења, сматрати „Титом, једним од нас“.
Само тај исти авнојевски карактер може ђенерала Михаиловића који је два пута теже рањен у Великом рату и који је прошао целу српску голготу преко Албаније и који је одбио немачку окупацију на почетку Другог светског рата и био трагичар на његовом крају, сматрати недостојним једног скромног споменика у Београду.
И тај авнојевски муљ препун задаха и блата, прекрио је све београдске и српске институције, угушио је свеж ваздух на свим врховима власти, заробио је сву светлост изнад свих српских скупштина. Данас нам исти авнојевски задах сервирају и напредњачки и грађанистички медији, само овога пута пресвучен у ружичасту естетику популарне културе, напрскан француским тоалетним водицама.
Читамо шта је Броз волео да једе током вечере са гостима, која је вина волео да попије и који му је био омиљени слаткиш. Гледамо који модни креатори из белог света су облачили „друга Тита“ и које марке сатова су му стизале из Швајцарске. Слушамо како је другарица Јованка посебно наручивала из Париза дамске шешире и како је била „наша Џеки Кенеди“.
Југотитоистички Београд
Некадашње анегдоте из школског образовања које говоре о несташлуцима „малог Јоже“ са сувом свињском главом или пробушеним коритом као санкама, у савремено доба су продужиле сопствени живот кроз мутацију у популарној култури, препуну ексклузивних етикета модних дизајнера или робних марки најпознатијих западних произвођача јела и пића.
Друг Броз као Роки Балбоа, Спајдермен или као Командант Марк. Другарица Јованка као Мерлин Монро или као Штрумпфета. Све у циљу да се затамни у колективној свести издаја коју су југословенски комунисти починили српским националним интересима у Далмацији, Славонији, Македонији, Космету, Војводини, Босни и Херцеговини.
Авнојевски муљ препун задаха и блата, прекрио је све београдске и српске институције
Иста матрица је примењивана у западним медијима када је требало охрабрити Михаила Горбачова у даљем сатирању совјетске империје: немачка водка названа по њему (Gorbatschow), модне линије „Раиса“ назване по његовој супрузи, и слично. Све у циљу анастезирања бола руског човека услед губитка делова отаџбине: изгубио си Источни свет, изгубићеш Кијев, Крим и Одесу, али си добио заузврат великог јунака популарне културе! Можда ће и Холивуд снимити филм о томе. Шта ће нама Србима косовски божури ако већ имамо „цвећару“ на Дедињу?
Како завршити ово штиво? Као циничну подршку неискреној политици, рецимо, уз неке креативне предлоге? На пример, ове године у Београду предлажем званичну прославу 29. новембра као Дана авнојевске републике или слет на Дан младости на коме би се штафета однела у „Кућу цвећа“, пошто ће „он заувек живети у нашим срцима“. Као олакшавајућу околност наводим чињеницу да би актуелне власти имале одличног тумача ових одлука у лику друга Димитријевића из редова ЗЛФ. Након овога би било неупитно рећи како не постоји „конструктивна опозиција“.
Или, пак, овак текст завршити као нови покушај да се додели још једна шанса напредњачким властима у жарком настојању да погодимо где се овога пута крије куглица? Испод које шибице су сакрили равногорску истину?
Можда је, ипак, најбоље да све остане отворено, без јасног закључка, и без тачке на крају реченице. Што би рекао дорћолски принц Џеј: „Наша прича је као река која никада не застане, тешка је као мука што никада не престаје…“ Није лако бити Србин а живот провести као странац у југотитоистичком Београду.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
