Одлуком Врховне команде Југословенске војске у отаџбини војвода Павле Ђуришић постављен је за команданта свих четничких снага Црне Горе, Боке и Санџака. Још крајем августа те 1944. кружиле су вијести о предстојећој англо-америчкој инвазији на Балкан, па је Ђуришић, како наводи Горан Киковић у својој књизи “Војвода Павле Ђуришић”, добио задатак да са својим снагама крене према Приморју и изврши припреме за дочек западних савезника. Послије више сукоба с партизанима и привременог заузимања више градова на сјеверу Црне Горе, Ђуришић се нашао у Подгорици гдје је позвао националне борце и становништво Црне Горе, Боке и Старог Раса да се окупе “на општи збор 25. септембра, гдје ће се извршити смотра за дочек Југословенске војске ван отаџбине”. За њим су кренули многи старији и млађи људи, жене па и голобради дјечаци са сјевера Црне Горе, неријетко цијеле фамилије, како из Васојевића, тако и из других племена, који су у најширем смислу ријечи били антикомунисти и којима је, како су резоновали, било мјесто “уз свога војводу”. Савезници се, међутим, нису искрцали на Црногорском приморју како се очекивало, него на албанској обали, а онда ступили и на грчко тле, што је присилило Ђуришића да одступи од својих планова.
На састанку крајем септембра 1944. године, коме је присуствовао Ђуришић, остали четнички команданти и једна група грађанских политичара, одлучено је да се формира мисија која би пошла у Италију, тамо се повезала са савезницима и објаснила им ситуацију у Црној Гори. Недељу дана касније мисија је кренула из Боке бродом на који је једна њемачка батерија отворила ватру и преживјела су само два члана. Друга мисија, на челу са Душаном Влаховићем, такође није успјела да се домогне Италије, па је преостало да се покуша повезивање са британским снагама у Албанији и Грчкој.
А како су се у Будви, пред полазак у неизвјесност Грбљана и Маињана, окупили на договор, прича Стево Борета, који је тог новембра имао двадесет година, у књизи “Злочин без казне” Драгана Барјактаревића. Потомак старе српске породице из Маина, одане краљу и Српској православној цркви, о онима који су са њим кренули ка југу, каже:
– Били су то, прије свега, истински патриоти. Срби, одани краљу и отаџбини. А коме би друго? Ко је у Маинама тада знао шта је комунизам? Никад ту за вријеме старе Југославије није било никаквих комуниста. Националисти су, углавном, овдје држали страже и чували своје куће: они су, најпрецизније речено, били домаћини, добростојећи домаћини, незамјерени, јер никаквих сукоба ту није ни било. Нико није имао окупаторску пушку, да ја знам. Свако ко је био војник бивше југословенске војске имао је своју пушку.
Скуп пред полазак ка Скадру одржан је тог новембра на платоу испред хотела “Авала” и испред врата старе Будве. Била је то велика група људи с неколико Паштровића и Будвана. Многи очеви водили су синове, па је било и оних са по петнаест, шеснаест година, било је и жена. Свима који су пошли у непознато се мутио поглед док су за њима остајали маслињаци Паштровића и Будве у чијим крошњама је остало њихово дјетињство. Свако понаособ је имао исто или слично питање: “Боже, куда то идемо, да ли ћемо се и када вратити на стара огњишта?”
Путовали су два дана до Скадра, и то ће, испоставиће се касније, бити најлакша дионца ове крваве путање. Преноћили су у згради Монопола на Пристану, а следећи дан предвече били су у Скадру. Било је планирано да се у овом граду на опјеваној Бојани, за који су горели и гинули Црногорци, окупе остале јединице из Црне Горе, Санџака и Србије, како би наставили пут ка Грчкој гдје су, наводно, чекали савезници, Енглези, прије свих.
Тих новембарских дана, када су у Скадар стигли Приморци, али не с Њемцима, како су, по сјећању Борете комунисти били просули лажну информацију како би их опањкали код народа, Павле Ђуришић, главнокомандујући четничких снага на подручју Црне Горе, Боке и Санџака, настојао је да се с албанским антикомунистима договори о мирном преласку Албаније. Један од учесника тих преговора др Илија Вујовић, сјећајући се тих дана, пише како му је Ђуришић у свом штабу, који се тада налазио у Зети, 15. новембра, између осталог, саопштио да је Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини, наредио “да ти пођеш и поведеш једну делегацију у Скадар да са националном албанском владом склопите и потпишете један уговор о заједничкој сарадњи и нашем евентуалном повлачењу преко Албаније за Грчку… На челу Албанске владе налази се наш пријатељ Марк Ђон Маркај”.
Павле је одраније познавао Маркаја, с којим се и више пута срео. У делегацији, која је планирана за пут према Скадру били су утицајни људи. Поред Вујовића за преговоре су одређени Љубомир Вуксановић, Саво Вулетић, Дервиш Омербашић, Пренк Цаља, Димитрије Бољевић, Лазар Богетић и Илија Ивановић. Уз велику помоћ среског начелника, капетана Филипа Дракића, Вујовић и Вуксановић су лађом, избјегавајући партизане који су већ били загосподарили јужном обалом језера, односно Црмницом, допутовали у тада највећи албански град. Тамо им се, по сјећању Вујовића, придружио Омербашић, који је раније био стигао.
Др Вујовић је по сјећању реконструисао Конвенцију коју су потписали чланови делегације и албански антикомунисти 20, а можда и 22. новембра, којом се “албанске националне снаге стављају под команду ђенерала Драже Михаиловића и прикључују се четничким јединицама Команде Црне Горе и Санџака којима командује војвода Павле Ђуришић”. У тачки три (укупно их је било пет) стоји да “албанске националне снаге осигуравају пут и слободан пролаз од Скадра до грчке границе ако то буде наредила Југословенска врховна команда, да ови тамо иду и пробијају непријатељски ланац ради прикључења савезничким трупама, које се налазе на грчкој територији…”
Конвенција је, по сјећању Вујовића, одмах по повратку делегације у Црну Гору, преко Илије Ивановића, уручена Ђуришићу. Др Вујовић се убрзо потом срео са Ђуришићем који му је казао да је радио-везом с овим документом упознат Дража Михаиловић који је због учињеног посла “изразио задовољство”.
Због чега је “албанска конвенција” остала мртво слово на папиру, а умјесто Грчке одабрана сасвим друга дестинација “до које ваља доћи и наћи спас”, није у потпуности расвијетљено. Извјесно је да је наредба о промјени руте стигла из Србије и да није наишла на одушевљење Великог збјега који је постепено формиран у околини Подгорице, највећим дијелом у Зети. Знало се, наиме, добро шта значи зими пролазити босанске гудуре, на путу према Словенији која је одређена као ново мјесто сусрета са савезницима.
У својој књизи “Албум црногорских четника” Драгољуб Шћекић каже да су националне снаге које су се повлачиле из Србије стигле до Дрине, гдје су “према предвиђеном плану Врховне команде имале да наставе концентрацију снага према Црној Гори и Приморју”, да би се кренуло на пут преко Албаније. Но, по овом аутору, сасвим другу одлуку је донео ђенерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, како су га називали. Да се одступа преко Босне он је, како пише Шћекић, одлучио својевољно не консултујући се с Врховом командом. Војничка дисциплина је Павлу Ђуришићу наложила да испоштује наредбу која је стигла.
Наредба о измјени пута, која је подразумијевала повратак “скадарске групе” у којој је било око 800 људи само са Приморја, изазвала је праву пометњу.
– Тада је пукло зло међу нама – сјећа се Стево Борета. – Неки су били за то да се ипак настави пут према Грчкој, дио је био одлучан да се вратимо кућама, било је и оних који су хтјели да испоштују наредбу и врате се на зборно мјесто око Подгорице. Сазнали смо да су у међувремену Миливоје Митровић и грбаљски командант Ђуро Иветић ишли у Подгорицу на разговор с Павлом Ђуришићем. Група Грбљана и Маињана, која је била распоређена по кућама Срба који су живјели у Скадру, одлучила је да крене према Приморју и својим домовима. Преостали су се упутили ка Подгорици.
Та одлука о повратку на стара огњишта, показаће се убрзо, била је кобна за знатан дио Грбљана и Маињана. У Бару ће их дочекати партизани и без ислеђивања, доказивања кривице и суђења ликвидирати по кратком поступку.
Колона одступника у којој је било нешто наоружаних људи, а знатно више обичног свијета са замотуљцима у којима су биле личне ствари, из Скадра је козјим стазама и планинским врлетима, стигла преко Сутомора до Буљарице. Успут су срели неколико партизана који су им, пошто су констатовали “ми смо браћа”, казали да не морају да “се веру уз кланце, низ кланце”, него да слободно крену друмом, јер је безбиједно. Уморним путницима поправило се расположење. Ето и партизани знају да нисмо ни за шта криви, говорили су међу собом, што је учврстило њихову намјеру да превале то још мало пута до својих домова. У Буљарици су се срели са борцима Другог батаљона Прве бокељске бригаде. На окупу су се нашли заједно комшије, рођаци, кумови, пријатељи… Услиједило је поздрављање, цјеливање, питали су једни друге за здравље и фамилије.
– Сат, можда и два, расправљали смо око одлагања оружја. Тај услов нам је постављен, уз обећање да ћемо га поново ујутру добити. Преноћили смо у једној кући у Буљарици, а ујутру су нас постројили двојицу по двојицу, на путу за Бар. Рекли су нам да ћемо бити распоређени у њихове јединице. Дали су нам пушке из којих су извучени затварачи, а онда одузели прстење и остало злато и друго што смо имали. Узели су чак и доњи веш из наших ранаца – прича Стево Борета.
Филип Микијељ и Стево Барба, такође у књизи “Злочин без казне” истичу да су у Бару лијепо дочекани, да им је извјесни Стево Јовановић обећао да ће свако у своју команду у Грбаљ, Будву и Маине и да ће касније бити распоређени у партизанске јединице. А онда се запјевала братска пјесма, заиграло црногорско коло, у знак весеља пуцало се увис.
У згради барске гимназије на окупу се нашло око двије стотине Грбљана и Маињана.
– Послије кратког времена – каже Стево Борета – у зграду су дошла тројица комуниста са штерикама и почели да записују имена и године рођења. Био је мрак, не знам да ли су сви који су се ту нашли пописани. Вјеровали смо да праве спискове према којима ћемо бити распоређени у партизанске јединице. Дошли су, међутим, опет послије поноћи и почели прозивку. Извели су напоље прву групу од десет, дванаест људи. Опет смо мислили да их воде у партизанске јединице. Поновна прозивка и одлази друга група. А онда су одјекнули рафали.
У згради старобарске школе, ужас. Ненаоружани, немоћни, јуче охрабривани, а сада престрављени људи, схватили су да су преварени и то од стране оних које су добро познавали, били с њима у родбинским и пријатељским односима, којима су повјеровали на ријеч која је одвајкада у овим крајевима значила и више од живота. Филип Микијељ и Стево Барба, који су тада имали двадесет, односно шеснаест година, за свега шест сати су остарили.
– Мене су ти ужаснути, преварени људи, као најмлађега послали да се промувам и провјерим шта се догађа. Провукао сам се поред стражара и кренуо низ степенице. Свуда око мене крв, људска, топла. Мало даље од зграде чујем како бљује ватра из митраљеза у још жива тијела. Некако без свијести, као у сну вратио сам се горе – казао је Стево Барба којему су те ноћи убили оца.
А стравичних призора је те ноћи било напретек. Када су прозвали Станка Руцовића из Будве, он је не часећи пуцао у себе из пиштоља, који је некако успио да сакрије и својом крвљу попрскао шеснаестогодишњег сина. Ацо Новаковић, који је имао само шеснаест година и којему су 1943. партизани убили оца, тражио је да му поштеде живот, али није вриједило.
Када је стријељана и четврта група, почело је да свиће, па је престала паљба. Но, није престало убијање.
– Биле су двије јаме. Обје су ископали тих несрећних дванаест старијих људи. Натјерали су их да у већу баче лешеве стријељане браће и да их затрпају земљом и приде великим камењем… Кад је тај посао у тишини обављен, наредили су им да се копа друга јама. Ристо Кнежевић је узвикнуо: “Ја за мене гроб копати нећу”, а онда се дао у бијег. Меци су га стигли на зидинама, недалеко од јама. Стево Орловић, који је побјегао са стријељања, ранивши притом једног од џелата, такође, није успио да побјегне. Нашли су га ујутру по трагу крви и убили, записали су свједоци барског масакра наглашавајући да су дванаесторицу старијих побили лопатама и ашовима.
Двадесет пето, новембарско јутро 1944. године бојиле су хладна јесења киша и трагови крви на земљи и плочницима. Побијено је 80 људи, махом ноћу када се убице “плаше да виде свој лик у зјеници жртве”.
По којима су то критеријумима партизани у Бару звјерски ликвидирали толико људи, а како су, пак, одлучили да преосталим 130 поштеде животе, и даље су питања без одговора. Они, партизани, дакле, ће нарочито послије рата, када преузму власт уништавати и најмањи траг својих злочина, а свако помињање јама и гробница чији су они били творци, представљало је јерес. За приче о томе се лако могао зарадити и затвор, као ипак најблажа казна, јер је људе тада лако “носио мрак”.
– Цијела егзекуција је обављена без суђења. Ником нису дали прилику ни “а” да каже. Сви сурово уморени били су невини, честити људи, који никоме нису живот прекратили, никоме нанијели било какво зло. Учинили су то на начин који нису уобичавали ни најљући српски окупатори. Да те убије окупаторска војска послије битке, без суђења… ајде некако. Али да те убије кум, рођак, комшија, пријатељ, послије грљења и весеља, то спада у злочин најгоре врсте – ријечи су Стева Борете.
Они који су избјегли стријељање, непрестано вријеђани и понижавани, стигли су преко Вирпазара до Цетиња. Пошто су ошишани до главе, распоређени су у партизанске јединице, гдје су одређени за бомбаше.
Стево Борета је пошао на мјесто злочина неколико мјесеци након што је демобилисан. Било је то ризично, али, испоставиће се много касније и – корисно.
– Пошао сам у Стари Бар, јер ми није било познато да постоји наређење које искључује тако нешто. Крај турских зидина, испред улаза, стајао је наоружани стражар. Питао ме куда сам намјерио и шта тражим по зидинама. Казао сам му да никада нисам био у старом граду, да желим да мало разгледам пошто сам се већ нашао ту. Повјеровао ми је… Видио сам утонућа у земљи гдје су се оцртавале двије јаме. Већа је била сасвим препознатљива. Добро сам све то осмотрио и запамтио. То је помогло да прецизно покажем јаме када смо послије 47 година вршили ексхумацију – испричао је Стево Борета.
Сукоби међу људима ретко где су тако доживљени као код нас, у нашем народу
Још један отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вјере, оличење хришћанског морала, скроман, а широке културе и образовања, како га сјенчи у уводу Лукиних сабраних дјела Павле Кондић, монах Митрополије црногорско-приморске, повео је са собом најстаријег сина Чеда, четрнаестогодишњака. Код куће су с мајком остала млађа дјеца Косара, Никола и Роксанда. Чедо ће преживјети пакао Босне, Хрватске и Словеније, а свештеномученик Лука, којега ће Српска православна црква више деценија касније прогласити за свеца, биће погубљен у Камничкој Бистрици, о чему ће касније бити више ријечи.
Описујући расцјеп и сукоб у људима, “који у суштини има егзистенцијалне, да не кажемо метафизичке посљедице, ријетко гдје тако доживљен као код нас, у нашем народу и на нашем простору”, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у предговору сабраних дјела свештеномученика Луке Вукмановића, наглашава да је “један од изразито карактеристичних примјера таквог расцјепа породица Николе Савићева Вукмановића у Црмници”. “Син Лука”, пише митрополит, “израстао је у угледног хришћанина, свештеника и свештеномученика, а други син Светозар Темпо у великог револуционара, заговорника обезбожене антихришћанске идеологије.”
– Мене је као и цијелу ужу фамилију, пут одвео из црмничког села Подгор, у којему сам рођен, у Скопље гдје је једно вријеме отац, професор, доктор теолошких наука, службовао – прича др Чедо Вукмановић. По повратку из Скопља, преселили смо се на Цетиње, гдје је Лука био професор у гимназији и Богословији. У старој црногорској престоници сам завршио четири разреда ниже гимназије када је отац одлучио да кренемо. Био је убијеђени антикомуниста, али никако и сарадник окупатора, што ће показати каснија истраживања. Плашио се да ће му партизани због његове антикомунистичке дјелатности убити најстаријег сина. Прикључили смо се једној групацији четничко-националистичкој у којој је било између 800 и 900 људи. Стигли смо у Зету јер смо били убијеђени да крећемо преко Албаније за Грчку.
У књизи “Моја породица” много година касније, у којој ће готово двије стотине од укупно 320 страница посветити свом брату Луки, Светозар Темпо Вукмановић настоји да објасни разлоге за Лукино одступање.
– Прве информације сам добио од његове жене, моје снахе Драге. Када сам је запитао да ли су органи наше власти, када су партизани ослободили Цетиње, долазили код њих и тражили Луку ради хапшења, одговорила је: “Није долазио нико”. Одговорила је да, колико зна, није било никаквог притиска на њега. При поласку јој је рекао да мора да се повлачи јер мисли да ће га партизани стријељати као свештеника и свог идеолошког противника. Рекао јој је да мора да поведе најстаријег сина. То је образложио мишљу да би га партизани силом мобилисали и организовали његово убиство “да му се освете”. Казао је жени да се повлачи са митрополитом и свештенством до Подгорице, а онда ће преко Скадра до савезника, па потом на запад. Она га је одвраћала од тога говорећи му да није никога убио, није никога шпијунирао, није помагао окупатору – пише Темпо.
Темпо ће, трагајући за истином о Луки, захтијевати од свог зета Јова Мијача, високог функционера Министарства унутрашњих послова Црне Горе, да прегледа архиву Удбе из тог времена.
– Рекао ми је – пише Темпо – да у архиви нема ништа против Луке, осим што је држао бесједу на сахрани генерала Иличковића којега су 1942. стријељали партизани и том приликом казао да је то обично криминално убиство. Са тим сам се у потпуности слагао, јер стријељање генерала Иличковића и многа друга стријељања, која су партизани починили у Црмници, а и другдје, нису била ништа друго него криминална убиства, која је требало да спријече посљедице које су настале усљед безумне политике руководства комуниста устанком. Руководство је једног дана позвало народ (и он му се одазвао) на оружани устанак, а већ сљедећег или трећег дана издало директиву да је било погрешно ићи на оружани устанак и да народ треба да се врати кућама (практично да се преда окупаторима). У таквим условима било је нормално очекивати да ће се јавити колебање народа у исправност одлуке о оружаном устанку. Још је безумније било сматрати да се може спријечити вал неповјерења у комунисте због терора и оваквих стријељања.
У том накнадном истраживању о Луки, Темпо се обратио двојици својих угледних братственика који су, током рата, живјели и радили на Цетињу. Били су то уважени интелектуалци, доктори историјских и књижевних наука браћа Јован и Саво Вукмановић, професори цетињске гимназије. Јован је неко вријеме, током рата, боравио у цетињском затвору као талац.
– Обавијестили су ме да је Лука био под непрекидном присмотром и сумњом да је “прикривени комуниста”, пише Светозар Вукмановић. – Приговарано му је да је у почетку поздравио оружани тринаестојулски устанак. Истицано је да има брата у врховном руководству партизана, а није му заборављена ни сарадња са комунистима у борби против Конкордата.
Лука Вукмановић, потоњи светитељ Лука Црмнички, дакако није био прикривен ни у чему. Није, наравно, био комуниста него један од најжешћих критичара те идеологије, који је то чинио зналачки и аргументовано. Био је слободар у срцу и у најбољој традицији свога краја, па самим тиме и човјек којему је окупација и Црне Горе и тадашње Југославије, тешко пала.
– Мој отац, иако је кратко живио, био је плодан стваралац и научни радник. Године 1940. на Православном богословском факултету у Београду одбранио је докторску дисертацију Материјалистичко и хришћанско схватање историје. По оцјенама мериторних била је то најбоља критика марксизма изречена од стране једног свештеника Српске православне цркве. Лука није био плашљивац, није желио да се скрива. Бојао се само онога сјутра, које може његовој дјеци донијети много невоља, јер га је четворогодишње искуство учило да не може вјеровати онима који ликвидирају без суђења и доказане кривице. Стога је повео мене на пут, на којему, нажалост, неће умаћи тој пријекој руци новога времена и идеологије у име које су почињена зла – каже Чедо Вукмановић.
У “ограниченој зетској котлини”, према сјећању Уроша Зоњића, положај националних одреда био је све тежи и несигурнији.
– Неизвјесност нас је притискала, готово да смо и ми били спремни да се вратимо кућама, присјећа се тих дана непосредно пред велики покрет који ће услиједити Владо Никлановић. – А онда је код нас сав избезумљен бануо Дано Пеков Ивановић причајући о грозоморном масакру у Старом Бару. Прича о злочину се брзо проширила, па су и остали који су намјеравали да пођу својим домовима, одлучили да крену даље ка Босни. И из других крајева Црне Горе су стизале информације о “лову на четнике”, па је повратак својима био искључен.
У том свеопштем народном азилу, који је тих дана има око 12.000 људи, како пише Урош Зоњић, нашла се и готово цијела старија интелигенција Црне Горе, Боке и дјелова Санџака. Међу њима били су и скоро сви свештеници Црногорско-приморске митрополије са сиједим митрополитом Јоаникијем (Липовцем) на челу.
Извор: Текст је преузет са фејсбук стране „Покрет обнове Краљевине Србије-Пожаревац“
